Аутор Тема: 20. круг конкурса - Приче о ИО!  (Прочитано 457 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Martina

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 2864
  • Углед: +785/-54
  • Српски администратор
    • Погледај профил
    • http://www.facebook.com/pages/Imperia-Online
20. круг конкурса - Приче о ИО!
« послато: новембар 26, 2013, 13:43:30 поподне »


Martina
Srpski Community Manager

Кликните овде како бисте прочитали правила форума и  овде како бисте видели ко може да вам одговара на питања. Молимo, немојте пријављивати играче јавно већ слањем е-поруке на support_rs@imperialsupport.org

Ван мреже curvehead

  • Редов
  • *
  • Поруке: 11
  • Углед: +1/-0
    • Погледај профил
Одг: 20. круг конкурса - Приче о ИО!
« Одговор #1 послато: децембар 06, 2013, 21:08:45 поподне »
Летимичан поглед на сат у доњем десном углу екрана. !!!!???? Зар је могуће да је већ пола 2. А сутра морам на посао(школу) или сам завршио школу па сам незапослен. Небитно за даљи ток приче. Брзо сакупљам војску у једну прову, шаљем их у дууугу шетњу (Румуни су опет срушили место окупљања на које шетамо, мора да нас неко друка из савеза. Нема везе имамо резервно), погледам колико војска троши !!!!! ау, као руска возила. Ресе које нисам потрошио ставим на пијацу, цене оп****  тако да се у Дубаију продаје тешко да ће да се утопи, али шта да радим када мени треба баш толико злата. Проверим још једном да ли ми је сва војска у шетњи и да ли сам повукао све шпијуне са задатака и искључујем се.

И у тренутку када сам се ја искључио дешава се нешто неочекивано. Војска која је послата у шетњу уопште није отишла тамо где сам је ја послао. А не. На координатама 0/501 налази се крчма. Ако мало боље погледате у мапу види се. Врло мало, али ту је. Добро је сакривена. Е војска је тамо отишла. И не само моја, све номадске војске тамо иду. Империани су папуче и они не воле таква места. Да на мапи негде постоји опера или позориште или не дај Боже библиотека они би тамо ишли. Али таквих места нема. Елем, моји су отишли тамо, паркирали опсадне справе и коње испред и као индијанци упали унутра. Пило се и јело целу ноћ. Бахато. Потукли су се са неким Бугарима, зато што су ови рекли да крчмарица има мале с***, а ови моји да би сачували углед и достојанство младе даме пошибају се са горе поменутим и изпресавијају их најстрашније. Доказали су своје витештво, а и што је мени најважније нису ме обрукали. Крчмарица им се касније захваљивала турама ладног пива (оног са црвеном етикетом што се прави у граду који почиње са За и завршава на јечар), чак им је прихватила захтев за пријатељство на фејсу. Ма лудило. Када су попили толико да им је пиво излазиуло на уши избауљали су напоље, некако, на једвите јаде попели се на коње и пошли назад у царство.

На хоризонту сунце се полако промаља кроз гране бреза, ја лагано устајем из кревета и крећем ка купатилу, а моја армада методом ногу пред ногу клати се у повратку. Пре него што кренем да завршавам данашње обавезе, бацим поглед да видим кад се враћа војска и да ли сам у минусу. Још су далеко, а злато у благом негативно. Мораћу ово дрво да продам.

Ето ако нисте знали, где одлази сво оно силно злато док су нам војске у шетњама, сад вам је јасно.
Ожедне од оволиког писања, могао бих и ја једно оно што почиње на За, а завршава на...
« Последња измена: децембар 09, 2013, 16:18:22 поподне Martina »

Ван мреже tara07s

  • Редов
  • *
  • Поруке: 3
  • Углед: +2/-0
    • Погледај профил
Одг: 20. круг конкурса - Приче о ИО!
« Одговор #2 послато: децембар 07, 2013, 16:09:24 поподне »
Ако се неко може назвати ветеранима, онда смо то ми. Ере смо провели заједно борећи се против разних нација. Ни пред каквом силом нисмо узмицали и борили смо се као један. Наравно да није увек било лако, дешавало се да појединцима униште војску или их потпуно спале, али увек смо били ту једни за друге и помагали колико смо могли. Тако борећи се смо освојили све што се може освојити. Медаље освојене снагом и чашћу. Али како то увек бива, човек се засити. Борити се сваку еру изнова са већ познатим противницима није имало драж као пре. И одлучили смо да променимо свет, остављајући овај стари на врхунцу моћи. Тако и треба. Када си највећи, повуци се.
Нови свет, нови изазови. Знамо све о овој игри и нема ту неке филозофије, треба само применити досадашње знање потковано искуством. Прва ера је била пробна. Може се тако рећи. Никакав резултат посебно нисмо постигли, а и било је лето, људи су тада мање активни. Другу еру смо почели са више елана. Неки стари чланови су се вратили, нови чланови су се показали као добри играчи. Изгледа да ће ова ера бити успешна. Наравно, ратови нису изостали. Опет, по старом обичају, тукли смо се са свима и свакаквима. Са некима и више пута. И тамо негде након пола ере добијемо понуду да се ујединимо са једним веома јаким савезом и заједно освојимо медаљу. Да буде јасније, ми да пређемо код њих. Неки су се замислили, неки нису хтели ни да чују, а неку су моментално изашли из савеза у жељи за виртуелном наградом. Та понуда била је прва пукотина у тврђави нашег савеза. Неко време је све функционисало релативно нормално, али један тренутак непажње био је повод за делимично цепање савеза. Најјача војска у савезу није померена на време и од ње је остала само успомена. Револтирани овим, део савеза одлази у онај јачи савез. Нажалост.
Већина која је остала и даље има исти циљ. Освојити медаљу. Биће много теже, али кога нема без њега се може. Консолидовати редове и јурнути напред. Напред Гвоздени!