2
« послато: јул 21, 2013, 21:47:07 поподне »
Суморна магла се увукла у царство... Село још спава, само неколико стрелаца у главној тврђави будно посматра равицу испред зидина старог замка. По гарнизонима су расути витезови и њихови уморни коњи којима је ово први одмор после више од десет дана, спавају првим нормалним сном од почетка свих ових ратова... Краљ не може да спава, изашао је на терасу своје собе која је смештена на самом врху тврђаве и погледом покушава да допре што даље кроз ову маглу која се спустила свуда око царста као нека авет у овим раним јутарњим сатима...
Један од витезова је такође будан, устао је и седи на градском тргу... Подиже поглед у висину и угледа свог господара замишљеног на тераси. Приметио је и господар њега...ценили су један другог, витез способности лидерства свог вође , а господар храброст и уметност ратовања свог поданика... Гледају се неколико минута и као да разговарају... У тим прећутним погледима може да се прочита разговор два човека, не господара и његовог поданика, већ два борца који су заједно јуришали у крвавим сукобима а након истих заједно тражили преживеле и бројали изгубљене душе на крвавом бојном пољу. Господар жали за свим оним добрим људима који су у име своје заставе и свог вође изгубили своје животе и оставили толико тога иза себе док су уз ратне поклике јуришали на непријатељима, сваки од њих је отишао тамо јер је он тако наредио, јер је он тако желео и осећа се кривим због тога, док му витез својим погледом говори да су они зато рођени, не да буду фармери и обични сељаци већ да живе свој живот са мачем у руци и да са истим у руци са овога света оду. Али господар мисли да ипак може да се спречи даље крвополиће, да се престане са овим крвавим ратовима, да се зауставе страдања и да завлада мир....ипак витез му објашњава да то није могуће, да његови поданици нису људи који ће устукнути пред неким без обзира која сила стоји испред њих, колике су војске и колико су јаки, ако треба сви до једног ће изгинути али неће се предати...
Краљ стеже песницу, нагиње се преко терасе, гледа и даље свог витеза, у његовим очима види такву одлучност и смиреност која му није јасна, јер зна колико је пута гледао смрти у очи, и зна да ћа можда баш данас напустити овај свет, страдати од мача или од кише стрела од непријатеља, покушава да му каже да он више не може поднети терет толико жртава и толико страдања, да размишља да одустане, да се преда, да спречи страдање својих ратника ....Витез је устао са градског трга, ставио је свој везир на главу и још једном погледао у свог краља, љутитим погледом му је одговорио на молбе његових очију овог суморног јутра...не, нема предаје, рат је, у рату страдају многи али се памте, њихове жртве ће се увек сећати, они нису своје животе изгубили да би се ми сада предали, не,,,идемо да победимо, идемо да докажемо да су снага и част све оно што је потребно за победу.
Снага и част храбри ратници!