Ево и мене да се опробам у овој теми.
Написала сам једну причу и надам се да ће вам се свидети (и да нисам промашила оно што треба да се ради овде, јер опет нисам видела овако нешто написано).
Прича је мало компликовано урађена тако да пре читања саме приче морам разјаснити неке ствари. Прича је састављена из два дневника и једног завештања. Завештање пише наратор, тј. владарка. Један од дневника који користи у свом завештању је дневник који су њени војници набавили приликом пљчке и на чијој рестаурацији је она лично радила. Е сада, овде долази до компликације. Писац тог дневника је у свој дневник укључио, између осталог, и дневник једног ратника. Тај дневник ратника, који се налази у самом дневнику неког непознатог човека, је заправо опис битке и њега владарка користи приликом писања свог завештања, тачније један део његовог садржаја.
Битно је и нагласити да је ово плод маште, на жалост такав извештај стварно није постојао у Империји и да владарка своје завештање оставља синовима за које се нада да неће правити исте грешке које је она правила.
Сада када је прича мало појашњена, време је да се бацим на писање саме приче која се зове "Завештање."
П.С. Прича је мало дужа и не препоручује се особама које у животу нису прочитале ништа више од препричаних лектира.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ЗавештањеСвакодневно се воде битке од којих се многе брзо забораве; забораве већ након пар генерација, а нечија дуговечност је колика и палидрвце шибице. Тек по која битка уђе у историју.
Била сам ратница, владарка која није знала за пораз; владарка чији понос је био већи него живот човека, али то се све променило. У тихо доба ноћи моја војска је кренула у пљачку. Стигла је пред краљевством у сам цик зоре, пре него што су први петлови стигли да огласе свитање јутра у успаваном краљевству, покољ је почео. Пљачка је била брутална. Однели су све што се може однети; спалили су све што се може спалити. Моја војска је била немилосрдна, ништа другачија од њихове краљице. Војници попримају особине владара и то је веома битно за разумети и знати!
По повратку из пљчке, донели су ми хрпу књига, моја библиотека је била највећа на свету. Придавала сам значај историји и волела сам читати војне подухвате и размишљања других људи.
Сто дана ми је требало само да прелистам и раздвојим књиге по периоду у којима су настајале. Моје разврставање није било ни близу готовог када сам наишла на књигу која ме је заинтригирала више од било које друге књиге коју сам икада држала у рукама. Наиме, ова књига је била посве обична, али потпуно другачија од осталих на које сам до сада наишла. Стара, гломазна књига, обмотана у тврде корице обавијене одераном животињском кожом која је после обојена у црну боју, осетила се на гаревину и паљевину. Под прстима се могло осетити неравност књиге, да је горела, била цепана, уништавана. Деловала је као да је написана милион година пре саме појаве човека, али наравно, њен датум и није био толико стар. Била је стара, то се не може порећи, али је деловала старије него што сам мислила да јесте. На средини тврде црне корице није било никаквог наслова већ лобања урађена од правих људских костију. Злу и крвожељну владарку, каква сам била, је књига задивила. Отварањем печата књиге, остала сам запањена.
Књига изнутра уопште није била очувана. Много страница је недостајало, неке странице су имале размазано мастило што је отежавало читање, одређени делови књига су спаљени - могло се видети да је књига преживела, не један, већ неколико пожара - а такође су и неки делови страница били цепани и сама књига није била очувана.
Дуго сам провела покушавајући да рестаурирам овај дневник, хвала Богу на мојој предивној, величанственој и огромној библиотеци. У животу себи нисам задала тежи задатак, овај склоп, ова пузла, је била готово немогућа за решити, али успела сам. Ипак, једна ствар остаје у мистерији. Без обзира на непресушност извора из моје библиотеке, никако нисам могла да откријем имена самих владара и савеза за које су се борили. Поред тога, разлога за рат нисам нашла, вероватно да су се борили за доминацију, ништа другачије од онога што ми чинимо данас. Ипак, завештање једне особе је превише битно да би било заборављено. Драго ми је што сам се упустила у рестаурацију. На жалост, нисам сигурна да ли је сам писац био један од учесника битке или само посматрач, али оно у шта сам сигурна јесте да је био и сам ратник који је увидео грешке друштва, а није био једини. Можда би неко могао да пита: "Да ли је веродостојан овај документ, да није превара?", али ја вам гарантујем у његову веродостојност.
Дневник је имао јако много описа разних битака, неке чак нису ни биле битке дугогодишњег рата који ми је променио виђење на свет. Посвета дневника је гласила:
"Све оне које сам повредио, све оне које сам убио, све оне којима сам икада рекао нешто ружно, молим за опрост! Чувајте се човекове похлепе и жудње за моћју јер он вас води у пропаст, даје ваше животе зарад своје похлепе!
У потпису З.О."Смех је пратио моју реакцију када сам прочитала ово. Размишљала сам каква је будала могла ово написати, али како сам наставила да читам дневник, моје мисли су се побудиле и у једном моменту схватила сам да та будала није он, већ ја!
Крај дневника, можда би било боље да је почетак, али човек који пише мемоаре не може знати како ће се ситуација одвијати, те не може ни да предвиди шта ће написати као увод, а шта као крај својих мемоара:
" 'Мој вођа је мудар човек. Зна како да контролише народ задовољавајући све његове потребе, а за узврат они њему нуде своју верност. Послушност своје војске је градио веома једноставно. Узимао је мале, незреле, зелене, дечаке и учио их свакаквим свирепостима. Уништавао је доброту у њима и од њих стварао ултимативне војнике који се ничега нису плашили и који би свој живот за господара дали.
Ја сам био његов најбољи пријатељ. Заједно смо прошли кроз сито и решето. Борили се и увек један другоме чували леђа. Тридесет година били смо нераздвојни пријатељи. Упознали смо се док смо обојица служили у легији једног од моћних владара и једног дана смо одлучили да оформимо сопствено краљевство. Он је постао краљ због своје способности да народ усрећи, а ја сам био његов заменик и стратег. Око свега смо се договарали, али како је почео да стиче моћ, све се променило. Наше пријатељство није било толико битно. Имао сам осећај да ако му се успротивим да ће наредити да ми се одсече глава, те сам ћутке слушао његове наредбе, глупо са моје стране, али нисам видео другог избора и излаза у тој ситуацији.
Ово су моје последње речи за живота. Моје последње битке, моји последњи описи битака после којих нисам могао да се борим са њим раме уз раме. ' " Ово је исечак из дневника из дела о мемоарима једног од ратника. Они су се борили у свирепим биткама, до изнемоглости, до последњег човека... Моћ је била њихова воља за борбу. 417 дана је трајао рат у коме је милијарде војника и људи изгубило своје животе; битке које су заборављене, битке где је готово цела људска популација избрисана са лица планете Земље.
Сваки дан је био описан на по неколико страна, стога сам одлучила да издвојим само најбитније дане и најбитније описе из рата:
" ' ДАН 1:
Кренули смо у борбу. Вођа је издао наређење за напад. Гладни и жедни крви и богатства сви смо једва дочекали да добијемо дозволу за напад. Похитали смо брзином светлости!
ДАН 17:
Путовали смо јако дуго, али коначно се у даљини назире наше одредиште, место где славу ћемо покупити. Улогорили смо се на дан хода од краљевства, да се наши људи одморе од дугог и исцрпљујућег пута. Убрзо смо видели да се непријатељ припрема за наш напад - мора да смо имали шпијуне међу нашим редовима, али нисмо имали времена о томе да бринемо - стога је нашем одмору убрзо био крај. Нисмо смели да допустимо да се непријатељ у потпуности припреми за наш напад.
ДАН 18:
Две масивне војске су се данас судариле на бојном пољу недалеко од нама непријатељског замка. Милиони војника су се сукобили на бојном пољу. Рат је однео многе животе данас. Многи војници су повређени преживели битку и болничари третирају њихове повреде. Много добрих мојих пријатеља и припадника моје чете је данас изгинуло. Нико од нас није оран за славље. Још увек предстоје битке, још увек нисмо победили, има када ћемо славити.
ДАН 27:
Војске су до сада десетковане. Колико год да су постојали људи који су се до сада веселили и збијали шале без обзира на ситуацију у којој се налазимо су нестали. Сви смо почели да размишљамо о крају битке, а не о војевању победе.
ДАН 42:
Непријатељска војска се повлачи иза масивних зидина које опкружују њихово царство - њихове домове. Победили смо, али смо изнемогли од битака. Већ преко двадесет дана се боримо. Коначно можемо мало да се примиримо и одморимо док наша опсада не стигне на место. Онда ћемо поћи у нове битке, заузимање краљевства, то јест.
ДАН 50:
Опсада касни. На много застоја и препрека су налетели успут. Претпоставља се да неће доћи наредних десет дана. Непријатељ се опоравља од битке, а ми полако постајемо анксиозни и нервозни.
ДАН 58:
Ситуација се компликује. Опсада још увек није пристигла, а у даљини можемо видети масивну војску и неколико круна како одбијају сјај сунчеве светлости. Снага војске се огледа у томе да иако су на пола дана пешачења удаљени од нас, ми можемо осетити титрање земље под нашим ногама.
ДАН 59:
Нисмо имали избора него да се суочимо са уједињеним војскама неколико краљевства. Опсада је кренула да се повлачи по наређењу нашег господара и требала је да се улогори на два дана путовања од замка. По мојој слободној процени, преко три милиона војника се суочило на пољу данас. Битка није однела много живота, мање-више, за циљ су имали само да нас удаље од капија њиховог замка. Осетим да ће права битка тек да уследи.
ДАН 60:
Непријатељи отварају капије. Много више војника нас јури, док бежимо без изгледа да можемо извојевати икакву победу, него што смо предпоставили да може да нас нападне. Могли смо само да бежимо и да пустимо оне који су сустигнути да изгину од стране непријатељских мачева. Смислили смо заседу и на договореном месту ће чекати савезничке војске. Ако нам план успе пашће непријатељски отпор!
ДАН 72:
О Боже! Упали смо у заседу! Док смо ковали планове како да их намамимо у сопствену, нисмо видели очите знаке пред нашим носевима да ћемо улетети у заседу коју су нам они спремили. Свега неколико десетина хиљада нас је преживело пробијајући један бок. Свега нас неколико хиљада од четири милиона који смо били у бегу. Страшно! Мање чете су успеле да се пробију и побегну, али мање од десет хиљада душа се још, поред нас, извукло.
ДАН 74:
Нисам спавао, ево има већ шест дана. Уморан сам, а на константном опрезу морам бити. Улогорили смо се јер не можемо даље. Рађе ћемо се борити. Не можемо више бежати. Када тада ће нас сустићи, па ако можемо да се одбранимо, одбранићемо се, ако не, барем ћемо часно погинути, а нећемо умрети као пси.
ДАН 120:
Одморили смо се, али већ постајемо сви нервозни. Стрепња и страх су се увукле у наше кости. Већ педесет дана лутамо овим шумама, једва проналазимо храну да се сви прехранимо. Од непријатеља нема ни трага ни гласа. Иако вероватно нема опасности, ми скачемо и хватамо се за оружја на сваки шум. Чекамо да стигне војска која ће нам помоћи да изађемо из ових шума сигурно. Нисмо погрешили када смо одлучили да више не бежимо.
ДАН 137:
Помоћ је коначно стигла. Дошло је време да мало одахнемо и да одморимо. Ходамо као зомбији већ неко дуже време, пребледели смо и психички и физички смо растројени. Сазнали смо да се непријатељска војска убрзо повукла јер су имали да бране замкове од нових удара и да се боре на другим фронтовима. Пар десетина хиљада живота у односу на милионе које су одузели од наше војске су безначајни.
ДАН 151:
Пристижемо у савезничке дворове. На пребројавању нас је било свега тридесет и осам хиљада, смешан број нас је преживео, ма колико год он деловао велик, у поређењу са седам милиона људи који су кренули је готово па раван нули. Лепо смо угоштени и о нама се брину лекари.
ДАН 170:
Сазнајемо да је наш краљ склопио преговоре са савезницима и да замак, који симболише моћ и углед противничког савеза, а ми смо требали да освојимо, и даље стоји, али да ћемо га овај пут савезнички напасти. Срео сам краља на кратко. Био је да нас обиђе. Мислио сам да ће бити радостан што нас види живе, али он је хладно рекао: ' Хмпф, моји прави ратници су сада у неозначеним гробовима, а њихове удовице плачу за њима! Ви сте кукавице које сте се скривале и бежале од непријатеља док су ваши саборници гинули! ' Морам признати, имао је право када је то рекао, и без обзира на његову окрутност према нама, осећали смо се нелагодно јер смо мислили да смо оставили на цедилу наше пријатеље, али сваки нормалан човек би побегао када му се види шанса за бежање, зар не?
Ипак, и даље смо били краљеви војници и у његовој служби. Сазнали смо да че се за отприлике пола године, када снег почне падати и када захладни и зарђају оклопи, бити нови војни поход на краљевство које смо били близу да освојимо. Борићемо се са нашим савезницима раме уз раме у биткама које предстоје!
ДАН 304:
Захладнело је. Дошло је време за финални обрачун! Спремни смо и неизвесно чекамо команду за напад! Време је да полако кренемо на пут ка непријатељском утврђењу. Све војске, свих савезних владара и на једној и на другој страни, ће се сукобити у последњој бици која ће одлучити победника.
ДАН 327:
Битке се воде већ неколико дана, али за сада су то све биле мале битке. И једна и друга страна тестира начин ратовања противничког савеза. У прве борбене редове су стављени заробљени војници, робови и плаћеници.
Милионски бројеви војника се налазе на бојном пољу. По неким проценама наша страна броји нешто мање војника од противничких. Осамнаест круна предводе 220 милиона војника на командирском челу са нашим краљем. Противнике предводи седамнаест круна на челу са краљем чији дворац је у одбрани и они броје преко 270 милиона војника.
ДАН 370:
Свакодневно се воде битке у којима нема победника. За то време, мањи савези који су нам привржени заустављају продоре других мањих савеза који су на страни наших непријатеља, али понекада се неко крило успе пробити до наших логора када нисмо спремни за борбу, те у тим нападима доста људи изгубимо.
ДАН 381:
Непријатељска војска је потпуно уништена. Мали преживели број се затворио иза зидина замка. Ни нас није много остало, свега петнаест милиона, што би неко рекао, мали бисер у великом камену. За који дан започињемо са опсадом тврђаве!
ДАН 400:
Већ петнаест дана од опсаде је прошло. Још мало и упали смо! Непријатељи сигурно дрхте у неизвесности и ишчекивању, али ми не журимо, јер нам не могу више ништа! Психолошки их убијамо!
ДАН 402:
Упали смо! Војска им је пружала отпор, али у пар сати су све препреке отклоњене. Време је да се уради оно по шта смо сви дошли: пљачка!
ДАН 405:
Наша застава се сада вијори са врха дворца. Ипак, нисам задовољан. Коначно сам увидео шта сам урадио! Гледајући вођу на оседланом тамном коњу како се злокобно смеје док ватра гори свуда око њега, а врисци и крици жена, арлауци животиња само појачавају синфонију деструкције којој смо ми допринели. Имао сам осећај као да гледам сам пакао и Ђавола како ужива у патњи других људи!
ДАН 407:
И даље гледам, не знам шта да урадим, али знам да не могу ништа да променим! До сада је већ уништено све што се могло уништити, преклани мушкарци који су се могли преклати, а тек по још која жена се са дететом у наручју крије и покушава да спаси свој живот, али безуспешно. Војници их проналазе. Бебе и децу муче, сецкају и над њима чине свакакве свирепости од којих ми је позлило. Након тога убијају сву децу, а жене потом потроше и убију! Како човек може бити толико свиреп, не могу разумети! Да ли је могуће да нико не види шта ради, или их можда и није брига!? Знам да не могу овде више остати, ово место није више оно што је некада било.
ДАН 410:
Одлучио сам. Време је да дезертирам! Не могу више гледати ову суровост човека! Ово су вероватно моје последње писане речи и последњи траг који ће од мене остати. Питање је времена само када ће се дознати да сам побегао и када ће ме војска пронаћи и уклонити ме. Ништа то ново за њих неће бити. Стекли су моћ, најјачи су, а ја сам у томе помогао... О Боже, шта сам то учинио...!? ' "
На жалост, драги моји, али не знам како је овај војник скончао свој живот и да ли су га нашли и убили или је умро природном смрћу. Читајући ово, поготово сам крај, схватила сам и сама шта сам чинила, уопште се ни ја, а ни моја војска нисмо ништа разликовали од тих, слободно смем рећи животиња, јер је сва људскост у њима изгубљена! Ако сам нешто научила онда је то да је људски живот свих особа на планети важнији од било каквог блага које можете добити. Гледати некога срећног и задовољног је нешто што би требало да вас испуњава, а не да то кварите и да задовољавате своју мрачну страну! Мржњу не треба хранити, њу треба потиснути, а љубав и алтруистичко понашање треба ширити и проповедати!
Моји драги синови, надам се да ће вас ово моје завештање навести на размишљање и да ћете увидети пут којим не треба ићи, то јест, пут којим треба ићи. Не чините грешке које сам ја чинила. После мене ћете се ви бринути о својим сународницима и молим вас да их не шаљете у сигурну смрт. Они су вам поверили своје животе на чување, па се понашајте у складу са тим! Нема тог материјалног богатства које може усрећити човека! Срећа је свуда око вас, запамтите то. Иако када будете ово читали, мене неће бити, знајте да ћу вас увек надгледати и пазити, и док будем у рају или паклу ја нећу дозволити да се вама ишта лоше деси, драги моји синови!
У потпису: Х.Њ.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Требало ми је сиурно три сата да искуцам ову причу и заиста се надам да вам се допала, ако ништа, барем да увидите неке ствари које никада у животу не треба чинити. Надам се да ће се и агресивност и вређање у самој игри стишати код свих играча који прочитају ово! Ми нисмо овде да се свађамо и претимо, већ да играмо у заједници, а да ратујемо ради забаве, а не ради тога да се осећамо моћно и супериорно, а да су сви остали инфериорни у односу на нас.
Неке грешке при куцању су исправљене, ако наиђете на још коју, јавите, ја више ништа не видим.
Прикажи поруке
