Прикажи поруке

Овај одељак вам дозвољава да видите све поруке овог члана. Имајте на уму да можете да видите само поруке из оних области којима имате приступ.


Поруке - AleksandarJeremic

Странице: 1 [2]
16
Приче 2015 / Одг: 1. круг Приче о ИО
« послато: фебруар 02, 2015, 00:31:41 пре подне »
                                                Варвари

          Природа пупи пролећном радошћу. Зеленим беспућем нетакнутих предела, пропланком између две шуме, на сивом коњу у пуном галопу путник скривен свиленим плаштом хита према Храстодару.  На превоју брда, где у даљини се самотни облаци из јутарње магле рађају и мирно плове небом ка северу, хитра се копита младог ата одазваше вољи узенгија и застадоше у младој трави. Слабе се руке подигоше и капуљача откри старачке пеге на високом челу. Дуге седе власи заиграше на поветарцу.
          Пред Вукоманом се на хоризонту, приближени даљином, указаше обриси два града. Очима сузним од ветра он погледом прелете оронуле, патином потамнеле врхове Краснорода и заустави се на Храстодару, кога је на Божић у журби напустио. То не беше више исто оно место у коме је живео. За само два месеца његово родно село израсло је у хвале вредну престоницу-витким кулама иштркљалим у небо пркосно се надметало са руином у близини. Углови усана благо му се померише у једва приметан осмех и надахнут осећајем поноса он јурну низ брдо.
Ходници генералштаба одјекују галамом. Иза високих, тешких врата, Небојша попут лешинара нервозно кружи око стола и повремено се покретима руку и продорним гласом укључује у расправу. Илијин пројекат трђаве деветог степена разастрт је пред картографима, генералима и гувернерима, затим министрима архитектуре и изградње, а и официр задужен за савезне финансије узео је учешће у дебати.
-Где ја да нађем педесет милиона камена, питам ја вас, господо? – грми Небојша. –Тврђава седмог степена још није готова, а изградњу „осмице“ већ смо платили и неимари чекају на ред да почну да подижу скеле-.
-Има онај „Антесамија“ у комшилуку, тек неколико империјалних миља далеко, не напада никог и напредак заснива на својој економији. То значи да су му ризнице пуне. Можемо њему да узмемо.-лобира један од генерала.
-Не можемо њега да нападамо, са њим сам у родбинским односима!
-Аих, господару, с киме се Ви све нећете ородити...
-Ало, ја сам овде краљ...
-Ехехехе, ках ках, опросте господару- добацује гардиста Миленко са врата.
-Оваква тврђава дала би подстрек развоју наше привреде - узима реч гувернер друге провинције – па ако и не можемо да произведемо камен у довољним количинама у банци је депозит сасвим одговарајућ за куповину свих неопходних сировина-.
-То не долази у обзир. Чиме ћу да финансирам онолику коњицу ако открњим депозит у банци? Генерали су увек забринути за безбедност царства па смо зато упрегли све капацитете да регрутујемо непобедиву одбрану, која, узгред буди речено, много више времена проводи у нарушавању туђе безбедности, него у осигуравању наше. Једино ако ће министар финансија да смањи порезе...-
-Да смањим?! Уз сво дужно поштовање, господару, 25% на сировине и 30% на злато једва задовољавају наше савезне потребе. Уколико бих смањио порезе за само један посто изгубили бисмо трку у наоружавању са ривалима, а то, надам се, ником није у интересу.-
Сав намрачен, Небојша седе у прво чело и спусти образе у шаке. Затим подиже поглед, протрља очи и заусти да каже нешто, али га прекиде упад извиђача. Унезверен, држећи се за вратно крило и њишући се у покушају да дође до даха, кроз болну гримасу на лицу он процеди:
-Нападнути смо. Хорда варвара управо сад опседа једну од пограничних тврђава. Послали су хитан позив у помоћ.
Група се ускомеша, али Бранко беше прибран.
-У којој провинцији?
-У десетој...
-Будите без бриге, господо, време је да обновљена Златна гарда покаже шта зна.
          Он излете из просторије, сјури се низ степенице и из дворишта замка руком даде сигнал звонару на торњу. Тешка се звона покренуше у једној од кула и, недуго затим, звона у другим провинцијама отпоздравише. Дуго увежбаван позив на узбуну био је ефикасан. Најбрже што је могао Бранко је обукао оклоп, узјахао свог коња и са војницима из престонице јурнуо према граници. На спољној капији тврђаве срео је путника на сивом коњу, који се, видевши војску у журби, склонио поред приступног моста и сачекао да прођу, а затим упутио ка доњем граду. Свуда уз царски пут групи војника придруживале су се јединице из других крајева земље, да би их пред  десетом провинцијом сустигла и елитна коњица из једне од војних станица, ударна песница царства. Зауставили су се и кренули у формирање формације; елитна коњица се поставила на бокове, тешка у средину, пешадија се повукла у резерву, а стрелци су се распоредили тако да равномерно покривају и поље испред бокова, и чистину испред центра. Генерал Бранко Набусић дојахао је испред војске, окренуо се према њој и почео да удара мачем о штит. Војници узвратише.
-ЗА ЧАСТ... – викну генерал из петних жила.
-ЗА ЧААСТ... –одговорише оклопници.
-ЗА ПОНОС...-настави.
-ЗА ПОНООС...-испратише га следбеници.
-ЗА СЛОБОДУ-заврши.
-ЗА СЛООБООДУ –викнуше војници и појачаше ритам ударања.
-У НАПААД!!!
И војска јурну. За мање од пет минута били су под зидовима утврђења. Варвари нису имали шансе. Са једне стране прикљештени каменим бедемима, са друге тешком коњицом, са бокова притиснути тесно збијеним формацијама Златне гарде и стрелцима над главама, видевши да им се спрема дебакл побацали су оружје и клекли. Вођа варвара не желеше да призна пораз и залете се према Бранку. Један од витезова пожури у заштиту свог генерала, али га овај заустави. Подиже штит, стеже копље и изађе на мегдан варварину. Уследила је борба два колоса пред обе војске. Исход битке је био решен и улог је био част. Распојасани варварин брзим и прецизним замасима мачева настојаше да избаци Бранка из равнотеже и зада му ударце кад спусти гард, али је млади војсковођа успешно избегавао све његове покушаје да га надвлада снагом. Кад је почео да се умара, Набусић му смишљеним покретима изби један од мачева и толико га силно удари штитом у тело да овај паде на земљу. Затим му ногом му стаде на прса и упери му мач у чело. Борба је била готова. Небојшино царство данас је добило неколико десетина хиљада нових радника у рудницима, способних, и у сваком тренутку спремних, да се лате оружја. Бранко благо закрену торзо и преко рамена погледа у своју војску, подиже калпак и забоде мач у земљу поред пораженог такмаца. Са обрва му је капао зној, а иза, као испод стреха у кишним данима, два су немирна огњишта сијала топлином.
          У благом касу Вукоман пројаха главном улицом доњег града. У неверици је посматрао промену простора из сећања. Мирни сокак са трошним приземним зградама заменили су градска гужва, рекламе и високи објекти богато украшени орнаментима. Кад дојаха до унутрашњег појаса зидова, до недавно и јединог, он викну ка торњу покретне капије. Стари познаник познаде му глас и тешки дрвени мост се покрену преко рова. У знак захвалности Вукоман одмахну старом пријатељу и ујаха у Горњи град. Подбоде свог коња и убрзо се нађе пред палатом. Уз степенице ка престоној дворани сустиже га и престиже озарени младић. Мимо сваког протокола он утрча у генералштаб и без поздрава викну:
-Победа! Победили смо! Варвари су се предали, тврђава је сигурна, војска је већ кренула ка гарнизонима!
Небојша дође до врата и загрли младића. Преко рамена гласника он угледа старца како се муком пење уз степенице и препозна га. Брзо се одвоји из загрљаја, срдачно стеже момка за рамена и крете према Вукоману.
          Након пријема и површног разговора са присутним функционерима старац је остао сам са краљем. Тада му је открио где је био два месеца и чиме се бавио док је био одсутан.
-Староседеоци у близини престонице имају древну библиотеку коју љубоморно чувају. Одсео сам у њиховом кампу и проучавао древне списе. Сећате се Божића и Гее'р Гајусовог оклопа?
-Да, то смо нашли у шуми на бадњи дан. Шта с њим?
-Према легендама и неким сачуваним списима, тај војсковођа никад није изгубио битку. Међутим, иако то експлицитно нигде не пише, подаци до којих сам дошао наговештавају да је једну ипак изгубио...
-Добро. И?
-У сурова времена када је Гее'р Гајус живео генерали су полагали заклетву свом Цару да никад не доживе пораз и, уколико би је прекршили, били су проклети на живот док год се не освете непријатељу. То је разлог зашто верујем да је Геер полудео. Клетва са којом се носио савршено би објаснила наглу промену у његовом понашању и трансформацију из младог и перспективног генерала у немилосрдног тиранина. Многи каснији историчари управо њега криве за пропаст Великог Светомира и крај читаве једне ере.
-Пих, аргументи ти и нису неки. Изгубили смо и ми две пограничне битке од Д-Нозне па нико није полудео...
-Не разумете. Клетва је значила да ће генерал остати жив док год се не освети. Проблем је, изгледа, био што Гее'р Гајус није знао коме треба да се освети. То је, по мени, објашњење зашто је почео да напада сва царства тога доба, прво непријатељска и неутрална, а затим и савезничка.
-Како није знао ко га је напао?
-То је питање због кога сам два месеца живео у древној библиотеци! Није знао јер су га напали ноћу и без икаквих обележја, као твог оца. То је била иста војска проклетих - варварско племе разарача чији камп нико до сада није видео, или бар није поживео довољно дуго да о њему прича.
-Хм, интересантно...
-Тек постаје интересантно. Чињеница да смо нашли оклоп и оружје древног војсковође значи само једно - Гее'р Гајус се још није осветио.
-Хоћеш да кажеш да...
-Да, да! То је оно што је најинтересантније! Гее'р Гајус је жив и у овом тренутку лута светом у потрази за осветом.
-Добро. Лепа је то прича, али као владар морам да те питам какве ми користи можемо да имамо од тих података?
-Уколико сам у праву Гее' р је најмоћнији савезник кога можемо да добијемо. Сада је битно да га пронађемо и дамо му његове ствари, а све што уследи након тога биће предмет интересовања неких будућих историчара.

17
Видео снимци 2015 / Одг: 1. круг Видео снимци о ИО
« послато: фебруар 01, 2015, 17:22:00 поподне »
Ево мене опет :)

http://youtu.be/SbPCTf7mm6s

18
evo ga i moj prvenac. :)

http://youtu.be/G0IxpgD5TQ8

19
Приче 2014 / Одг: 14. круг конкурса - приче о Империји Онлајн!
« послато: јануар 01, 2015, 23:14:04 поподне »
                                                                             Божић

Печеница мирише на трпези. Божићно је јутро и млади краљ Небојша наредио је послузи да постави сто. Седи у првом челу и гледа кроз витраж на прозору надајући се да ће кроз украсне мотиве успети да угледа сенке људи које са нестрпљењем очекује. Ватра пуцкета у камину. Пита се ко ће му бити положајник. Данас је велики празник и међу царствима влада споразумни мир. То је прилика и за војнике да узму слободан дан и у радости га прославе са својим породицама.
   Позвао је два гардејца, затим Набусића и Отресића, Илију и неколико владара околних независних градова. Свој долазак потврдио је и старац Вукоман, најмудрији становник Храстодара. Небојша цупка ногом и слуша сламу под столом како шушти. Двадесет му је година и та слама за њега има нарочит смисао. Пре само неколико година заједно са браћом и сестрама по истој таквој слами је на бадње вече тражио поклоне, коцке шећера, понеку јабуку и суву шљиву, а ко нађе бомбону био је победник. Док су тражили, сећа се, родитељи су их научили да опонашају глас животиња јер постоји веровање да ће баш те животиње које се на бадње вече чују у слами касније током године бити здраве и да ће се множити. На лицу му заигра смешак – сетио се да је он увек био тај који је опонашао глас орлова, животиња које домаћинствима праве већу штету него корист и чије здравље и бројност нису на ползу народу. Родитељи су га увек корили због тога. Данас слама под столом подсећа га да треба да се жени.
   Неко покуца на врата и млади Краљ се трже из мисли. Устаде и сам крете да дочека госте. Тешка, богато украшена врата палате се покренуше и пред њим се указаше Драгоје и витез под пуним оклопом.
-Христос се роди, господару- благо изузсти уз блажени израз лица, загрли и изљуби Краља.
-Ваистину се роди, Драгоје – отпоздрави Краљ. –А ко је витез?-запита као да не препознаје Бранка. Испод шлема зачу се нејасан глас и одјекну у унутрашњости оклопа, а онда се зачу церекање. Бранко скиде шлем који је ономад нашао у шуми, поздрави се са својим пријатељем и владаром и уђоше у дворац. Драгоје прочара ватру у камину да испоштује обичај. Недавно потом дођоше и остале званице. За трпезом се поведе разговор на разне теме; текао је у празничном расположењу све док стари Вукоман не угледа Бранков оклоп одложен у угао просторије.
-Одакле вам оно?-упита изненађено.
-Јуче кад смо ишли да сечемо бадњак нашли смо у шуми- немарно одговори Бранко и настави да једе.
-Старац устаде и без речи приђе оклопу. Остали осетише његово узбуђење и скренуше пажњу са разговора који су водили.
-Ово је- изгуби дах старац- ово је древни оклоп Гее'р Гајуса! Био је сакривен вековима. Ох! – не успеде смирени и мудри Вукаман да суздржи осећања.
-Јесте, на мачу пише ГерГајус. Нашли смо испод храста кога смо посекли, у тајној просторији под земљом. Овај наш Вукаман све зна!- искези се у осмех Бранко.
-Ох- заврте главом стари Вукоман и очи му заблисташе од радости.
-Храст је био обележен, зар не? Имао је знак „Х“ урезан у кору?
-Да- потврише четворица младића.
-Ко је био тај ГерГајус?- запита знатижељно, али озбиљно Краљ.
-Древне књиге пишу да постојаше у време давно заборављено царство по имену Велики Светомир. Било је толико моћно да је свих девет замкова било у његовој власти. Гее'р Гајус био је надалеко чувени генерал коме приписују натприродне моћи. Никад, кажу, није изгубио битку. Стара ера одавно се завршила, звезде су промениле положај и о царству и његовом генералу нико више није чуо ни реч. Остала је само легенда да негде постоји скривено благо Гее'р Гајуса. Ово је преплитање светова, простора и времена. Не би смело да се догађа. Морам ово озбиљније да проучим- старац се узврољи, али се брзо прибра и позва једног од момака из послуге да му помогне. Подигоше оклоп, кратко се поздравише са присутнима и кретоше ка излазу. На вратима се готово сударише са делегацијом изасланика једног од најмоћнијих краљева њиховог времена.
-Христос се роди- сметоно изусти старац и настави својим путем не чекајући одговор.
-Ваистину се... – не стиже да заврши један од изасланика. Он зачуђено погледа за старцем, момком и оклопом и потом настави у палату. Краљ и његови гости устадоже од трпезе.
-У име Краља Деспота Душана долазим на овај благи дан да вашем краљевском височанству Небојши предложим брак са кћерком његовог племенитог превасходства, принцезом Јеленом.-
Из групе изасланика иступи дама и скину вео са главе. Небојши клецнуше колена. Можда је прошла вечност у тишини кад се су погледи двоје младих срели, а можда је то био и само трен. Приповедачу није познато. Он зна само да је стари гардејац морао да седне и да је потом искапио пехар црног вина. Небојша је победио већ многе битке и до сада се нико није усудио да га нападне, али је пред лепотом своје будуће супруге и изабранице свог срца остао потпуно поражен. Пришао је девојци, узео је за руку и не скрећући поглед са њених очију тихо рекао:
-Радујте се изасланици, јер данас ћете своме Краљу донети лепе вести. Седите, молим вас, седите за трпезу и почастите се. Мој дом је од данас за вас широм отворен.
   Гардејац Миленко тог дана био је необично весео. Од вина се сав заруменио у образима, али се на савете свог пријатеља да се повуче није обазирао. Срећан је био и Небојша. Послузи је наредио да у прво чело донесу још једну столицу и Јелену је сместио до себе. Радост у његовом дому сада је била двострука. На Божић увек постоји разлог за осмех, али овог пута он зна да ће на следећи неко тражити бомбону и у слами коју он донесе под сто. Зна да неће сам дочекивати госте. Гледајући низ трпезу у лица веселих гостију он ухвати мисао која лебдеше у ваздуху:
-Некад мораш да будеш поражен да би победио.

20
Приче 2014 / Одг: 14. круг конкурса - приче о Империји Онлајн!
« послато: децембар 28, 2014, 22:40:55 поподне »
                                                              Снага је у вери

Голе гране крошњи укрстиле су се и ухватиле у нераскидиви загрљај. Попут младог света што на прославама и светковинама игра у заносу нагињући се час на једну, час на другу стану, шума се њише на благом поветарцу. Младић набораног чела и озбиљног израза лица спусти поглед и рукавом обриса лице влажно од снега и зноја.
Луг одјекује тупим ударцима секире. Никад као на бадњи дан младићи нису тако смерни. Када се скупе друго до граје и неваљалих, неретко и опасних игара не може се од њих очекивати, али данас има у њиховим покретима и гласу нечег дубоко продуховљеног. Једино данас они сами себе коре не дозвољавајући свом младалачком немиру да увреди празник. Величанствен је тај призор – одише снагом заједничког позива и циља. У једној вери што је деле многи живи и на небеском престолу суверено влада Бог. Младићи то разумеју.
- Није добро када се гране укрсте - тако су га старији учили – јер када стабло крене да пада немогуће је проценити на коју ће страну пасти. Може чак и да остане у дубећем положају и тада је мало шта могуће учинити.
Поред храста младић стоји и размишља. Док остали момци јурцају шумом у потрази за младицама великим тек довољно да имају пар грана и понеки сасушени лист он се намерио на стогодишње стабло – његов бадњак гореће на тргу и мора бити довољно велики.
Господару – заусти један дечак у пролазу – то вам је дрво на лошем месту. Овде је страновито и чак и да га оборимо крошњом низбрдо неокресаног га ни сто волова не може извући. Покушаћемо са неким којe је ближе рубу шуме.-
-Не не, то мора бити овај Храст. Видиш ли белег на њему?-
-Х?-
-Х као Христ. Х као Храстодар.-
-Имате право. Али, како ћемо га одвући до града. Погледајте како су се гране испреплетале, можда не успемо ни да га оборимо.-
-Оборићемо га, не брини ништа. Иди ми зови Илију.-
Дечак се повинова наређењу и потрча кроз снег. Након неког времена врати се са омаленим, слабашним и неуредно одевеним младићем рашчупане косе. Изгледао је као да се тек пробудио.
-Илија?! Јеси ли добро?
-Пааа... Добро сам. Хвала на питању. Мало ме боли глава, а и синоћ сам појео нешто пок...-
-Како да ово дрво са крошњом извучемо из шуме? – не сачека крај одговара Небојша.
Илија се загледа у крошњу, скупи очи као да нешто размишља, почеша се по бради и прелете погледом около. Затим се поносито усправи, шмркну као да тиме указује на сопствену важност и кратко изусти:
-Требаће нам све вренгије које можемо да скупимо.
Пред мрак механизам је био спреман. Користећи остала стабла као стубове Илија је конопцима направио висећу мрежу и сајлама везао Храст. Испред шуме група младића довела је волове са каменолома и чека наређење да вуче. Испод Храста Бранко Набусић и Драгоје Отресић, два најјача момка, спремају дворучну тестеру.
-Можемо ли да почнемо?- упита Небојша и на лицу му заигра смешак. Био је срећан што је успео да окупи и организује банду ветропира око задатка готово немогућег. У том тренутку није размишљао о исходу; било му је неважно хоће ли напори уродити плодом. Заједнички рад чак је и вечно незаинтересованог Илију разгалио и осоколио. Цело поподне он без предаха трчкара шумом надгледајући како његов наум напредује.
-Мислим да бисмо могли почети- одговори и са нарочитом озбиљношћу климну главом.
-Онда да сечемо. Почните.-
И тестера запева. Већ након неколико покрета Бранко и Драгоје схватише да сечиво необично лако задире у стабло. Када завршише дебло се покрену тачно онако како је Илија испланирао, обеси се о конопце и крошња га својом тежином подиже увис. Младићи га спремно дочекаше, завезаше и звиждуком јавише запрегама на почетку шуме да вуку. Волови се покренуше и стабло у водоравном положају крете преко конопаца. Сваки пут када би се крошња примакла најближој сајли почетак стабла већ је наседао на следећу. Младићи су развезивали оне које сметају и будно пратили понашање дрвета у покрету.
Унапред договорени поступак настави да се одвија и за пола часа дрво и младићи изгубише се из видокруга. На месту где је стабло посечено задржаше се само Небојша и Бранко. Храст је био шупаљ, а пањ који је остао на његовом месту изгледа је био улаз у подземну просторију. Вођен радозналошћу Набусић је морао да завири унутра, а Небојша је остао да помогне ако нешто крене по злу. Већ је падао мрак и краљ је пожуривао свог пријатеља док је он у потпуној тами посртао ударајући у предмете под земљом.
- Ово је нешто метално, неки лавор изгледа.-
-Пожури.-
-Дај ми неко светло!-
Небојша вади кремен и пружа му у рупу. Чује се кресање.
-Ау брате рођени...-
-Шта је? Шта си нашао?
-Дођи да видиш.-
Он се надвири и пред њим се указа просторија са чврстим каменим зидовима и оклопом у средини. Раскошно украшен, на слабој светлости заложене ватре изгледао је величанствено. Шлем је са уским прорезима за очи и кићанком на потику потпуно штитио главу, док су троструке нараменице, метална кошуља под грудним штитником, подлактице, појас, штитници за бутине и подколенице власника оклопа чинили готово нерањивим. Испод леве руке на поду је лежао штит, а поред десне на зиду био је закачен разним мотивима изрезбарен мач.
-Свака част, Бранко. Ово си ти нашао, твоје је.-
-Гее...р...гааа....ју.....с. Ово је припадало неком Гее'-р-Гајусу, муком прочита Бранко слова утиснута на сечиво. Сада је моје, хехе.
Стабло је стигло до обода шуме. Убрзо за њим дођоше и двојица младића са деловима оклопа у рукама. Велики шлем облетао је Бранку око главе, док је муком вукао тежак мач за собом. Испричаше осталима шта су пронашли и показаше им. Дечаци су били одушевљени оклопом, док је Илија, гледајући за стаблом које сада волови вуку по снегу, негде у свом свету конструисао кранове и скеле за највише одбранбене торњеве икад саграђене. Размере успеха који су остварили постаће им јасне тек кроз неколико година, можда чак деценију. Млади вођа ујединио је памет и снагу својих другова и постигао наизглед немогуће. Инспирисани празником они се данас нису тукли и свађали. Јединствени у вери и циљу, осмислили су начин како да помере границе остваривог, а то је рецепт за изградњу царства какво још није виђено, царства чија ће војска границе померити најдаље и чији ће се одбрамбени торњеви видети и иза тих граница.

21
Приче 2014 / Одг: 14. круг конкурса - приче о Империји Онлајн!
« послато: децембар 21, 2014, 04:37:05 пре подне »
                                                                    Кијамет

          Снежна мећава траје већ данима. Удари ветра речном долином савладали су млада стабла храста и оборила их на речно корито, које их је потом примило у загрљај својих ледених окова. На неколико корака испред дрвеног моста у заслепљујућој вејавици стоји људска фигура – једно стабло пало је преко брвна и оборило га у воду. У оближњем забрану уз страшну хуку удари ветра разбијају се о постојану одбрану удружених граница. Ослоњен на штап и умотан у вунено платно, благо погурен напред и са руком подигнутом у заштиту лица, људска фигура кроз обрве посматра препреку на путу. Не осврћући се назад, не двоумећи се ни један трен, он потеже напред и настави да се пробија кроз сметове. Кад дође до моста неочекивано гипко дохвати једну од грана обореног стабла и пребаци се на другу страну. Поправи капуљачу, шал и огртач, одломи нови штап и застаде. Освну се около гледајући у даљину и кад закључи у ком правцу је његов циљ поново се отисну у снег.
   Зимски дан полако се смирује. Улицама градића окованог ледом чује се само тишина. Кроз стакла прозора трепери танки пламен свећа док планином у залеђу заустављени кијамет тек по којом пахуљом опомене да је у близини. Сенка у даљини трже препеченицом загрејаног стражара  на капији:
-Ко је? - викну отресито.
-Ја сам Радоване - одазва се познати глас.
-О хајте, хајте млади господине. Дуго вас нема, почели смо да бринемо.
Ланци крти од рђе зазвечаше, чекрк се покрену и тешка дрвена капија пусти путника унутра. Он у журби одмахну стражару и пусти корак низ главну улицу, попе се уз степенице замка и пред гардејцима размота шал и скиде капуљачу. Две старине лица изрезбареног дугогодишњим ратовима тешко се дигоше од ватре коју су заложили пред улазом у престону дворану. Иако у пензији, њих двојица добровољно служе амбицијама младог краља да обнови сјај некадашњег царства, сада заточен у ордењу које са поносом носе на реверима. Друге боје је њихова застава, али је оданост остала иста. Село тек слабим зидинама заштићено од дивљих животиња није ни налик на славни престони град пред чијим су бедемима јуришали у одбрани, али у младости што стоји пред њима они виде исту ону ватру која је, пре много година, запаљена у њиховим срцима.
-Вратили сте се, господару.
-Молим те, Миленко, немој ме тако звати. Нисам ја достојан да ми генерал таквог имена персира.
-Ех, госп... Небојша, од оног генерала што је рушио тврђаве остало је, бојим се, тек име. Вашим венама тече крв Вашег славног претка и то је мени и поред Ваше младости довољан разлог да пред Вама клекнем ничице. Него, јесте ли успели?
-Да. Био сам у рушевинама Краснорода. У царској крипти пронашао сам тајни пролаз о коме сте ми говорили.
-И? –узврпољише се старине.
-Видео сам гроб свог деде. Нисам знао да је сахрањен као скромни слуга.
-Твој је деда био скроман човек. Инсистирао је да буде сахрањен тако, без икаквих почасти.
-А ко је онда сахрањен у царском ковчегу са његовим ликом?
-Ехм- ускомешаше се старци.
-Да му кажемо?
-Реци, шта фали -рече други гардејац и сметено се насмеја.
-Унук је, има право да зна.
-Добро. У гробу Вашег славног деде сахрањен је мачак. Имао је мачка кога је много волео и кад је угинуо сахранио га је на место предвиђено за цара. Хехе. Него, јесте ли нашли оно?
-Јесам. Деда је чврсто држао ковчег, морао сам да се помучим да му га ишчупам из руку.
Старци се сад још више узбудише:
-И?
Младић испод огртача вади свежањ, развезује га и показује.
-Седео сам поред деде и бројао дијаманте. Укупно седамнаест хиљада триста двадесет и један.
-Одлично- викнуше обојица у глас.
-Носите то у ризницу и паметно тиме располажите. Биће Ваше царство велико и сјајно као славног Вам деде. И не заборавите, сутра је бадњи дан. Морате рано устати и отићи да одсечете бадњак. Ако сте нову годину провели на путу бар нек Вам Божоћ прође у весељу.
Младић послуша. Завеза платнену кесу, врати је под огртач и уђе у замак. Када се врата затворише старци се полако вратише ватри. Мрак је већ потпуно овладао градићем и док из унутрашњости бат корака младог краља сасвим не утихну две старине посматраше пахуље како тихо врцају.
-Мислио сам да ћете му заиста рећи?
-Замисли ти, добри Дане, Божу ризничара. Ни након смрти неда дијаманте.
-Али...
-Знам. Нисам му рекао. Боље је овако.
-Ваше височанство, уз дужно поштовање не разумем Ваш хумор. Стари сте и треба да се грејете унутра, поред камина, а не да се са пензионисаним генералом ледите на овој хладноћи. Треба да заједно са њим прославите благи дан, а не да са мном пијете у крчми. И требали сте да му кажете, ипак је он ваш наследник.
-Јесте. И то какав! Боље је овако Дане мој. Мислио сам да се повучем тихо и да уживам у старости, али кад му је отац погинуо у опсади Краснорода, а мајка клонула духом, морао сам да преузмем одговорност за њега. Како сам званично већ био мртав нисам хтео да му покварим успомену на славног деду. Нека се челичи. И ја сам почео као он. Биће од њега велики владар.
-А, ако смем да питам, ко је заиста сахрањен у вашем гробу? Што му одмах нисте рекли да су дијаманти код Боже?
-Лаврентије. У мом гробу лежи мачор Лаврентије. Рекао сам му да је Божа ја, јер по овом кијамету он неби отишао чак до рушевина Краснорода да види Божу.
          Иза планине над градићем бесни снежна олуја. У заветрини месташце тихо дочекује празник. Негде у даљини врхови пустог Краснорода бију своје последње битке са временом. Горда лепота овог града вене у беживотној тишини и аветно јеца пред налетима ветра. И док улицама окићеним мермерним споменицима и барокним фасадама корачају само сећања, градићем у подножју планине сутра ће зором граја младића радошћу поплочати каљаве сокаке. Предвођени новим краљем они ће својим кућама однети бадњак и из пламена који распале изнићиће нови град познат као горди Храстодар.
                                                     

22
Слике 2014 / Одг: 2.круг 2014 године - слике о Империји Онлајн!
« послато: фебруар 05, 2014, 15:39:03 поподне »

23
Стратегије / Одг: Imperijanske jedinice
« послато: јануар 28, 2014, 14:43:04 поподне »
Kada kažemo "taktika" mislimo na postojanje nekog plana koji sistematično sprovodimo u određenom vremenskom periodu radi postizanja nekog cilja. Kada dođe do napada, tj. kad vojska već krene u napad, mehanizam igre IO ostavlja toliko uzan manevarski prostor da ni o kakvoj taktici ne možemo govoriti. Svaki iole iskusan isgrač neće napasti ako nije siguran da će pobediti i jedino što mi možemo je da sklonimo vojsku. To nije taktika.
O planiranju razvoja na duži rok možemo govoriti samo u kontekstu perioda pred bitku, tj. o planiranju preventivnih aktivnosti koje bi sprečile jače da napadaju, ili pripremanju vojske za napad na osnovu špijunskih izveštaja o protivniku. Tu se vraćam na prethodnu poruku; po meni ne postoji sastav vojske koji je podjednako dobar za svaku situaciju. Ne možemo računati da će nas jedan isti sastav vojske uspešno braniti od skoro duplo jačeg igrača, obarati tvrđave goldera, pljačkati stanovništvo protivnika i sl.
Da bi se opredelili za sastav vojske koju ćemo napraviti potrebno je da se prethodno opredelimo za neku strategiju. Ili ćemo biti farmeri sa mnogo mačeva i opsadnih sprava sposobni da srušimo tvrđavu svakom, ili ćemo biti napadači sa mnogo konjice, ili ćemo se braniti sa dosta kopljanika. To ne zavisi samo od nas, već i od toga na kakve saveznike možemo da računamo, koliko su nam jaki protivnici. To je već strategija, jer uzima u obzir faktore na koje ne možemo uvek da utičemo :)

24
Стратегије / Одг: Imperijanske jedinice
« послато: јануар 27, 2014, 20:26:13 поподне »
Postoji taktika da zanemariš svoju proizvodnju i sva ekonomska istraživanja, da pljačaš i štancuješ vojsku i da izađeš iz dometa svim jačim igračima, a da imaš vojsku jaču nego oni. Ta taktika zahteva 20 sati dnevno igre, što većina igrača sebi ne može da priušti. Ja govorim o allround igračima i njihovom razmišljanju o strategiji. Pri tom moram da pomenem da strategija i taktika nisu isto. :D Taktika je praktična primena strategije. :)

25
Стратегије / Одг: Imperijanske jedinice
« послато: јануар 27, 2014, 15:33:20 поподне »
Nisam neki naročito ratnički raspoložen igrač, ali imam da dodam par reči na diskusiju. Naime, niko ovde nije pomenuo da strategija pojedinca u mnogome zavisi od strategije protivnika. Ne postoji savršen sastav vojske kojim ćete se odbraniti, ili pobediti svakog igrača u x2 dometu bodova. Onaj ko je skoro duplo jači od vas verovatno može da vas prošpijunira i verovatno ima vojsku dovoljno veću da odabere najpovoljniji sastav svoje armije i napadne vas za sigurnu pobedu. O sastavu vojske, dakle, vredi razmišljati samo kada Ste sa brojem bodova jako blizu protivniku.
Za sve ostale slučajeve strategija mora biti određena u odnosu na snagu i položaj protivnika. Nije, na primer, pametno napasti igrača slabijeg od Vas ako je član saveza koji može i hoće da Vam uhvati vojsku u povratku. U tom slučaju nije pametno napasti ni jačeg igrača iz jakog saveza, čak iako možete da ga pobedite. Nemojte zbog kratkotrajnog uzbuđenja da žrtvujete svoju vojsku.
Najbolja strategija Vam je, po meni, da u svakom trenutku u svakoj pripojenoj provinciji imate najjače tvrđave koje možete da obezbedite, da ne ostavljate resurse preko noći i vojsku kod kuće kad niste tu. Sve ostalo je stvar slučaja i o tome ne vredi teoretisati. :)

26
Приче 2014 / Одг: 1. круг 2014. г Приче о ИО!
« послато: јануар 08, 2014, 13:46:29 поподне »
Месечина

Слушам је како дише; спава спокојно. Кроз стакла млетачких мајстора месечина се прелама и у сноповима раскошних боја радознало исписује нову историју по потамнелим портретима мојих предака, шара мемљивим зидовима, бесрамно мили мојом брачном постељом и милује је по образима. Још је лепа.
   Пун је месец. У ноћима као што је ова природа се побуди и зрачи чудним и непознатим, далеким зовом. Заведене звери  певају у славу ноћном владару неба, а шумски се ветар виткије него обично лоповски мигољи гранама уснулог дрвећа и милује поља нежно шапућући земљи тајне свемира.
   Ноћас су сва врата закључана и подупрта изнутра. Мештани верују да Месец ослобођен у својој величини ломи границе између светова и пушта бића таме да се сједине са мраком. Пустим забранима труло лишће шушти под табанима страха, док путници затечени месечином журно хитају ка најближим крчмама да мученицом пригуше мучан дрхтај немира.
   Сећам се младости. Пре тридесет година у овој истој соби моја је краљица први пут била моја. Сећам се њеног струка на месечини, њених бедара и топлине њене коже, загрљаја и уздаха. Тада нисам мрзео Месец. У напону снаге нисам се крио пред њим, нисам се стидео и нисам му завидео. Ноћас је исти као у сећању, али она више није иста. Ја нисам исти. Ноћас га презирем. Док тихо корачам низ галерију свечане дворане, доле, у прочељу, на месту где су се не тако давно многе круне пред мојим престолом сагињале да целивају моје скуте, тег тромог часовника тупо оглашава поноћ. Језива шкрипа парадних оклопа отпоздравља мојим корацима. Овај мрачни ходник постао је кроз године сапутник мојим амбицијама, док је балкон до кога води ноћна позорница на којој сам полугласно изговарао, као мантру, своје унутрашње монологе. Месец је био моја публика кад моје царство потоне у сан, мој саговорник и мој саветник.
   Сећам се; како бих могао заборавити? Сећам се исте овакве ноћи када је под плаштом таме пред одбрамбене насипе престонице потпуно бешумно легла огромна војска. Без одбране спољни обруч зидина брзо је попустио. Мојих надалеко чувених педесет хиљада елитних коњаника ухваћено је на спавању. Пробудио ме је лом у доњем граду и док сам успео да организујем Златну гарду већина мештана већ је била посечена, зграде у пламену и рушевинама, а војска десеткована. Јурнули смо преко беживотних тела својих сународника, кроз дим и пепео, у сусрет непријатељу... Сећам се, како бих могао заборавити? У даљини из мрака израњају највиши торњеви нове престонице. Након страшне битке овај аветни град се никад није опоравио, иако се банда разбојника повукла. Отишли су на исти начин на који су и дошли, изненада, у трену. Они који су им видели лице тврдили су да то нису били људи, већ житељи пакла. Убрзо се међу преживелима раширио глас да град опседају утваре преминулих и да је проклет. Становништво је почело да се осипа и мој син је био принуђен да премести престоницу у суседну провинцију.
   Остало је тек неколико монаха да брину о јадницима без разума што бесциљно тумарају рушевинама трагајући за изгубљеном душом, сиротана који нису имали где да оду и она са својом послугом.  Она није отишла. Нисам ни ја. Већ неколико година у свакој ноћи пуног Месеца лутам замком трагајући за духовима о којима причају; још нисам срео ни једног.
                                                                   

27
Стихови 2013 / Одг: 20. круг конкурса - Стихови о ИО!
« послато: децембар 08, 2013, 01:24:22 пре подне »
Битка дана

Низ падину планине
ношен ветром у крилима
сури се орао у понор обрушава
да би се на ивици амбиса
гордо усправио
и с аветним дахом смрти
у силноме замаху борбе
самом ђаволу
у брк насмејао.

Ваздух трепери јутарњом росом;
писак победе
разлеже се нашом душом
у слободу.
Орловска је наша суштина!
У немој је поворци
уским планинским пролазом
ритмичан ехо
наших срца
музика наших јуришних бубњева.

Тамо, са друге стране превоја
гола ће брада нашег младог краља
свом оцу хлеб раздужити.
Силна се армија ваља долином.
Престо не сме пасти!
-металним звуком јечи
одлучност наших оклопа
док наши коњи
златним везом царских кројача
најскупље тканине наших колонија
провалији дарују
последњим сјајем јутарњег сунца
у својим уплашеним очима.

Корачамо у смрт, а тамо,
кад у страшном судару
елитних армија
падну наши први редови
постаћемо ветар у крилима орлова
што назад нашим кућама
носе нашу славу
да вековима залију темење наших тврђава.
Данас неће пасти!

Странице: 1 [2]