Скупљавши дрва у шуми, замишљен гледам у дрвеће али ме из замишљања тргнуше моји пријатељи.
- Пожури више са тим дрвима!!!!!
- Ево, идем идем..
Доста дрва за данас, него хајде нам испричај нешто док ми будемо пекли прасе.
- А шта да вам испричам?
- Имаш ти доста прича у својој глави, извуци неку и испричај нам.
... Седевши на балкону, млади царевић читао је књиге о вештини гађања луком и стрелом. Али га позове отац да види своје чедо шта зна.
- Сине, хајде узми лук и гађај стрелом у ону мету, рече краљ и покаже му мету.
Несрећан син гађа и тако је омашио да замало није уништио кров на једној од кула.
- Иди, настави да читаш, рече разочарано отац.
Његов отац је био Лазар Краљевић, највећи владар у последњих 100 година, имао је четворо деце, а најмлађи је био син Никола, који је и главни јунак ове приче.
- Чекај, па зар ти ниси главни јунак ове приче?
- Пусти ме да наставим, немој ништа да квариш.
Царевић се вратио на терасу и наставио да чита, али није могао да се сконцетрише, већ је размишљао:
" Ја сам срамота за свог оца." "Не би требало да живим више овде, и сестре су способније од мене."
"То је то, одлучио сам. Вечерас у поноћ ћу се искрасти и побећи."
У том тренутку улази служавка и виче "вечера".
Након вечере сам отишао у собу и узео најнеопходније ствари и ставио у једну врећу.
Тада сам поново отишао на балкон, да видим мој дом још једном пре него што заувек одем одавде.
И тако ја напустих град у поноћ 4. јуна 1345. године.
Двадесет година касније.
Камп ратника пешадије 74. Дивизије, један мачевалац је се доста издвајао од других по томе што је имао добре рефлексе и вешто је управљао мачем. Поред мачевања знао је све вештине осим кратограф, јер двадесет година није мрднуо из тог кампа, само је вежбао. И кад прође рок за обуку, мобилишу га у једном малом селу, недалеко од његове старе домовине
Једном док је пролазио поред шуме , баш ове у којој смо ми, спази једно мало чељаде које се изгубило. Дође до њега и пита ко јој је мама и тата.
Мама је Кристина а тата Милош краљевић, а такође имам тетка који је нестао пре двадесет година, рече ми та мала девојчица.
Тад је Николи застало срце, више није могао да бекне, већ је узео дете и повео га кући. Током пута јој је причао своје авантуре.
Кад су дошли кући, затекли су град у јеку битке. Царевић је одвео девојчицу у двор , а затим је кренуо у битку са само маленим ножем који је имао код себе и неко рухо које је носио на себи.
- Велики Цар Михаило Краљевић, брат од стрица Николин опазио је једног човека како ножем иде на војску, али пао је са коња јер је устрељен у руку и почео је да кука. Тад је наишао непријатељски војник, замахнуо мачем, али је завршио живот у том положају, јер га је нож посекао по слепоочници и пао је мртав. Тад је Никола наишао и поздравио свог брата.
- Не сећаш ме се?
- Бато!! Узвикну он и загрли ме овом једном руком што му је била добро.
- Пусти мене да завршим битку, узми оклоп оружје и коња и бежи у дворац, само ми дај неку крпу да обришем нож.
- Где ћеш са ножем у битку?
- "Није битно којим оружјем се бориш, већ колика ти је жеља за победом велика."
-Ок ок, ево ти крпа, даде му крпу и зајаше коња према замку. А ја наставих битку.
- И шта је било на крају?
-Победили смо. Мислим да сам убио ножем бар 1000 војника. Али добро није сад битно.
- Шта је било даље?
После победе отишао сам у царство, тамо смо прославили а брат Михаило ми је предао круну и царско рухо са плаштом пурпурне боје.
После тога сам нашао девојку, ево сад седи поред мене и ја сам највећи владар у историји свеукупног народа.
-Значи ипак си то био ти!
-Наравно.
- Друштво, стигло је и прасе......
