Аутор Тема: 2. круг Приче о ИО!  (Прочитано 1029 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Martina

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 2864
  • Углед: +785/-54
  • Српски администратор
    • Погледај профил
    • http://www.facebook.com/pages/Imperia-Online
2. круг Приче о ИО!
« послато: март 19, 2015, 14:53:40 поподне »
ПРИЧЕ О ИО!
Тема 2. круга конкурса у 2015. години:

''Вештине Великана''



Martina
Srpski Community Manager

Кликните овде како бисте прочитали правила форума и  овде како бисте видели ко може да вам одговара на питања. Молимo, немојте пријављивати играче јавно већ слањем е-поруке на support_rs@imperialsupport.org

Ван мреже dejan2808

  • Наредник
  • **
  • Поруке: 88
  • Углед: +0/-1
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #1 послато: март 23, 2015, 18:29:57 поподне »
Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!
После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога
брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!
Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају.
Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.
- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога попа и оронулу цркву.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.
Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!
Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

   

Ван мреже marko.bangalic

  • Редов
  • *
  • Поруке: 15
  • Углед: +3/-2
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #2 послато: март 24, 2015, 11:41:04 пре подне »
У једној краљевини,далеко,далеко одавде,живео цар Милош Воиновић са царицом Маријом.

Имали су две кћерке: принцезу Милицу и принцезу Љубицу.

Цар је сваког дана обављао своје царске дужности,а царица је кувала, прала, пеглала, шила, везла, плела. Све што је радила, радила је из забаве и то је чинило срећном и задовољном.

Принцезе су ишле у школу да би имале с ким да се играју, јер је у двору било тихо и незанимљиво.

Иако су имале брдо играчака, ретко су се играле с њима.

Друга деца нису долазила у двор да се играју, осим два пута годишње и то на рођендане принцеза.

Онда је био урнебес. Цар и царица и сви који су живели у двору, повукли би се у своје одаје, а деца би трчала, скакала, певала и играла, слушала музику.

Једног дана цара Милоша Воиновића пробуди телефон. Звао га је његов први сусед, Цар Ђурађ Прибисављевић.

Оно што је цар Милош чуо, било је невероватно: њега и његове суседе, мирољубиве цареве, позвали су цареви с друге стране мора да предају своја царства или да ратују, па ко победи.

Цар Милош је устао, обукао се и доручковао. Обавестио је витезове и војску о рату, послао поруку царици Марији да не брине, и отишао.

Дуго је у њиховим царствима владао мир. Цареви су се договарали о свим проблемима, било да је реч о свом или о суседним царствима. За њих је рат било нешто о чему су слушали од својих очева, дедова, прадедова и о чему су читали.

Тек сад су схватили шта је значило оно да увек морају бити спремни за ратовање.

Када су принцезе Милица и Љубица устале, умиле се,опрале зубе и обукле се, сишле су у кухињу да спреме доручак и да размисле чиме ће се бавити тог дана, царица Марија је већ седела за столом и пила кафу.

Рекла им је да им је отац отишао у рат. Зачуђено су гледале у мајку. Дуго је царици требало да им објасни шта је то рат.

"Некада се рат водио тако што су људи имали оружје и њиме пуцали на противничку војску.

Правила су се променила и сада се води рат тако да побеђује она војска која покаже више знања из науке,технике и свих досадашњих достигнућа у свим областима.

Онај ко добије негативне поене, испада. Који цар остане са више војника, победио је."

"Као игрице!" повикаше у један глас принцезе.

"Отприлике тако" рече им мајка.

Пролазили су дани, месеци године. Царица је повремено добијала поруке о ситуацији на бојном пољу.

Знање обе зараћене стране било је велико и рат се настављао.

Једног дана зазвони телефон царице Марије.

Није могла да поверује кад је чула да је с друге стране царица Даница, жена цара Драгутина Лазаревића, оног цара који је објавио рат њиховим царствима.

Питала се шта хоће Даница.

"Мушкарци да се врате својим породицама, доста је било ратовања. Све царице да позову своје мужеве. Ја лично идем по мог Драгутина.

"Тако је говорила Даница. Наравно, она и треба нешто да предузме јер је њен муж и започео рат.

Марија је знала да Милош не мисли на повлачење, јер кад ратује или ће победити или бити побеђен.

Милица и Љубица су постале девојке. Требало би да се удају.

Заљубиле су се. Сваки дан су размењивале поруке са изабраницима свога срца.

Једног дана, кад се вратила од пријатељице, царица Марија је пронашла два писма са истим садржајем:


ДРАГА МАМА , ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА МИЛИЦА.

ДРАГА МАМА, ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА ЉУБИЦА.

Није знала шта да каже а није имала ни коме. Тад зазвони мобилни:


ДРАГА МАРИЈА, ПОБЕДИЛИ СМО. СТИЖЕМ НА ВЕЧЕРУ. ТВОЈ МИЛОШ.

Почела је да је боли глава. Толико новости! Мора лећи.

Заспала је.

Зачу се звоно на вратима двора. "Хеј, има ли кога да отвори победнику?" познат глас загрми.

"Победник мора знати сам да отвори врата" одговори Марија али, ипак устаде.

Милош рашири руке и загрли своју царевску супругу.

"А сад да те упознам са царом Драгутином. Он је изгубио битку али смо толико дуго ратовали да смо се спријатељили.

А он има два синчића, ми две кћеркице, па ко зна...

"Марија му показа писма која су јој оставиле кћери.

"То није могуће! Удале се! За кога? За тамо неке пробисвете, знам ја данашње младе. Има одмах да се врате!"

Цар Драгутин, који је све време ћутао, упита:

"Драги колега, како се зову Ваше кћерке?" Маилош и Марија одговорише у један глас: "Милица и Љубица".

"Не могу да верујем! Не могу да верујем!"

"Шта то не можете да верујете, колега?" с чуђењем је упитао Милош.

"Сада ми је моја супруга царица Даница јавила да хитно дођем кући, јер су се наша два сина оженила са принцезама Милицом и Љубицом.

Ни нас нико није питао. Ни обавестио."

"Ако је тако, пријатељу, да попијемо по пехар вина, да наздравимо нашој деци!

Да ли би Ваш млађи син хтео да заузме моје место? Видим да је време да идем у пензију.

Знате, имамо једну малу кућицу поред реке, коју је изградио мој давни предак, који се звао Лазар.
Одувек сам желео да, као и он некада давно, пецам рибу и не мислим ни о чему."

"Наравно да ће мој син прихватити Вашу понуду, али има ли у Вашој кућици мало места за мене и моју Даницу? И ја бих у пензију, а имам један добар штап за пецање који ми је оставио мој давни предак Мирољуб"

"Зашто да не? Добро нам дошли!"

И тако, у једној царевини, далеко одавде, они који су прелазили мост на реци, могли су видети два пријатеља, Милоша и Драгутина како пецају рибу.

Скоро сваког дана Даница и Марија су кувале рибљу чорбу.

А њихова деца су владала царствима, градила путеве, аеродроме, градове, а у слободно време су садили и сејали цвеће, окопавали виноград и бавили се пчеларством.

Понекад би посећивали родитеље, а њихова деца би уживала пливајући у реци.

Ван мреже AleXXX.

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 281
  • Углед: +105/-14
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #3 послато: март 25, 2015, 14:36:08 поподне »
Није што је мој, али људи, људи мој генерал је прави цар (схватате фору, он и јесте цар, капирате? аах добро, није важно), да наставим...:)
Што има вештине, аууу, брзина, бонус на коњицу, све све све што треба, али има једну ману. Прељубник је велики...
Једном замало битку да изгубим. Залего он са Добрилом за плас' и води политику само тако, а војска на бојном пољу. Нема генерала, одмах им морал оп'о, а противник беше јак. Нема ге па нема као да је у земљу проп'о. Не вреди, битка поче без њега.  :-\
Бију се моји војници добро, али није то то без генерала
Кад у нека доба, одапе се противничка запаљена стрела и прелете целу моју војску и нећете веровати, право паде на пла'с где је генерал залего са Добрилом. Запали се пласт, тргоше се они. Док покупише ствари дим их скрооз очади.
Изнервира се мој генерал, не због тога што је сав у диму него што га прекинуше у пола посла  ;D Зајаха вранца и право на бојно поље па кад поче да бије, горе од Марка Краљевића. Кад је дошао до непријатељског генерала толико га је "завалио" да му је главу одшафио.
Разбежа се сва непријатељска војска, заврши се битка (ја победио :D), а генерал се врати на посао. Не посао генерала, него на посао који је почео иза пласта. Ееееееееееееее па зезнут је мој генерал. Током битке опазио је он нови, већи пла'с и ред је да га испроба сад када је битка готова  :)
mala_truba
It is warlike sense and long experience.

Ван мреже Mozambi

  • Поручник
  • ***
  • Поруке: 122
  • Углед: +7/-4
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #4 послато: март 25, 2015, 15:39:24 поподне »
Беше јесен,кишовито јутро је освануло изнад царства.Магла се дизала,из својих кућа су само пужеви излазили.Народ царства је био у својим домовима,покрај својих огњишта,деца су се играла са својим каменим и дрвеним војницима,смишљајући стратегију како би извојали победу над браћом и сестрама.На двору је напето било,порађала се царева ћерка.Цар замишљено гледа кроз прозор у умирујуће капи кише које се сливају низ прозор велике палате.Лазар Хребељановић муж цареве кћи беше узнемирен,видео је болне гримасе на лицу своје жене.Ипак уз божију вољу родила се беба,небо се још више отвори као да плаче у дујету са новорођеним дететом.Родио се дечак,краљевске крви,са посебним талентима.Био је предодређен за велике битке,за генерала главне провинције,у њега су били усађени страшни таленти,који су дошли на свет уз звуке громова и ударе муња.Повећавао је моћ стрелаца,пешадије и морал војске.Како је постајао све старији више искуства је стицао,побеђивао у разним биткама против сурових варвара.Побеђивао је и остале цареве,клечали су разни гувернери и генерали,што из страха,што из неизмерног поштовања.После силних битака у царству је завладала тишина,некада је тишина пуно гласнија од урлика и повика у жару једне битке.Та тишина је могла наслутити само добро или лоше.Осетио је генерал да овај мир у царству неће изаћи на добро.Осетио је генерал у ваздуху стари устајали мирис шпијуна.Није могао да спава два дана и две ноћи хтео је да дочека непријатеља спреман,стражари су се мењали,трећину војске је цар шетао до подножја планина и назад,не би ли противник видео сву војску и упао у клопку.Царство је носило милионски терет,златне полуге,наслагана стабала,истопљено гвожђе за хладно оружије,камен је стизао из рудника,низ реке право у царство.Претрпано царство сировинама беше мамац за крупну рибу.Затишје пред буру...закорачише непријатељски шпијуни у царство,цар је смирено посматрао те охоле шпијуне,заједно са својим генералом.Поноћ је,кренуо је млади генерал из Руског царства.Велика војска,велики руски генерал,али смирени генрал који беше рођен и предодређен за велика дела је уочио ману код непријатеља.Рус није послао много опсадних машина,коњаника има за нијансу више али генерал треба трећину војске да повуче из планина као појачање и на мобилизацији спремно чека пар хиљада коњаника.Кренуо је Рус по ресурсе,али није их освојио,остали су зуби и флеке крви на зидинама неосвојиве цареве тврђаве.Генерал је успео,окачио је дванаесту медаљу себи на груди,цар је поносан на свог генерала,поносан је на царство на своје вештине и вештине осталих гувернера и генерала,али највише је поносан на сина своје ћерке талентованог војсковођу,јунака и спасиоца овог прелепог царства.Замишљен поглед у даљини лута,генерал размишља о оснивању сопствене породице,време му је.Ускоро ће напунити 35 година,за собом је оставио велике ратнике,добар глас га прати,може оженити коју год девојку хоће,сви очеви ће радо предати руку славном генералу.
Прелепо јутро је освануло у царству,птичице цвркућу,певају радосну песму пролећа.Генерал се упутио у потрагу за женом,обилазак свих кућа у царству,где беше послужен ракијом и вином,слатко од дивљив јагода,слатко од дуња,слатко од смокви и рибизли,износили су пред њега као и мед уз хладну воду.Свим домаћинима је била част што њихов генерал долази у њихову кућу.Генерал се смешкао тајанствено,угледавши ћерку угледног фармера загрцнуо се са водом и исколачених очију он приђе девојци и пољуби јој руку,питајући је за име...она му поклони осмех.Била је то љубав на први поглед.
Оженио је прелепу кћи угледног домаћина из царства.После неког времена срећног брака,добили су децу која су имала таленте налик очевим али и мајчиним талентима за фарме.Без сумње тог олујног и кишовитог дана праћеним ветром и муњама родио се велики ратник,каквог ово царство неће дуго имати,тражиће народ таквог јунака али наћи неће,гледаће...али неће видети.А царско стабло ће постајати све веће и богатије,памтиће подвиге њиховог генерала,а његова деца ће преносити са колена на колено храбре медаље њиховог јунака.
« Последња измена: март 26, 2015, 09:04:04 пре подне Mozambi »

Ван мреже ELEMIRAC

  • Наредник
  • **
  • Поруке: 80
  • Углед: +5/-1
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #5 послато: март 25, 2015, 17:25:12 поподне »
Постојао једном један цар,цар који је имао најбоље вештине ратовања.Умео је да освоји по три четири царства у једном дану.Иако су га красиле неописиве вештине ратовања,особине које би га чиниле човеком нису ни постојале код њега.Цео свет га је знао као највећег тиранина,таквог га је познавала и његова породица.Цар је имао три сина,двојцу који су јако личили на оца и трећег њамлађег који ни мало није потсећао на свог оца.Њега су красиле особине љутскости,никада није хтео силом решавати проблеме.Као такав,претстављао је проблем свом оцу.Једне вечери отац реши да убије свог најмлађег сина,изабра он четири најбоља војника и даде им задатак да до свитања убију младог принца.Међутим та четири војника беху више лојални младом принцу него цару,и уместо да га убију,они заједно са њим побегоше из царства.Млади принц са своја четири верна пратиоца склониште нађе у далеком поларном царству.Када је цар то чуо,он се упути са свом својом војском тамо,али како је водио енормну количину војске тамо је успео стићи тек за дуге четири године.За то време млади принц наврши осамнаест година и пошто владар поларног царства није имао наследнике одлучи младог принца поставити за новог владараpa поларног царство,тим чином млади принц од старог владара преузе вештину 'подизања морала' а како је за четири године које је провео ту успео усавршити и своју вештину 'маневрисања' он постa први владара који је икада користио две вештине.Када је дошао тренутак битке,млади принц или како су га касније прозвали 'Владар Мирног Мача' стаде на зидине свогa царства и погледа војску свога оца,наспрам његове та војска је била далеко већа,али као што сви знамо,'бој не бије свијетло оружје,но бој бије срце у јунака'.Вођен овом милси Владар Мирног Мача не устукну пред огромном војском свога оца него подиже свој 'Мирни Мач' и узвикну 'ЗА ПОПЕДУ САДА ЈАШИMO ПРАВО У SMRT' на шта војници одговорише 'У СМРТ'.Битка је трајала пуна три дана,али на крају Мирни Мач би прекривен крвљу тиранa.Овом победом 'Владар Мирног Мача' доказа целом свету да не постоји не победив противник и да не постоји најбоља вештина вештина,него да је свака вештина достојна имена 'ВЕШТИНЕ ВЕЛИКАНА'.
« Последња измена: март 25, 2015, 17:26:08 поподне ELEMIRAC »

Ван мреже SrpskiVitez007

  • Reporter
  • *
  • Поруке: 370
  • Углед: +20/-4
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #6 послато: март 25, 2015, 23:19:12 поподне »
:) Царева кћи(први део)  :)


У далеком царству са своја два брата живела је једна принцеза. Од малена је била другачија.  Док су се друге девојчице из двора играле луткама она се играла дрвеним штапом и коњићем. Била је очева миљеница јер је волела да слуша његове приче о витезовима , ратовима и његовим пустоловина, из млађих дана. Некада је тако само седела и слушала га непомично и јако концентрисано по 2,3 сата, зато ју је краљ највише и волео. Међутим, њена мајка, краљица и није баш волела то. Није јој се свиђало да њена једина ћерка, будућа принцеза више воли оклоп од хаљине или лук и стрелу од лепезе. Како је принцеза све више расла то ју је мајка све више припремала да буде принцеза, учила ју је манирима, како правилно да једе, да се облачи..Међутим, свакога дана принцеза је имала и мало слободног времена. Одјахала би у шуму на свом коњу и тамо би гађала из лука и увежбавала своје вештине маштајући о томе како ће једног дана и она учествовати у некој великој бици, као што су оне о којима јој је причао отац док је била ма, иако је знала да је то само пуста жеља која се никада неће остварити. Ускоро се ближио и њен осамнаести рођендан, дан када долазе просци са свих страна царства да се такмиче у разним дисциплинама да би освојили руку краљеве кћери и наравно сав мираз који иде уз њу.Дуго су се у двору сви ужурбано припремали да обележе тај велики дан, припремљена је велика церемонија, каква доликује једној принцези, краљевој мезимици. Коначно је дошао и тај дан, јутро је почело нормално, краљица говори принцези како да држи прибор док доручкује и прича јој да никада неће бити права принцеза ако је не буде слушала. Пред церемонију краљица ју је обукла у најлепшу хаљину коју је имала, принцеза је изгледала прелепо и одрасло. Када су је удварачи видели сви су заборавили на мираз и заслепљени њеном лепотом одма кренули да се такмиче. Веселило се и пило,а нарид је уживао у бесплатној храни и пићу гледајући надметање витезова. При крају такмичења било је нерешено између три удварача. Они су требали да се такмиче у последњој дисциплини, гађању луком и стрелом. Први је био очајан, други близу центра а трећи право у центар. Принцеза не желећи да се уда за њега узе свој лук и стрелу и седећи , из ложе погоди центар тако што је пробола стрелу трећег удварача. Мајка ју је одмах ухватича за руку и одвела иза шатора док су јој краљ и остали тапшали. Краљица ју је јако изгрдила, а принцеза у налету беса поцепала хаљину и рекча да неће да се удаје. Краљица јој је на то рекча да је она принцеза и да су таква правила.Принцеза јој је псгпвприла да онда не жели да буде принцеза , узјахала свога коња и отишла далеко од царства..
« Последња измена: март 25, 2015, 23:21:24 поподне SrpskiVitez007 »
Име у игри:Камен_323008 http://prntscr.com/6g5rwd
''Наше ће сjeне ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу...''

Ван мреже Beloglavi.Sup.

  • Поручник
  • ***
  • Поруке: 185
  • Углед: +28/-11
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #7 послато: март 26, 2015, 02:05:28 пре подне »
Вештине великана.
Док је стари цар лежао у постељи његов млади син уживао је у изобиљу и свему што је желео. Физички је личио на свог оца,нарав је имао на своју покојну мајку,царицу. Знао је да му је отац болестан али не колико озбиљно. Старог цара је стигла старост и ухватила јака грозница. Пред страшан догађај млади дечак је разговарао са својим оцем. Било је то пар речи уз сузе, савети који ће му остати у мислима целог живота.  Током тешке ноћи цар је преминуо. Да би се избегао распад и парчање царства,два дана после смрти свога оца млади дечак је крунисан и постављен на дужност. Он,наравно,није могао да влада па су окупљена три намесника који ће га мењати до његовог пунолетства. Живот му се променио из  корена и он  постаје доста озбиљнији. Често размишља о својим родитељима али зна да је царство сада њему у рукама,и да све од њега зависи. Унајмљује највоље светске гувернере,генерале,војсковође,филозофе,реторичаре,учитеље...Све у циљу стицања вештина ратовања и управљања царством изузев оних талената које већ имао и које је наследио од својих родитеља.Годинама и годинама он је учио,радио,вежбао и тренирао. Повећавао своје вештине на већи ниво. Није могао да чека својих осамнаест година и већ са шеснаест збацио намесништво уз помоћ своје личне гарде и преузео власт. Добио је заклетву од војске на верност и био је спреман да ствара историју о којој се и данас говори.

Ван мреже Martina

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 2864
  • Углед: +785/-54
  • Српски администратор
    • Погледај профил
    • http://www.facebook.com/pages/Imperia-Online
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #8 послато: март 26, 2015, 14:35:21 поподне »
Проглашење победника након 1. пресека 2. круга конкурса!
Кликните овде!


Martina
Srpski Community Manager

Кликните овде како бисте прочитали правила форума и  овде како бисте видели ко може да вам одговара на питања. Молимo, немојте пријављивати играче јавно већ слањем е-поруке на support_rs@imperialsupport.org

Ван мреже djole44

  • Редов
  • *
  • Поруке: 27
  • Углед: +0/-0
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #9 послато: март 31, 2015, 19:02:25 поподне »
Био једном један цар. Он је био највећи мећу великанима и имао је најбоље вештине. Био је толико сигуран у себе да је и био генерал у одбрани, иако је ретко нападао и имао мало војних вештина. Једног дана из далеке царвине кренуо је генерал са огромном војском у напад. Одбрана се спремала. Балтисте су регрутоване и стављене у тврђаву, а остатак војске на поље. Све сировине и злато су послате у другу провинцију. Војска се приближавала царсту... шпијуни су послати и успешно су се инфилтрирали међу непријатељску војску. Тада је у царству настао шок! Војска је била огромна!!! 100 000 паладина, 150 000 елитних стрелаца, 200 000 фаланги и јос много њих!!! И цар је имао добру војску, али ни приближно такву. Царски математичари су почели израцчнавати резултат битке... Нажалост резултат је био пораз у одбрани... Цар је пуно жалио то зашто није правио зидине и тако се заштитио од напада.Цар је већ наредио да се војска повуче, али у задњем тренутку дошао је један млади ратник. Он је имао невероватне вештине које је стекао у свим својим борбама... Имао је вештину цувар тврђаве, његови говори су повећавали морал војника, и његове паметне идеје су дозволиле да се у гарнизон може ставити још балтиста... Али имао је још једну вештину, која се све до тада поаказивала бескорисном- убица генерала. Цар је неимајући другог решења одлучио да постави њега за генерала у одбрани. Резултат се одмах поправио, али је опет у пола случајева показивао пораз... Битка је ускоро почела, нападачка војска се брзо пробијала кроз одбрану под вођством њиховог генерала... Тада је изненада и ни од куда излетео млади ратник и напао противничког генерала. Дуго су се тукли и на крају је противнички генерал оборио нашег јунака на земљу. Спремао се да зада коначи ударац, али одједном је млади ратник подигао свој мач и познавајући древну вештину убица генерала, пробо противничког генерала кроз срце... Нападачка војска је изгубила много морала и разбежала се.Цар је као награду дао младићу своју кћер за удају и подигао му велики споменик који су могла видети сва околна царства. Споменик је назван ГЕНЕРАЛ и још дан данас скраћује обуку војске за 10%. Убрзо после тога цар је умро и поставио младића за место цара и он и царица су живели срећно до краја живота...
« Последња измена: март 31, 2015, 21:54:37 поподне djole44 »

Ван мреже Mozambi

  • Поручник
  • ***
  • Поруке: 122
  • Углед: +7/-4
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #10 послато: април 01, 2015, 10:20:41 пре подне »
Нови дан освану царством.Цар шета двором,прође поред слике породичног стабла али се врати па застаде.Гледа цар породично,стабло,племиће разне,унуке и праунуке.Сви рођени са посебним талентима.Неке ћерке спремне за удају неки синови спремни за женидбу,да се породично стабло шири и постаје све веће цар настави да се креће.Дође до служавки оне се сагеше,указаше му част те цар са смешком настави даље.Изађе на балкон,погледом пропутова царством,застаде поглед код једне трешње која је на себи носила једну дрвену љуљашку.Дувао је ветар,љуљао је љуљашку,сетио се цар како се ту некада са сином и ћерком играо.Слике су се смењивале пред његовим очима као на филмској траци.Осмех на њиховим лицима и на његовом лицу,док је још био у мировним споразумима,када није било ратова,када су фарме давале не само десет већ и двадесет посто више рода,када се порез могао плаћати без по муке,било је тада рода,медицине и науке.И сада у царству не иде лоше али то су срећнија времена била.Одврати му поглед са љуљашке жена која му се прикраде са леђа.Цар осети спокој и мир,па упита царицу шта мисли о томе да свакој кући у царству направе љуљашке и посаде по коју брезу,прошире мало земљиште народу.Ипак је то наш народ,ово је наше царство,рече му царица,уради тако још више ће те поштовати и волети.Цар се задовољно смешио јер га је она увек подржавала.Царица се врати у двор а цар остаде још мало гледајући царство и дивећи се.Угледа борове и јеле посађене три километра дуж стазе која је водила према двору.Бели камен на зидинама,сетио се како је варварима покупио камен,били су зли ти варвари,њихови кампови су били близу царства и ако је цар имао мировни споразум са околним царствима варвари су увек били мета,па оне позлаћене фонтане су такође направљене од сировина варварских кампова.Задовољно се цар смешкао,наставио да ужива у дивном призору његовог царства,само је гледао...и гледао.

Ван мреже ELEMIRAC

  • Наредник
  • **
  • Поруке: 80
  • Углед: +5/-1
    • Погледај профил
ЛЕГЕНДА О ПРИНЦЕЗИ ЈУЖНОГ ЦАРСТВА.Први део
« Одговор #11 послато: април 01, 2015, 19:42:31 поподне »
Нора је принцеза јужног царства,има седамнаест година, зна да корисити морал,војну вештину и опсадну технику и живи под стакленим звоном у палати. Као дете је одведена у посебан објекат, саграђен за њен тренинг. Једини пријатељи су јој остарела дадиља и поларни медвед Нага. Тако почиње њен живот и на сву срећу, својеглава Кора прекида ту причу. Бежи од куће и одлази у велики град, наравно да би наставила тренинг. Мора још да савлада коњички напад, а једини учитељ је Тензин, син  цара средњег царства. Тензин, отац троје деце је озбиљан и смирен, ни налик на свог оца. Кора је тинејџер, скоро па одрасла особа и има своје жеље и прохтеве. Сања да постане професионалини спортиста и да се бави НинФулом, чудном комбинацијом борилачких вештина, рагбија и хокеја. Током једне посете локалној арени упознаје браћу Мака и Болина, професионалне играче са пуно талента и мало пара. Прикључује се њиховом тиму и заједно стижу до финала. Наравно, онако успут између њих троје се ствара љубавни троугао.После три године проведене у средњем царству Нора уз пуно муке успева да савлада коњички напад,за то време Болин убија Мака у нади да ће он бити једини кандидат за Норино срце,али када је Нора чула за то никада више није хтела да види Болина,и због тога се вратила кући.Није прошло ни три сата од нјеног доласка када поче напад на њено царство.Како је сада познаје четири вештине стаје на чело војске и креће у битку.        Наставиће се..
« Последња измена: април 01, 2015, 19:44:11 поподне ELEMIRAC »

Ван мреже SrpskiVitez007

  • Reporter
  • *
  • Поруке: 370
  • Углед: +20/-4
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #12 послато: април 01, 2015, 23:19:06 поподне »
Царева кћи(други део)

Након  што је побегла из царства, царева кћи је дуго лутала по разним царствима док није дошла до једног многољудног града. Тамо се сместила и решила да преспава једну ноћ. Сутрадан ујутро је настала велика халабука у граду. Сви су журили негде. Царева кћи је отишла до једне механе и тамо се распитала где то сви журе. Механџија јој рече да се бирају младићи за царску гарду. Тада она устаде и оде. Дошла је скупштине, испред које је био скуп. Ту је обукла дугачак капут,а косу ставила под капу па се ние могло приметити да је женско. Младићи су се такмичили у стрељаштву док су их остали гледали. Када је принцеза дошла на ред гађала је перфектно и сваки пут погодила у центар.Наравно командир царске гарде који је вршио одабир је то одма приметио и позвао је, не знајући да је женско у њихов тренинг камп. Отишла је са својим коњем тамо. Одма сутрадан је кренула обука. Сви су рано устали и кренули да тренирају. Принцеза је посебно унапређивала своје стрељачке вештине гађајући у јабуке. Ускоро су и кренуле вежбе јахања, затим ручак, па још тренирања. То се понављало око 2 недеље, када је током једном тренинга камп нападнут. Од стране варвара који већ годинама недају мира царству. Тада се принцеза по први пут нашла у бици. Али била је јако сталожена и смирена. Гађала је као никада до сада. Њене вештине у циљању , и то још у покрету док је била на коњу су биле невероватне. Након битке командир ју је позвао код њега у камп и тамо јој рекао да је она превазишла ове тренинге и да одма може да пређе у елитну цареву гарду и да је сутра води лично до цара.Ту њена прича тек почиње...
Име у игри:Камен_323008 http://prntscr.com/6g5rwd
''Наше ће сjeне ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу...''

Ван мреже SkrYim

  • Редов
  • *
  • Поруке: 27
  • Углед: +0/-1
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #13 послато: април 02, 2015, 00:36:55 пре подне »
Кораци војника иѕ даљине се чују.Хас коњапреко брда режи.Нешто се спрема...
А цар ко ис ваки други помисли да му тај гад хоће заузети земљу.Најбоље шпијуне он из царства посла,у сваког вештина ко у противничких десет,и оста цар на двору чекати извештаје,ал ниједан му се шпијун не врати.Схвати цар да је гадно награвусио па се за битку поче спремати.Зачу се труба и гласови генерала ''балисте на куле,стрелце око њих,мачеви иза зида,паладини пред капију нико живи не сме у царсто ућ'' ,и кад се све спремише настаде мук,само цар по зидинама шета,савест му мира не да.Дође вече а са њим и тамо и сваком се војнику у царсттву спава,па чак и цар на двору заспа.Ал не задуго.Буум,буум,буум!Овнови капију ломе катапулти зидине руше,а цареви војници поспани нико не зна шта се дешава.Цар брже на балкон изађе ал како изађе тако и паде.Уби га стрела од незнаног јунака,црна стрела.Како паде цар тако и његови војници,поспани погубише се у битци.И у царству ништа живо не оста.Сад нови цар у двору седи,на врхунцу славе победа му свака вреди,ал не схвата он да сваког часа неко може опет да му заузме трон.

Ван мреже ZlatniDiv

  • Редов
  • *
  • Поруке: 27
  • Углед: +0/-2
    • Погледај профил
Одг: 2. круг Приче о ИО!
« Одговор #14 послато: април 02, 2015, 01:19:13 пре подне »
Био једном један цар Милан Воисављевић који је имао 3 сина: Марко, Ђурађ и Вукашин.При самрти зовне цар своје синове да им каже последње речи.
Цар: ,,Чувајте се синови моји, не дајте да вас зло посвађа (мислећи на своје противнике) већ се ожените ћеркама наших савезника. Ојачајте нашу крв, своје вештине, да нас памте наши потомци.
Марко, твоја вештина са мачем је фасцинантна. Твоју технику нема нико на свету.
Ђурађе, племенити стрелче. Имаш нишан као прави ловац и јачину као нико на свету. Брани тврђаву најбоље што умеш и знаш.
Вукашине, вођо ратова, јуришај својим доратом и прави пустош.
Последњу ми заклетву дајте, чувајте мајку, жене јер то је једино што вам је вредно остало. Остварите моје заповести јер верујем у вас."
Синови: ,,Заклињемо ти се оче, да ће твоје заповести  бити испуњене и имај мир и спокој у души."
И тако цар умре са својим последњим речима.
Кад су синови већ одрасли, послушаше заповести свога оца, спријатељише се са својим савезницима оженивши њихове ћерке. Вежбали су сваког дана и из дана у дан су све више напредовали.
Кад је дошло време да пођу у поход одлучили су да покажу шта су научили и да учине оца поносним.
Они су направили план како напасти непријатеља са својим савезницима. Договор је пао и одлучили су да их они ударе са једне стране а савезници са друге. Једини начин за добијање рата јесте, развући непријатеља на све стране.
Кренули су у бој и битка је трајала све до касних сати.
Марко, храбри мачеваоц, искористио је своју увежбану технику и сви су се дивили њему. Нису могли веровати како неко тако може да се креће.
Ђурађ, није дозволио да противникова војска приђе двору. Погађао је сваког директно у срце ко се усудио да покуша да приђе.
Вукашин, страшни коњаник. Имао је највећу одговорност у рату. Правио је пустош и доносио најважније одлуке у најважнијим тренутцима.
Битка је била веома тешка, али победио је онај који је имао већу жељу за победом. Управо, та битка представља највећу битку у историји империје.
Победник је управо онај чији је циљ био најхрабрији и најчаснији, а тај циљ је остваривање очевих заповести. Због тога су и успели.

Ево нешто и од мене. :)