ДВОРСКЕ ДАМЕ ПРЕД ПРИНЧЕВО ВЕНЧАЊЕ
У нашем двору, у сутону тихом, чује се кикот, чује се смех,
Спрема се славље, има сутра да удари музика плех.
То се наше дворске даме скупиле код камина,
Па се лицкају, дотерују, мало елајнера, мало кармина.
Спремају се даме за велико венчање принца Радована Трећег
Краљевог сина, од ког нема ни лепшег, а богме ни већег.
У дотеривању свом смејуре се даме дворске, али и завиде,
Јер завиде лепоти из суседног краљевства принцезе Персиде.
А Персида лепа, лепа, к`о првомајска ружа у рану пролећну зору,
Коса коврџава, па скупљена онако у пунђу, да се види да нема ни једну бору.
Витак струк, мио глас, увек по последњој миланској моди обучена,
Нема шта, за удају велику реш је печена.
И тако у сутону тихом, скупиле се дворске даме,
Оговарају младенце, да трачаре не могу саме.
И све су ту, све заједно, да им не промакне ни један трач:
Какви су трицепси Радована Трећег, па какав му је мач....
Ту предњачи црнокоса и наочита Милева:
„Јес` лепа Персида, ал` из очију јој муња сева,
Кад те погледа својим урокљивим очима,
Страх у улици брестова и језа те обузима.“
„Очи су јој као глечери језера Мичиген“ – додаје Добрила;
„за нашег коњушара само би добра била.“
„Ма јесте виделе њене нове ђусне, чисти силикони“ – рече Гроздана;
„А она се убацује к`о да су јој Богом дана.“
„Нису ђусне, него усне, права си сељанка“
- узврати јој Персидина јетрва Данка.
Одмахну Гроздана: „Од мене је видела да користим Дове колекцију...“
„Каже се Дав!“ – још једном јој Данка одржи лекцију.
„Него какав је мушакарац, наш Радован Трећи, реци нам Радојка“
- кроз заједљив осмех пита Далиборка.
„Ма шта да ти причам, он ти је к`о од Старе планине одваљен,
Ал` штета, више је за ратове и за контре напаљен.
И сама знаш, шта да ти причам, шпијунира целу ноћ,
Па шаље фул опсаде и пљачке, има премијум, па показује моћ.“
Све ово слуша стражар испред врата,
Сад му је све јасно, сада све схвата:
„Ове дворске даме, које су то трачарке,
Какве црне даме, то су поточарке.
Овамо на балу продају финоћу фину,
А погледај их сад кад су саме и кад зину.“
Разочаран стражар, замисли се даље,
Ал` савест му једну поучну поруку шаље:
„Жене не можеш никада разумети,
Њих можеш само искрено волети.“
Прође сутон тихи, дође мркли мрак,
Сутра треба да се склопи велики брак.
И наше дворске даме пођоше на спавањац,
Да се одморе и да нам сутра буду лепе кад се отвара шампањац.
