На царство се спустила тама нека,
Запаљене бакље вире из далека...
Селом страх сеје своје семе,
Војска на пољу тешко носи бреме...
Да ли ће први напад проћи,
Колико ће балиста са стрелама доћи,
Да ли ће коњаници на време стићи,
Да ли ће непријатељ зидинама прићи.
Црне мисли вођи у глави стоје,
Копљаници су испред, природно се боје,
Судбину сада велике војске кроје,
Да заштите царство, становништво своје.
Осећа се већ крв на пољани испред дворца,
Чују се у одјеку ветра мисли сваког борца.
Пригушеним гласом син зове свога оца,
Моли се за себе, не боји се изаћи пред свога Творца.
Јурнуше војске, полетеше стреле,
Укрстише се мачеви, полетеше кугле вреле,
Обе би стране победу хтеле,
Обе су стране храбре и смеле.
Један ће вођа као јунак из битке да се врати,
Један ће вођа због пораза да пати,
На обе ће стране војска жртвама да плати,
Неће рат на овоме стати....