Чекам, а лењо пролазе минути,
Са буктињом иде та војска што кличе,
Можда ћу умрети крај сломљеног мача,
на пољима родним, бранећи их часно.
Сад зора већ свиће, бледе млечне пути,
А ја још чекам, Номаде што иду.
Прогоне ме они кроз моја беспућа,
Лебде око мене као ваздух, свуда,
Продиру у куће и пљачкају рају,
испунивши ме бесом, у немоћи мојој,
А време ме гута, док тренуци лењи,
падају ко снег, преко мога царства,
Са мном, војско моја, низ стрмине крени,
Победит Номаде, ми морамо сада!!!