Аутор Тема: 7. круг конкурса - приче  (Прочитано 571 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Normal

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 1057
  • Углед: +584/-36
    • Погледај профил
7. круг конкурса - приче
« послато: јул 07, 2014, 13:02:46 поподне »
овој теми можете поставити ваше приче на тему Дворске даме - венчања у световима Великана ...

Правила!

Normal
Srpski Global Moderator

Ван мреже kida66

  • Поручник
  • ***
  • Поруке: 192
  • Углед: +189/-48
    • Погледај профил
Одг: 7. круг конкурса - приче
« Одговор #1 послато: јул 07, 2014, 17:24:03 поподне »
ТУЖНА ЉУБАВНА ПРИЧА

     Испричаћу вам једну причу.
     Давно caм је чуo, још као дете, крај ватре причао је неки старац. Не сећам се његовог имена, али памтим пуцкетање ватре и његов поглед. Пoчeo je овако.....
    Не тако давно храбри ратник срео је прелепо девојче испод северозападног двора. Битка га је довела до ње. Била је кћи  непријатељског владара, и није знала ништа о борби, ратовима, војсци.
   Његове медаље нa гpудима, су сјале пред њеним очима и привлачиле је, иaкo није зналa како су стечене. Ратнику се свидела девојка. Свидео му се начин на који га је гледала својим тoплим тамним очима, њeна плава кoca. Повео је са собом. Показао све лепоте свога царства. Свако тајно место на мапи. Провео је скривеним стазама кроз шуме, преко планинa… ишла је свудa за њим, послушнa као лане. Упијала сваку реч, сваки покрет. Били су срећни. Али...   
  Увек то али… Дође време кад девојче није више имало умилни поглед у очима. Почелa је да одвлачи ратника од једине ствари коју је знао да ради, да ратуje, oд oнoгa  штo je највишe вoлeo, да ce дружи, допиcуje. Забрањивала му је да прича са друговима. Проверавала сваку коверту која стигне. .....  Плашила се дa ћe гa изгубити. Све то њему није сметало. Било му је самo битно да је она ту, крај њега. Дoк није задала коначни ударац.
  Уљуљкан у топлини њеног погледа, заспао је крај ње, а пробудио се сам. Прво је помислио да је ту, да се само пробудила прва, да... али није било тaкo. Ње више није било. На столу у главној дворани стојало је писмо. Препознао је одмах слова. Знао је шта пише унутра.
Покушао је да је нађе. Желео је само да му каже , да чује са њених усана разлог. Али ње нигде није било. Нестала је као што се и појавила изненада и не најављено.
  Вратио се у своје царство, након дугoг трагањa. Његови шпијуни прешли су многе мапе, завиривали у свако царство… али  узалуд. Боловао је и патио у тишини. Нико није ништа могао да наслути. Рекао је да се вратила оцу. Да га није брига, и да не мисли на њу. А онда кад се најмање надао, стиглo је писмo. Срце му је заиграло од среће. Осмех oзариo лице. Познао је рукопис . Загрлио коверту, полaко је отворио и... нашли су га на каменом поду. У руци је стезао писмо чврсто наслоњено на груди. Видари су се данима борили за њега. У храмовима су приношене жртве. Данима се у црству није могао чути смех. Све је стало... завладао је мук.
  Дуго је трајала та тишина, и ко зна кoлико би још трајала, да ниjе стигла још једна коверта. Овог пута то је било писмо са објавом рата. Времена је било мало непријатељ је кренуо ка царству. Владар се тргао из своје тишине. Мач је извучен испод кревета, оклоп углачан, коњ оседлан. Тешким кораком изашао је на терасу… Cунце је заслепело његове очи и он je погну главу. Његова војска га је чекала. Видело се да тешко дише… А онда je гoрдo  подигаo главу и руку са мачем високо пут небa. Блeштaвa  Cунчевa cвeтлocт ce одбиjaлa од њега.
У БООООООООООООООЈЈЈЈЈЈЈЈЈ! Kраљевство се ником неда!!!
« Последња измена: јул 08, 2014, 12:43:37 поподне kida66 »

Ван мреже GRIFIN1

  • Reporter
  • *
  • Поруке: 236
  • Углед: +225/-88
    • Погледај профил
Одг: 7. круг конкурса - приче
« Одговор #2 послато: јул 08, 2014, 18:11:06 поподне »
  Добар дан добри људи. Прошло је много времена од када смо се задњи пут чули. Не, не не морате ништа рећи. Знам да сам вам не достајала колико и ви мени.
  Питате се где сам била? Ма боље да вам ни не причам о томе. Ал ако баш морате да чујете ево овако је то било..
  Пробудим се ја једно јутро око 4-5х по серверу. Било неко шугаво време, киша и ветар се састали у дворишту и лудују. Стара кајсија гребе по ролетни од муке (имала сам осећај да ће ме декнут преко носа својим покислим гранама). Прво на шта помислих: има ли трага од оне Теслине умотворине ил су ови из електродистрибуције заврнули славину па ће ми војска остати на ледини да ноћива. Утичница у струју ..кликнем црвено дугме на продужном..екран..адсл..звучник..и кад кликнух дугме на компу- мрак. Никад гушћи, никад црњи мрак моје очи нису виделе до тад. Не смем да мрднем, не знам где сам. Пружим руке испред, иза, са стране ништа не доваћам. Мајко мила где ли сам?! Са првим кораком сконтам да не стојим на паркету већ на трави. И то трави која ми досеже до колена. Реко себи декнула те струја па си излетела кроз затворен прозор преко цесте до оне напуштене кућерде где нису косили 3 године. Само да не станем на нешто у тој џунгли. А мрак..јооооооој ништа не видим. Одједном се појави светло..не излазак сунца, не фарови кола, не није ни онај манијак што вири у туђа дворишта већ неко чудно светло које ме заслепи тотално. Стојим тако у трави ко Луда Мара и жмиркам а онда ми пред очима почне ницати камени зид. Гледам и не верујем очима. Тек кад пролете крај мене нешто сконтам да ме стреле гађају. Кренем да бежим ал се саплетем о краву која је лежала у трави и пружим се свом дужином. Дланови место у траву уронише у нешто меко (знате већ у шта) и за тили час ме склепта нека чудна војска.
 Одведу ме кроз капије царства у неку шталу-ил шта ли је то већ било..Тамо ме оставе данима да седим у боксу са 7 жгољавих прасића. А они ајд што су жгољави већ немирно спавају, сачувај боже, нисам поштено тренула тих дана. Видим лоше ми се пише па решим да направим неки ред. Изазовем главно прасе и заврнем му уво тако јако да му се реп исправио. Остали се одма повуку тако да стекох вођство. Нико није смео да приђе храни док ја не завршим. Трајала та моја диктатура једно 2-3недеље кад ме се коначно сетише и извукоше из бокса. Опирала сам се колко сам жива ал џаба. Одведоше ме пред неког крезубог владара са кикицама (ружније створење не видех никада) Гледа мене та сподоба разроким очима и ћути..Мане руком војска ме довати и одвуче на главни трг. Ту сложена лепа громила суве буковине..видим биће славља. Изађе неки мусави старац и клепи ме неком мотком тако да сам све звезде видела. Следеће чега се сећам је топлина и скичање прасића. Отворим очи видим да сам у сред ватре. Кроз дим, очију пуних суза, видим да прасићи јуре оног мусавог старца. Кокошке салетеле војску која је бацила оружије и надала се у бег по дворишту. Крава скочила на терасу и репом шамара крезубог владара. А ја у сузама са осмехом осетих како ми мркне пред очима. Мрак јак, дебео, суров..прекри све и ја осетим да седим. Пипнем ногом-паркет. Кренем руком и опалим лакат о зид у секунду отворим очи и видим монитор на коме пише
 Поздрав GRIFIN1!
Мој задатак је да Вас научим како да постанете мудар владар.
  Насмешим се и кренем да градим царство......
« Последња измена: јул 09, 2014, 07:46:01 пре подне GRIFIN1 »

Ван мреже mnogosmojaki

  • Редов
  • *
  • Поруке: 2
  • Углед: +3/-11
    • Погледај профил
Одг: 7. круг конкурса - приче
« Одговор #3 послато: јул 12, 2014, 18:41:34 поподне »
                                                            JEDNA, JEDINA I NAJBOLJA

        После још једне битке и велике победе , после одбране града  нашег савезника , док су се сви веселили на бојном пољу испред  дворца, ја сам стајао са мачем у руци , преморен и крвав и гледао негде у даљину.  Окренуо сам главу улево и поглед ми се сусрео са једном дамом , гледала је у мом правцу и осмехивала се. Од њеног погледа ме прошла сета, спустио сам главу ,  јел једном сам и ја имао неког ко ме је тако гледао, од чијег погледа сам био најсрећнији на свету.  Дигао сам опет главу и видео сам да ме та дама и даље гледа и да је раширила руке. Кренуо сам у њеном правцу и на тридесет метара од ње , приметио сам да је то тај поглед због којег сам био сретан  , да је то моја принцеза , да смо се коначно опет срели и по раширеним рукама  да ми је опростила.  У том трену крв ми се узбуркала , адреналин је прорадио , бацио сам штит и мач и кренуо  трчати према њој. Таман кад сам хтео да викнем њено име , осетио сам туп ударац у моје тело и хладан зној ме облио.  Само сам успео  рећи прво слово њеног имена К и погодила ме стрела право у срце , пао сам на колена ,  погледао у њеном правцу и насмејан отишао са овог света.  После толико рана на мом телу , од стрела , мачева које ми нису могли ништа , зар је ова морала пресудити и то у трену кад су ми снови постали стварност.  А опет сам задовољан , испунио  је  Бог моју највећу жељу да је угледам бар још једном насмејану и ја сам отишао у царство снова насмејан.
   Као млад приликом напада на моје село , регрутовали су ме у одбрани села, иако смо изгубили успели смо побећи и прикључити се царској војсци . Као нов и неискусан био сам на дну , без утицаја и пријатеља . Марљиво сам тренирао и учио од старијих ратника.  Ређале су се битка за битком , а моје искуство је расло , моја глад за победом је чинила да нема немогућег. Оженио сам се , реда ради, али моја љубав је била борба.  Све више и више смо ратовали , путовали по целом свету. Упознао  сам пар пријатеља са којима сам постао нераздвојан . После успеха у биткама стигла је и награда да будем вођа чете од 50 војника.  И тако смо лутали светом , освајали и бранили царства , упознавали нове људе и био сам задовољан. Мој утицај је полако растао , упознавали смо ратнике и ратнице из свих земаља света. Они којима је част  и лојалност значила нешто прихватио сам у моју групу.  И тако негде 211 године сам имао случајни контакт са једном принцезом , променили смо пар реченица и она је нестала , као и многе друге.  Дани су пролазили а ја и моја дружина смо све више и више били на гласу.
   Борбе и битке су ишле дан за даном и моје заслуге су довеле до тога да постанем витез. А моји другари командири . Добили смо од цара огромну војску да их предводимо.  И онда дође септембар 213 године и игром судбине опет сам се сусрео са оном принцезом.  Почели смо да шаљемо једно другом писма и било је то неко лепо време.  Писма сам слао све чешће и чешће која су такође и долазила  нон стоп. За заслуге после једне велике битке , као награду сам од цара тражио 2000 голубова писмоноша , пошто ових 50 што сам ја имао је било мало.  Цар се насмејао и од срца ми дао . Тако сам дана проводио писајући писма , једва сам чекао да устанем да је чујем тако преко слова.  Дани су ми били лепи и весели и ми смо уживали. Битке су ме све мање и мање занимале , било ми је битно да видим како је она . Та босанска принцеза ми је изменила живот , био сам на седмом небу. Нисам је никад ни видео и била је далеко али нисам могао без ње да замислим дан. Чим  сам очи отворио ујутру  прва помисао ми је била она.  Сви су приметили да сам постао другачији , био сам весео и сретан и само сам чекао писма од ње.  У битке сам ишао само да се што пре заврше да се могу вратити мојим писмима.  И онда је дошао дан кад смо се на кратко видели . Тај дан ће вечно остати у мом сећању , дан кад су емоције обузеле моје тело , нешто најлепше што ми се догодило у животу . Дан кад сам остао без речи и само сам гледао у ту прекрасну и прелепу принцезу. Кад  је отишла са нашег састанка , лежао сам насмејан и  потекле су ми две три сузе од среће. 
   После тог дана , кад сам се вратио у своје краљевство , јако ми је пуно недостајала . Стално сам мислио о њој, која ми је улепшала живот.  Створила у мени нешто ново , нешто лепше. Дани су пролазили и почео сам мислити да је не заслужујем , да она тако добра заслужује неког бољег.  После неке расправе отишао сам од ње , мислио сам да неће више. Међутим написала ми је писмо и ја сам питао јел могу да се вратим. Пристала је и био сам срећан.  Али како то обично бива ђаво не спава, и почеле су са стране да ми причају да јој не пишем , да јој не досађујем ,  да нисмо једно за друго иако смо ја и она причали лепо. Помислио сам да су то њене речи  и да није искрена , тада сам јој написао да јој није стало , да је била без емоција и јако сам је повредио . Да не испадне да трчим за њом био сам  груб да не бих испао шмокљан.  А у ствари сам испао идиот. Све  ми је било помешано и рекао сам нешто због чега се кајем . Наљутила се и нестала , покушавао сам да јој приђем на све начине , да схвати , безуспешно. Речи нисам могао повуци а толико сам желео . Схватио сам да је требало само да слушам своје срце али прекасно.  ИЗГУБИО САМ ЈЕ .
   После тога сам окупио своје људе и кренули смо у борбе . На све стране смо ратовали и није било милости према ником. Нисам штедео ни себе ни друге. Наша моћ је расла свакодневно . Како је расла моћ тако су ми разне даме , принцезе прилазиле да се упознамо , али није било успеха, ниједна није могла ни да се приближи моме срцу . За мене је постојала само једна , једина и најбоља . После успешних борби , док су се сви веселили , ја сам седео  , повучен и сам и размишљао о њој .  Никако је нисам могао заборавити.  Добијали смо ратове и добијали поклоне од цара у виду поседа . Ја своје нисам узимао , били су ми бескорисни све сам давао мојим верним пријатељима. Где год је требало ићи у битке ми смо ишли , мени је био циљ да преврнем сваки камен на свету док не нађем моју принцезу да затражим опроштај. Да видим ту дивну особу која ми пуно значи бар још једном у животу . Ране од мечева су сваким даном биле све веће , али оне су биле безболне за разлику од оне која је била на срцу .   И онда је стигао позив за помоћ у одбрани царства нашег савезника на који смо се први  одазвали . Тај позив је донео оно што сам желео највише , видео сам своју принцезу  на трен и сада спавам вечним сном  -  насмејан .
« Последња измена: јул 12, 2014, 18:46:45 поподне mnogosmojaki »

Ван мреже daniloluburic

  • Редов
  • *
  • Поруке: 1
  • Углед: +3/-0
    • Погледај профил
Одг: 7. круг конкурса - приче
« Одговор #4 послато: јул 13, 2014, 00:54:29 пре подне »
- U drevnim vremenima velikih ratnika, dok se borba vodila na polju, prsa u prsa, dok su se lomila koplja i pucali štitovi, i ispred svega stavljala hrabrost i čast, vodile su se i druge bitke, bitke za ruku prelepih gospa, princeza i dvorskih dama.. Za njihovu ljubav i naklonost.. Nekad su se vitezovi za to morali dobro potruditi a bogami i rat voditi..
te divne dame u bašurjastim haljinama koje sa balkona svojih odaja uvek posmatraju svoje vrle ratnike koji se bore za njihovu naklonost..
-i ovo je priča o siromašnom kovaču koji je za naklonost i ljubav svoje princeze, postao ratnik-vitez i vodio ljute bitke sa pokvarenim veleposednicima koji su hteli princezu pored sebe samo radi vlasti i krune..
-posle dugogodišnjih ratova, stari kralj Stribor,izmoren i izmučen, koji je imao samo jednu kćer, princezu Cruelu, crvenokosu lepoticu, odluči da se povuče sa prestola i prepusti vladavinu najboljem vitezu koji će se na turniru boriti za ruku njegove jedinice..
tu su se prijavljivali svi velikani iz poznatoga sveta..i prijatelji a bogami i neprijatelji..
-Cruela..koja je bila razborita pored svoje lepote..nije joj se svidelo da tako nađe muža i budućeg kralja..to nije ono što..
..njeno srce želi, ali ipak neće protivurečiti poslednjoj volji njenog bolesnog oca..
-ipak se pred veliki turnir iskrade iz dvorca i ode da jaše kroz kraljevsku šumu da odagna misli..
u jednom trenutku, konj joj se otme kontroli i zbaci je sa sedla i devojka ostade da leži u nesvesti..
-tuda naiđe mladić Josip, prost momak, kovač, koji se uputio u dvorac nebi li našao posla pred prestojeći turnir iako u srcu ratnik koji se pitao hoće li ikada iskovati oklop i mač za sebe..
-Josip kad ugleda damu, brzo pritrča upomoć..
Cruela, polako otvarajući oči ugleda momka i srce joj zaigra..ludo..i prođe je osećaj kakav nikad do tada nije..
osmehnu mu se i priustade..a mladić nije ni bio svestan da ispred njega stoji prva dama dvora već joj se ponudi da je otprati nazad do palate..
uz laganu šetnju i razgovor mudra princeza ispita Josipa ko je i šta je i sinu joj ideja koja bi mogla da smiri njeno srce..
odluči da krišom pomogne Josipa da postane vitez i da se ravnopravno bori sa ostalima..
..za njenu ruku..
-kad su stigli u dvor..odmah odoše pred starog kralja, i dama mu ispriča kako ju je Josip spasao i da ga nagradi za to, ali da ga nagradi titulom viteza za junačko delo jer je ipak spasao njegovu jedinicu i mezimicu..
-kralj Stribor nemajući kud to i učini..
uz prisustvo dvorske elite proglasi Josipa za viteza..a ovaj je još u čudu nije mogao dozvati šta ga je snašlo..
naposletku posle slavlja koje je odmah priređeno, princeza ruela, namoli josipa da se prijavi za turnir..
..i pokaže sve svoje vrline, iskazujući mu i naklonost..
Josip pristade, jer je to ono o čemu je sanjao celoga svoga života i odmah se lati posla..iskuje najbolji oklop koji je mogao, sjajni mač koji niko nema, štit sa lavovima na sebi..
i pripremi se za turnir koji treba da počne..
-Novo je jutro..na viteškom polju se vrše zadnje pripreme za početak turnira i građanstvo je već počelo da se skuplja i posmatra vitezove koji se spremaju za borbu..
naposletku se pojavi na balkonu i princeza koja..
je čekala da vidi svoga voljenoga..
i naposletku se pojavi i on...srce je snažno počelo da joj lupa kad je videla Josipa u sjajnom oklopu i za pasom mač lepši nego kraljevski..
Jahao je mirno na konju, pravo prema njoj.. došavši do balkona nekloni se i pozdravi je pri čemu mu ona baci svilenu maramicu izvezenu..koju on kao amajliju zaveza oko svoje ruke..
i turnir poče jedna za drugom bitke se nižu, padaju poraženi, pobednici uzimaju suvenire i tako do noći kada ostadoše samo njih nekoliko a među njima i Josip koji je pokazao da mu je tu mesto..
-sutra dan..turnir se nastavlja..
počinje odlučujuća borba..
-Josipu za protivnika dolazi vitez...general iz prethodnih ratova protiv koga se stari kralj borio.. koji nije u bitkama porazio Kralja Stribora ali mu se sad ukazala prilika da to ovekoveči na drugi način..
-veliko finale.. Cruela, nikad lepša sedi na svome balkonu, držeći oca za ruku a navijajući za Josipa koji je sve odlučniji da je to njegov dan..
počinje borba između iskusnog generala i kovača..
sevaju iskre od mačeva koji se sudaraju, oklopi i štitovi, pucaju i cepaju se ali od ratnika niko ne odustaje..
-Cruela sa strahom posmatra svoga dragog kakvu borbu vodi ali zna da njega vodi njegovo srce u toj borbi..
U jednom momentu Josip iskoristi grešku svoga neprijatelja, obori ga i prisili na predaju..
oduševljenje je zavladalo, čak je i starom kralju bilo milo što se tako završilo..
Crvenokosa princeza nije čekala ni časa nego je strčala na polje u zagrljaj
svom hrabrom vitezu, svom spasiocu..
Josip postade njen izabranik a Cruela nikad sretnija..
čak je dobijena naklonost i generala koji je časno izgubio u finalnoj bitci..
tu su se rodila nova prijateljstva i nove ljubavi..
A Cruela i Josip su vladali srećno i dugovečno.