Кијамет Снежна мећава траје већ данима. Удари ветра речном долином савладали су млада стабла храста и оборила их на речно корито, које их је потом примило у загрљај својих ледених окова. На неколико корака испред дрвеног моста у заслепљујућој вејавици стоји људска фигура – једно стабло пало је преко брвна и оборило га у воду. У оближњем забрану уз страшну хуку удари ветра разбијају се о постојану одбрану удружених граница. Ослоњен на штап и умотан у вунено платно, благо погурен напред и са руком подигнутом у заштиту лица, људска фигура кроз обрве посматра препреку на путу. Не осврћући се назад, не двоумећи се ни један трен, он потеже напред и настави да се пробија кроз сметове. Кад дође до моста неочекивано гипко дохвати једну од грана обореног стабла и пребаци се на другу страну. Поправи капуљачу, шал и огртач, одломи нови штап и застаде. Освну се около гледајући у даљину и кад закључи у ком правцу је његов циљ поново се отисну у снег.
Зимски дан полако се смирује. Улицама градића окованог ледом чује се само тишина. Кроз стакла прозора трепери танки пламен свећа док планином у залеђу заустављени кијамет тек по којом пахуљом опомене да је у близини. Сенка у даљини трже препеченицом загрејаног стражара на капији:
-Ко је? - викну отресито.
-Ја сам Радоване - одазва се познати глас.
-О хајте, хајте млади господине. Дуго вас нема, почели смо да бринемо.
Ланци крти од рђе зазвечаше, чекрк се покрену и тешка дрвена капија пусти путника унутра. Он у журби одмахну стражару и пусти корак низ главну улицу, попе се уз степенице замка и пред гардејцима размота шал и скиде капуљачу. Две старине лица изрезбареног дугогодишњим ратовима тешко се дигоше од ватре коју су заложили пред улазом у престону дворану. Иако у пензији, њих двојица добровољно служе амбицијама младог краља да обнови сјај некадашњег царства, сада заточен у ордењу које са поносом носе на реверима. Друге боје је њихова застава, али је оданост остала иста. Село тек слабим зидинама заштићено од дивљих животиња није ни налик на славни престони град пред чијим су бедемима јуришали у одбрани, али у младости што стоји пред њима они виде исту ону ватру која је, пре много година, запаљена у њиховим срцима.
-Вратили сте се, господару.
-Молим те, Миленко, немој ме тако звати. Нисам ја достојан да ми генерал таквог имена персира.
-Ех, госп... Небојша, од оног генерала што је рушио тврђаве остало је, бојим се, тек име. Вашим венама тече крв Вашег славног претка и то је мени и поред Ваше младости довољан разлог да пред Вама клекнем ничице. Него, јесте ли успели?
-Да. Био сам у рушевинама Краснорода. У царској крипти пронашао сам тајни пролаз о коме сте ми говорили.
-И? –узврпољише се старине.
-Видео сам гроб свог деде. Нисам знао да је сахрањен као скромни слуга.
-Твој је деда био скроман човек. Инсистирао је да буде сахрањен тако, без икаквих почасти.
-А ко је онда сахрањен у царском ковчегу са његовим ликом?
-Ехм- ускомешаше се старци.
-Да му кажемо?
-Реци, шта фали -рече други гардејац и сметено се насмеја.
-Унук је, има право да зна.
-Добро. У гробу Вашег славног деде сахрањен је мачак. Имао је мачка кога је много волео и кад је угинуо сахранио га је на место предвиђено за цара. Хехе. Него, јесте ли нашли оно?
-Јесам. Деда је чврсто држао ковчег, морао сам да се помучим да му га ишчупам из руку.
Старци се сад још више узбудише:
-И?
Младић испод огртача вади свежањ, развезује га и показује.
-Седео сам поред деде и бројао дијаманте. Укупно седамнаест хиљада триста двадесет и један.
-Одлично- викнуше обојица у глас.
-Носите то у ризницу и паметно тиме располажите. Биће Ваше царство велико и сјајно као славног Вам деде. И не заборавите, сутра је бадњи дан. Морате рано устати и отићи да одсечете бадњак. Ако сте нову годину провели на путу бар нек Вам Божоћ прође у весељу.
Младић послуша. Завеза платнену кесу, врати је под огртач и уђе у замак. Када се врата затворише старци се полако вратише ватри. Мрак је већ потпуно овладао градићем и док из унутрашњости бат корака младог краља сасвим не утихну две старине посматраше пахуље како тихо врцају.
-Мислио сам да ћете му заиста рећи?
-Замисли ти, добри Дане, Божу ризничара. Ни након смрти неда дијаманте.
-Али...
-Знам. Нисам му рекао. Боље је овако.
-Ваше височанство, уз дужно поштовање не разумем Ваш хумор. Стари сте и треба да се грејете унутра, поред камина, а не да се са пензионисаним генералом ледите на овој хладноћи. Треба да заједно са њим прославите благи дан, а не да са мном пијете у крчми. И требали сте да му кажете, ипак је он ваш наследник.
-Јесте. И то какав! Боље је овако Дане мој. Мислио сам да се повучем тихо и да уживам у старости, али кад му је отац погинуо у опсади Краснорода, а мајка клонула духом, морао сам да преузмем одговорност за њега. Како сам званично већ био мртав нисам хтео да му покварим успомену на славног деду. Нека се челичи. И ја сам почео као он. Биће од њега велики владар.
-А, ако смем да питам, ко је заиста сахрањен у вашем гробу? Што му одмах нисте рекли да су дијаманти код Боже?
-Лаврентије. У мом гробу лежи мачор Лаврентије. Рекао сам му да је Божа ја, јер по овом кијамету он неби отишао чак до рушевина Краснорода да види Божу.
Иза планине над градићем бесни снежна олуја. У заветрини месташце тихо дочекује празник. Негде у даљини врхови пустог Краснорода бију своје последње битке са временом. Горда лепота овог града вене у беживотној тишини и аветно јеца пред налетима ветра. И док улицама окићеним мермерним споменицима и барокним фасадама корачају само сећања, градићем у подножју планине сутра ће зором граја младића радошћу поплочати каљаве сокаке. Предвођени новим краљем они ће својим кућама однети бадњак и из пламена који распале изнићиће нови град познат као горди Храстодар.
