”Јовано, Јованке,
Крај Вардарот седиш, мори
Бело платно белиш,
Бело платно белиш, душо
Сè нагоре гледаш.
Јовано, Јованке,
Јас тебе те чекам, мори
Дома да ми дојдеш,
А ти не доаѓаш, душо
Срце мое, Јовано.
Јовано, Јованке,
Твојата мајка, мори
Тебе не те пушта,
Кај мене да дојдеш, душо
Срце мое, Јовано.”
Чула се песма под шаторима империјанских испичутура...и то до касних вечерњих сати. И комунална полиција се запила, па нису реаговали. Али ајде песма, вика и дрека, као да кишу призивају, него што су песмом призвали yovanu, номадску Јованку Орлеанку, номадску лепотицу.
Ма кренула она на империјане, па на све четири провинције. И то опсаду. Кад сазнале пијандуре, одмах ћутек. Одмах престала песма, одмах купиново вино у подрум. Нико напад да појача. Па чекај мало, много сте се опустили.
Ал` то није све. Многи владари су одустали од одбране. 21 њих је остало да брани своје тврдине (мислим на тврђаве), али и да пије. Штета да међу њима нема владара лепшег пола, или боље рећи владарке. Па онда кад ту удари мач на мач, копље на копље, а не ноктима да се гребу ко ће у представнике нације.