Чудне се ствари дешавају у наше доба на бојним пољима. Појављују се војске чија силина превазилази све границе очекиваног. Становништво је у страху и већ су почеле да круже приче како су неки владари склопили пакт са мрачним силама. Пораз који је претрпела војска племенитог цара Вукашина II Воисављевића само распирује заразну брзину којом се те приче шире. Чак ни ја, који нисам склон да поверујем у свакакве измишљотине, не умем да нађем објашњење за неочекиван пораз који је царева војска претрпела од бројчано слабијег непријатеља. Како је то могуће? Онако силна војска је преполовљена и поражена? Да ли у причама које круже има истине?
Бескрајна радозналост у коју је уроњено моје биће терала ме је да потражим одговоре на ова питања, а мој разум ми је говорио да се прво упутим ка царском двору. Али тешко да вам могу описати моје разочарање када ни после небројених молби и образложења стражари не хтедоше да ме пусте на двор. Кажу да је цар изричито наредио да га нико не узнемирава. Нисам могао чекати да до стражара стигну другачије заповести, а сама чињеница да је приступ ка двору онемогућен до даљњег, доливала је уље на ватру моје љубопитљивости. Ма шта се то дешава у овом царству? Где да угасим жеђ за одговорима на моја питања?
Нисам морао дуго размишљати да бих закључио како би мудро било отићи до градског трга, јер тамо увек има много људи и вести се брзо шире у маси. Али проблем би могло представљати лоше време. Северац је шибао и носио ми мећаву у лице, а када напокон стигох до трга не изненадих се што тамо затекох само чопор паса који се борио око неке полуоглодане коске. Нисам ни на тренутак застао већ сам хитро продужио ка крчми. Помислих - тамо ћу наћи привремено склониште од мећаве али вероватно и неке одговоре на моја питања. У крчмама се свашта може сазнати.
Ларма се ширила из крчме много даље од њених врата која сам отворио остајући потпуно непримећен. Ни то ме није изненадило. Крчма је била пуна и могао сам претпоставити чему су њени гости посветили пажњу. У крчми је било загушљиво али топло и пријатно у односу на оно што је било напољу. Један полукруг који гости крчме бејаху направили око стола у углу, и повици који су према њему били упућени, наведоше ме да се приближим гомили и непосредно се обавестим о необичном збивању.
-Хајде, стари! Испричај оно што си рекао овим људима за столом! Испричај да сада сви чују, јер ја сам им пренео твоје речи али су ми рекли да лажем! Зато нека чују из твог грла! – викао је један, рекао бих, припити гост, упирући врч са пивом ка старијем, крупном човеку, дуге браде, који је седео за истим столом наспрам њега. И остали су такође наваљивали на старину да почне зборити и он на крају отпоче сасвим смирено, претходно подигавши руку у ваздух, на шта крчма готово занеме. Само је пуцкетање ватре и звиждање северца напољу реметило тишину која се створи у крчми. Ја весело помислих у себи – о чему год да тај стари намерава говорити, ја сам изгледа стигао у прави тренутак.
-Једном се војска неког владара враћала из боја и на путу до куће ухвати их нека непрозирна магла у којој ништа нису могли видети, већ су само могли чути једни друге. Мудре војсковође наредише да се сви држе једни за друге и да, крећући, се тако покушају изаћи из те маглуштине. Док су наслепо путовали осетише као да газе по неком камењу и у једном тренутку зачуше глас из магле: ''Ко понесе ово камење кући – кајаће се, а ко не понесе – кајаће се!'' Ратнике ухвати паника. Нису знали шта им је чинити. Из истог разлога су неки понели, а неки нису хтели понети тог камења. Још су дуго путовали тако у магли и онда се она одједном повуче. Ратници који бејаху понели нешто камења видеше да су то заправо плави дијаманти и горко су се кајали што нису понели више, а они који се нису усудили понети камења кајали су се што нису понели барем један. Дуго су покушавали пронаћи ону маглу и оно место, но, те су потраге увек завршавале безуспешно.
- Али ми смо већ чули ту причу о тамном вилајету, нема ту ништа ново! – повика неко од окупљених слушалаца.
- А да ли сте чули за Царску радњу? – узврати старина и нико му не одговори на питање, већ се сви радознало и зачуђено међусобно погледаше.
-Дабо'ме да нисте. Али ја вам кажем да у тој радњи можете купити ствари које ће учинити да ваш оклоп буде чвршћи, да ваш мач буде убитачнији, да ваше стреле лете даље, да ваша коњица буде силнија, да ваша војска брже путује и многе друге чаробне ствари...само, за то су вам потребни ти плави дијаманти. Зато ја кажем да ипак мање разлога за кајање имају они који су из тамног вилајета понели бар нешто оног камења.
Након приче коју сам чуо постало ми је јасније зашто је бројнија царска војска изгубила битку. Та необична радња је разлог... и наш цар само мора некако доћи до тих плавих дијаманата.
