Седми круг конкурса!

[Normal]

У овој теми сви који су заинтересовани, инспиративни могу да поставе своје извештаје за конкурс...   

[boonko]

Некада давно беше један свет, моћно царство непрегледно пространство насељено људима различитих верa и националности. Царство ратника и фармера, земља вечитих борби за територију,  власт и славу. Свакога дана у том царству чули су се звуци топота коња, звекета металних оклопа, ратнички повици.
Империјанским миљама простирали су се звуци мачева који секу ваздух пре него што се зарију у непријатељска тела.
Осећао се мирис ватре и беживотних тела сељака која су остајала непомично да леже иза бесомучних пљачки.
Ратови су избијали на свим странама,  југу и западу, северу и  на истоку...гореле су куће, фармe, рушене су тврђаве Победници су носили ратни плен, славу и осмехе са собом. Упркос томе поражени нису одустајали, нису се предавали.
За част и славу, сви су се борили, за сваког војника, сваки златник који су тако пажљиво чували
Некада су успевали да сачувају своје злато, становништво. Некада би се просто склањали, спашавали што би било могуће спасити.
Некада је непријатељ превише јак, моћан, богат дијамантима- валутом која доноси превагу у ратничком и економском погледу.
Ипак сваки део бескрајног царства има своје најбоље људе, искусне ратнике,  који су намењени за велике вође,  стратегије освајања и одбране.

И тако, некада давно постојало је једно царство,,,звало се Империја... много је људи прошло кроз исто, нема броја биткама које су се водиле на тим зеленим бескрајним површинама, нема броја медаљама које су ратници носили поред својих имена,,,

[majstorinho87]

У једном тактичком свету има један ратоборни савез са необичним именом Индијанци. Екипа која није изгубила ни један рат, екипа пред којима су се многи савези распали, екипа пред којима су многи играчи одлазили на одморе.
Једног јутра јавио се један од командира да мора на свадбу код свог пријатеља, два млађа комадира прихватише помоћи  и чувати царство старијем командиру. У току дана све је текло без проблема а онда се појавила плава ковертица, најјачи савез по економским бодовима 300_s  је објавио непријатељство Индијанцима, збуњене Индијанцe ускоро су дочекала и два брза напада у 2 секундe размака, један је ишао поробити сељаке са преко 1,7м катафракта  други је ишао опсада са доста мање војске али због првог напада ништа се није могло урадити осим повући војску и склонити ресурсе. Уследио је период мирноће, било је још 1-2 напада на друге чланове. Дошло је вече, уобичајено за савез Индијанаца,  занимљиве приче између играча и јурњава војске од савеза са којима су у рату а зна их некад бити и по 4-5, њихов чувени возић показао се још једном као убитачан за неке играче тако да су  осигурали победу у рату са још 2 савеза која су почела дан пре тога. Рано јутро 04:00 сви чланови су полегали спавати остао само један командир  да склони војску од командира којег је чувао како би се вратила у право време.  4:05 све је текло по плану преместио је војску у колонију и послао у сигурну шетњу. Mеђутим из неког непознатог разлога, очигледно поспани командир остао је још 10ак минута и није се преварио, уследила је опсада главне тврђаве где је било остављено 20м златника и 7 везаних напада на колонију одакле је послата војска, очигледан покушај да се отера у минус и хвата ујутру војска. Сачекао је још мало и повукао војску која није дуго путовала како би се одбранио, уследило је шетање војске и хватање праве шансе да се дочекају напади. Шпијуни су били на све стране од прве колоније па до задње провинције, али уз помоћ вештине и слободно могу реци среће успео је избећи шпијуне и расподелити војску тако да се одбрани и тврђава и колонија. Напад је успешно одбијен и исто тако одбрањена колонија, 1 минут након тога уследио је захтев за ПОН од противничког савеза. Овим се још једном показало као и у претходним случајевима да је савез Индијанци непобедив. И морам да напоменем њихов необични слоган: Индијанци можда јесмо али шта ћеш ту смо где смо

[GRIFIN1]

 Глобална мапа..та чудесна врата отвараш сваки дан. Поглед ти лети па разним тачкама. Шпијуне шаљеш на места разна. Тражиш сировине, војску у пољу, заборављена царства ко зна шта још.
 Коначно налазиш оно што тражиш. Војска твоја полеће спремно, рушиш и палиш, сатиреш,газиш. Задовољан си пленом који ти стиже. Сада ће кренути да се гради-осмех на лицу говори то.
 Затвараш та чудесна врата тек када умор те потпуно савлада. Лагано, нежно, никада са треском. Сутра ће опет у бој да се иде. Чудесна врата глобалне мапе чекају стрпљиво храбре владаре.

[SerbiaMaster]

Ово је један веома дугачак извештај, о постанку и паду савеза KingSiez на свету Срб/Хр 2. Надам се да ће вам се прича свидети (бар онима које не мрзи да читају).

Крчма. Напокон сам је угледао после три дана пута по овој пустоши. Рат је потпуно уништио ово царство. Успут сам наилазио на многе спаљене куће. Заиста језиви призори. Нико није сахранио мртве, сви су побегли у паници. Ова крчма је прва зграда у којој има људи. То ме је више обрадовало него оброк и сигуран кров над главом. Коња сам оставио у штали. Из крчме допиру звуци весеља. Највероватније славе победу у рату.
Унутрашњост је гора него што сам очекивао. Догореле лампе, слојеви масноће на столовима које нико није месецима чистио, устајала слама на поду... Ова крчма је сигурно видела и боље дане. Али и поред овог грозног изгледа, крчма је пуна људи. Велика група војника се окупила за највећим столом и славе победу у рату. Једина ствар која се издваја у целој овој причи је седокоси човек који седи сам у углу крчме и пије. Обучен је у сељачке рите али га изглед одаје. Широка рамена, крут став, мрк поглед, шаке као цепанице, лице пуно ожиљака. Изгледа као војник који има доста искуства. Он ме је заинтресовао највише од свих. Желео сам да саслушам његову животну причу и искуства да бих допунио своју књигу.
Сео сам тачно преко пута од њега. Нисам имао довољно храбрости да започнем разговор бојећи се да га не наљутим. Време је полако пролазило али ме он ниједном није погледао. Од чекања сам огладнео. Наручио сам вечеру и пар врчева пива чекајући да проговори. Али он никако није дизао свој сетни поглед са његовог врча пива... као да га прошлост прогони.
У међувремену, разговор за "војничким" се све више расмпласавао. Разговарали су о бившем савезу који је раније господарио овим крајевима, KingSiez-у. Савезу који је у то време био веома утицајан. Сви осим двојице војника су говорили како су војници и владари тог савеза били кукавице и слабићи наспрам њих, који су преузели ове земље после распада савеза. Она двојица су ћутала. Претпоставам да су они војници који су ратовали за тај савез и да не желе да вређају и омаловажавају своје бивше савезнике. Али нисам успео да чујем више од тога пошто је разговор прешао брзо на наредну тему. Победу у рату. Ускоро су почеле здравице и хвалоспеви о победи у рату као и о владару који их је довео до победе.
"Жутокљунци. Још нису победили а већ славе. Никад се незна да ли непријатељ има скривене одреде који су спремни да нападну у било ком тренутку."
Изненадо сам погледао у старца. Први пут је проговорио неке речи од кад сам ушао у крчму. Мора да га је прича о рату повредила. Можда има неке везе са тим савезом KingSiez...
"Знате ли ви нешто о том савезу?" упитао сам га стрепећи да га не увредим нечим.
"Да ли знам нешто о њему? Младићу ја сам био један од утицајнијих људи тод савеза."
Одговор ме је запрепастио. Како је могуће да утицајан човек у тако моћном савезу спадне на просјачки штап?
Наручио сам му врч пива да бих га натерао да прича. Прво сам ја морам да му испричам моју причу. Како сам писац, један од малобројних који путују по ратним подручјима и записују приче војника...то је дугачка прича и не желим да вам досађујем са њом. Ускоро је дошао ред на њега.  Узео сам папире и спремио мастило. Нисам могао да нађем перо. али ми је крчмар дао једно.
"Дакле желиш да чујеш моју животну причу. Добро, испричаћу ти је, али ти мораш да урадиш нешто за мене. Не желим да се моје име спомене ни на једној страници. А такође желим још један врч пива. Прича је дугачка, грло ће ми се осушити."
Без размишљања сам пристао на све. Желео сам ту прићу више од свега. Прича, коју ћеш драги читаоче моћи да прочиташ на следећој страници ове књиге, је једна стварно потресна али истинита прича. Одлучио сам све да запишем, чак и оне најмање детаље које је старац спомињао. Драги читаоче, надам се да ће ти се прича свидети колико и мени...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Живео сам у нормалној сеоској породици. Отац ми је био кмет а мајка ми је била куварица у палати. Осим њих двоје имао сам и млађег брата, чије име такође нећу спомињати.
Имали смо веома тешко детињство. Велика оскудица је била свуда. Сва срећа па је мајка радила као куварица. Тајно нам је доносила отпатке или прегорелу храну за јело. Иако ми је било свега 10 година, размишљао сам унапред. Био сам згрожен таквим начином живота. Желео сам више. Желео сам да избавим породицу из сиромаштва. Тада сам одлучио да постанем ратник. Желео сам славу, титулу, земљу...све што иде једном војнику. Одлучио сам да са собом поведем и млађег брата. У почетку се противио али сам га на крају ипак убедио да пође са мном да гледамо витезове како вежбају...
Звуци дрвених мачева су се чули из даљине. Много пре што смо их видели. То је био тренутак који ћу памтити до краја свог бедног живота. Први део вежбања је био прилично досадан за мене. Мачеваоци, копљаници, стрелци... све горе до горег. Међутим. брат је био фасциниран мачеваоцима. Будала! У чему је задовољство да носиш штит који је дупло тежи од тебе и да истовремено висташ мачем? Никада га нисам разумео.
После свих ових лакрдија и будалаштина на вежбалиште су дошли они. Катрафакти. Били су величанствени у свом сјајном оклопу док јашу своје моћне коње који се не плаше ни лавова! Заиста, призор који Ћу памтити до краја живота. Тада сам одлучио шта ћу бити кад одрастем. Одлучио сам да постанем катрафакт...
Наредних 5 година је прошло а да сам то једва и приметио. Свакодневна вежбања и рад чине да време брже пролази. Ситуација се такође много променила. Нема више оскудице. Све иде на боље у овом царству. Становништво расте, број становника се повећава....заиста предивно! Још 3 месеца па ћу моћи да приступим војсци. Не могу да дочекам тај тренутак када ћу добити личну опрему и свог властитог коња. Брата виђам све ређе. Мачеваоце примају доста раније...отишсао је од куће још пре годину дана. Одлучио је да својим штитем брани недужне уместо да се бори у биткама....каква будала! То уопште није занимљиво! Нема ничек лепшег када јашеш на свом коњу у битку, без икаквих оптерећења ко ће погинути од твојих сабораца. Најбитније је да ти преживиш.
Коначно сам примљен у конјицу! Успео сам! Један од малобројних који је прошао. Од 200 младића само је нас 20 прошло. Церемонија је такође била упечатљива. Добио сам мој првимач и једно ждребе. То је једино што ме је разочарало. Очекивао сам правог ратног коња а не неко смрдљиво ждребе! Али убрзо сам променио мишљење. Ово ждребе могу да тренирам одмалена како ја хоћу...чуди ме како то нисам схватио на почетку!
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Старац је прекинуо своју причу. Брзо сам подигао поглед молећи се да је све у реду. Не може сада престати да прича! Не када је постало занимљиво!
Отпио је један велики гутљај пива и ћутао. Очигледно му је било тешко да настави.
"Хеј матори, шта се даље десило?"
Био сам запрепашћен. "Војнички" сто је био потпуно тих. Мува се могла чути. Сви су ћутке слушали старчеву причу. Чак је и крчмар запоставио рибање столова и сео да би чуо остатак.
Старац дубоко удахну и настави своју причу
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Следећих пар година је протекло јако брзо. Непрестани походи и освајања, победе у ратовима. Повремено се чујем са братом. Постао је царев телохранитељ. Највећи чин који један мачевалац може добити. Постали смо једна угледна породица. Родитељи су били веома поносни на нас. Боље није могло бити. Све док нису дошли они....
Погодили су нас као гром из ведра неба. Први пут се десило да нисмо ми објавили рат. Нама је објављен, од стране кукавичног савеза чије име не желим чак ни да изговорим. Били су јачи. Мој господар је тада био у савезу _Rakuni_ на свету Срб/Хр 2. Ухватили су нас неспремне. Неки околни господари нису послали војску него су је оставили кући. Ускоро их је непријате сравнио са земљом. Али, неки се нису дали. Мој господар и неколицина су непрестано нападали и повлачили се. Герислки рат. Знам да је то кукавички али то је једино што смо могли да урадимо. Али ни то није помогло. Рат је био изгубљен. Добро се сећам свих битака. Тада сам био припадник теше коњице и имао сам под мојом командом одред од 20 људи. Успели смо да преживимо. Али дошло је до великих промена. Господар, бесан због изгубљеног рата је одлучио да напусти овај савез и са својим пријатељима оснује нови. Одлучили су да свој савез назову KingSiez. Био је то мали савез од свега 6 играча. Многи су се смејали њиховој одлуци. Али су чланови остали упорни. Понобо су изградили своју војску и кренули у нова освајања. Све се то догодило у журби зато што је ускоро почињало такмичење за Господара света. Савез је одлучио да не узима себи замкове. Одлучили су да ратују, да буду упамћени. Тако је и било. Први рат је ускоро био објављен. Непрестани походи против непријатеља. Али гле чуда!!! Непријатељеви пријатељи су нам такође објавили рата. Тако смо се нашли на 3 фронта! И победили смо на сва 3! Ускоро је било сваког дана борби, нови ратови, нови изазови. Савез је постао веома познат. Сви су страховали да им се нађу на поту сем најутицајнијих 5. Наши господари  су наставили да воде ратове не обазирући се на опомене. Отишли су предалеко...
Тада сам већ био катрафакт. Командир. Добио сам сопствену чету од 4000 коњаника д ањима управљам, а тај број се сваког дана повећавао. Постајао сам све утицајнији. Желео сма моћ. Желео сам новац.
Тај рат је све преокренуо. Био нам је објављен од непријатеља два пута јачег и бројнијег од нас. Морал нам је опао, али су нас наши краљеви охрабрили. Нису бежали. Остали су и борили се као лавови. Без повлачења, без предаје. Већ смо могли да осетимо победу, водили смо преко 10000 бодова у рату! Све док нисмо начинили велику грешку. Краљ нас је послао да опљачкамо непријатељево царство. Кренула је смао коњица, пошто смо бржи и убитачнији од осталих. Та пљачка је све упропастила. Убили смо гомилу сељака, добили много злата. Више него што смо могли да понесемо. Ипак смо одлучили све да понесемо. Коњи су једва носили терет на леђима. Галоп није долазио у обзир. Кренули смо полако назад ка царству. После 2 дана смо видели шпијуна како брзо хита ка напа са потуком која је гласила : "Тврђава је нападнута. Брзо се вратите да помогнете у одбрани иначе ћемо изгубити."! Била је то порука од краља. Сви су гледали у мене и чекали наређење да похитамо назад ка тврђави и помогнемо нашој браћи у борби. Али сам другачије одлучио. Одлучио сам да наставимо овим темпом, са свим златом на коњима. Тада сам био сувише похлепан. Желео сам да то злато донесем кући. После целог дана пута, видели смо дим. Велики стуб дима како се диже у небо. Сви смо почели унапред да славимо. Тврђава је била одбрањена без нас и то гори непријатељски логор. Али. истина је била мого суровија...
Дим није долазио од непријатељског логора. Долазио је из наше тврђаве. Била је сравњена са земљом. Али ипак су се наши стрелци показали као мајстори. Поље је било прекривено лешевима непријатељских војника. Заиста језив призор. Али тада нисам марио за то. Мислио сам како да се оправдам краљу што смо закаснили. Изговора није било....ја сам за све крив. Ја и моја похлепа.
Касније те вечери добио сам страшне ноћи. Брат и родитељи су погинули такође. Брат је умро бранећи краља до последњег даха, Родитељима је спаљена кућа, заједно са њима унутра. Изгубио сам све што сам волео. Сви они су могли бити спашени само да сам оставио злато. Проклето злато! Још да ствари буду горе, сви су мене кривили за порез. Нисам могао да погледам људе у очи. Тада сам учинио највећу промену у мом животу.
Одлучио сам да напустим војску. Иако је крај ере био близу, ја сам је напустио. Почео сам да живим као кмет, нашао себи жену. Очекујемо прво дете... молим Бога да личи на њу. Никако не желим дете које ће личити и понашати се као ја. То бибила још једна пропаст. И даље кривим себе. Рат је изгубљен због моје похлепе. Моја породица је умрла због тога. Све је моја кривица...
Ера се завршила. Ускоро је требало да почне нова. Одлучио сам да останем са женом и ћерком. Нисам желео да поново дотакнем мач. Чак ни да га видим.
Цар је одабрао сељаке који ће му помоћи да поново сагради своје царство. Нисам желео да учествујем у томе, али ме је ипак занимало шта ће се десити.
Нова ера је почела. Савез је добро напредовао. Све док нису почели да ратују... Овај пут их је било много више. Чак 18 чланова! Нису сви били тако активни као прошле ере....порази су почели да се нижу један за другим. Непрестане свађе и бес због губитка ратова су учинили своје. Савез се распадао. Неки су покушали да га задрже, али нису успели. KingSiez, савез који је засијао као најсјајнија звезда, угасио се.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
"Ето то је моја прича. Овај последњи део сам испричао зато што ће те можда санимати. Иди сад. Остави ме да утопим своју тугу у пићу. Пусти ме да заборавим..."

Ово дугујем свим члановима овог савеза. Желео сам да остану запамћени по својој храбрости.
Ваш SerbiaMaster (SM), са света Срб/Хр 2. Највероватније има пуно граматичких и правописних грешака, али ме мрзи да тражим  Уколико нађете неку, обавестите ме па ћемо је брзо исправити 

[MK110]

Ево и мене да се опробам у овој теми. Написала сам једну причу и надам се да ће вам се свидети (и да нисам промашила оно што треба да се ради овде, јер опет нисам видела овако нешто написано).

Прича је мало компликовано урађена тако да пре читања саме приче морам разјаснити неке ствари. Прича је састављена из два дневника и једног завештања. Завештање пише наратор, тј. владарка. Један од дневника који користи у свом завештању је дневник који су њени војници набавили приликом пљчке и на чијој рестаурацији је она лично радила. Е сада, овде долази до компликације. Писац тог дневника је у свој дневник укључио, између осталог, и дневник једног ратника. Тај дневник ратника, који се налази у самом дневнику неког непознатог човека, је заправо опис битке и њега владарка користи приликом писања свог завештања, тачније један део његовог садржаја.

Битно је и нагласити да је ово плод маште, на жалост такав извештај стварно није постојао у Империји и да владарка своје завештање оставља синовима за које се нада да неће правити исте грешке које је она правила.

Сада када је прича мало појашњена, време је да се бацим на писање саме приче која се зове "Завештање."

П.С. Прича је мало дужа и не препоручује се особама које у животу нису прочитале ништа више од препричаних лектира.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Завештање

Свакодневно се воде битке од којих се многе брзо забораве; забораве већ након пар генерација, а нечија дуговечност је колика и палидрвце шибице. Тек по која битка уђе у историју.
Била сам ратница, владарка која није знала за пораз; владарка чији понос је био већи него живот човека, али то се све променило. У тихо доба ноћи моја војска је кренула у пљачку. Стигла је пред краљевством у сам цик зоре, пре него што су први петлови стигли да огласе свитање јутра у успаваном краљевству, покољ је почео. Пљачка је била брутална. Однели су све што се може однети; спалили су све што се може спалити. Моја војска је била немилосрдна, ништа другачија од њихове краљице. Војници попримају особине владара и то је веома битно за разумети и знати!
По повратку из пљчке, донели су ми хрпу књига, моја библиотека је била највећа на свету. Придавала сам значај историји и волела сам читати војне подухвате и размишљања других људи.
Сто дана ми је требало само да прелистам и раздвојим књиге по периоду у којима су настајале. Моје разврставање није било ни близу готовог када сам наишла на књигу која ме је заинтригирала више од било које друге књиге коју сам икада држала у рукама. Наиме, ова књига је била посве обична, али потпуно другачија од осталих на које сам до сада наишла. Стара, гломазна књига, обмотана у тврде корице обавијене одераном животињском кожом која је после обојена у црну боју, осетила се на гаревину и паљевину. Под прстима се могло осетити неравност књиге, да је горела, била цепана, уништавана. Деловала је као да је написана милион година пре саме појаве човека, али наравно, њен датум и није био толико стар. Била је стара, то се не може порећи, али је деловала старије него што сам мислила да јесте. На средини тврде црне корице није било никаквог наслова већ лобања урађена од правих људских костију. Злу и крвожељну владарку, каква сам била, је књига задивила. Отварањем печата књиге, остала сам запањена.
Књига изнутра уопште није била очувана. Много страница је недостајало, неке странице су имале размазано мастило што је отежавало читање, одређени делови књига су спаљени - могло се видети да је књига преживела, не један, већ неколико пожара - а такође су и неки делови страница били цепани и сама књига није била очувана.
Дуго сам провела покушавајући да рестаурирам овај дневник, хвала Богу на мојој предивној, величанственој и огромној библиотеци. У животу себи нисам задала тежи задатак, овај склоп, ова пузла, је била готово немогућа за решити, али успела сам. Ипак, једна ствар остаје у мистерији. Без обзира на непресушност извора из моје библиотеке, никако нисам могла да откријем имена самих владара и савеза за које су се борили. Поред тога, разлога за рат нисам нашла, вероватно да су се борили за доминацију, ништа другачије од онога што ми чинимо данас. Ипак, завештање једне особе је превише битно да би било заборављено. Драго ми је што сам се упустила у рестаурацију. На жалост, нисам сигурна да ли је сам писац био један од учесника битке или само посматрач, али оно у шта сам сигурна јесте да је био и сам ратник који је увидео грешке друштва, а није био једини. Можда би неко могао да пита: "Да ли је веродостојан овај документ, да није превара?", али ја вам гарантујем у његову веродостојност.
Дневник је имао јако много описа разних битака, неке чак нису ни биле битке дугогодишњег рата који ми је променио виђење на свет. Посвета дневника је гласила:

                                      "Све оне које сам повредио, све оне које сам убио, све оне којима сам икада рекао нешто ружно, молим за опрост! Чувајте се човекове похлепе и жудње за моћју јер он вас води у пропаст, даје ваше животе зарад своје похлепе!
                                                              У потпису З.О."

Смех је пратио моју реакцију када сам прочитала ово. Размишљала сам каква је будала могла ово написати, али како сам наставила да читам дневник, моје мисли су се побудиле и у једном моменту схватила сам да та будала није он, већ ја!

Крај дневника, можда би било боље да је почетак, али човек који пише мемоаре не може знати како ће се ситуација одвијати, те не може ни да предвиди шта ће написати као увод, а шта као крај својих мемоара:

                                      " 'Мој вођа је мудар човек. Зна како да контролише народ задовољавајући све његове потребе, а за узврат они њему нуде своју верност. Послушност своје војске је градио веома једноставно. Узимао је мале, незреле, зелене, дечаке и учио их свакаквим свирепостима. Уништавао је доброту у њима и од њих стварао ултимативне војнике који се ничега нису плашили и који би свој живот за господара дали.
                                            Ја сам био његов најбољи пријатељ. Заједно смо прошли кроз сито и решето. Борили се и увек један другоме чували леђа. Тридесет година били смо нераздвојни пријатељи. Упознали смо се док смо обојица служили у легији једног од моћних владара и једног дана смо одлучили да оформимо сопствено краљевство. Он је постао краљ због своје способности да народ усрећи, а ја сам био његов заменик и стратег. Око свега смо се договарали, али како је почео да стиче моћ, све се променило. Наше пријатељство није било толико битно. Имао сам осећај да ако му се успротивим да ће наредити да ми се одсече глава, те сам ћутке слушао његове наредбе, глупо са моје стране, али нисам видео другог избора и излаза у тој ситуацији.
                                           Ово су моје последње речи за живота. Моје последње битке, моји последњи описи битака после којих нисам могао да се борим са њим раме уз раме. ' "

Ово је исечак из дневника из дела о мемоарима једног од ратника. Они су се борили у свирепим биткама, до изнемоглости, до последњег човека... Моћ је била њихова воља за борбу. 417 дана је трајао рат у коме је милијарде војника и људи изгубило своје животе; битке које су заборављене, битке где је готово цела људска популација избрисана са лица планете Земље.

Сваки дан је био описан на по неколико страна, стога сам одлучила да издвојим само најбитније дане и најбитније описе из рата:

                                                                                                                                " '       ДАН 1:
Кренули смо у борбу. Вођа је издао наређење за напад. Гладни и жедни крви и богатства сви смо једва дочекали да добијемо дозволу за напад. Похитали смо брзином светлости!


                                                                                                                                         ДАН 17:
Путовали смо јако дуго, али коначно се у даљини назире наше одредиште, место где славу ћемо покупити. Улогорили смо се на дан хода од краљевства, да се наши људи одморе од дугог и исцрпљујућег пута. Убрзо смо видели да се непријатељ припрема за наш напад - мора да смо имали шпијуне међу нашим редовима, али нисмо имали времена о томе да бринемо - стога је нашем одмору убрзо био крај. Нисмо смели да допустимо да се непријатељ у потпуности припреми за наш напад.

                                                                                                                                         ДАН 18:
Две масивне војске су се данас судариле на бојном пољу недалеко од нама непријатељског замка. Милиони војника су се сукобили на бојном пољу. Рат је однео многе животе данас. Многи војници су повређени преживели битку и болничари третирају њихове повреде. Много добрих мојих пријатеља и припадника моје чете је данас изгинуло. Нико од нас није оран за славље. Још увек предстоје битке, још увек нисмо победили, има када ћемо славити.

                                                                                                                                         ДАН 27:
Војске су до сада десетковане. Колико год да су постојали људи који су се до сада веселили и збијали шале без обзира на ситуацију у којој се налазимо су нестали. Сви смо почели да размишљамо о крају битке, а не о војевању победе.

                                                                                                                                         ДАН 42:
Непријатељска војска се повлачи иза масивних зидина које опкружују њихово царство - њихове домове. Победили смо, али смо изнемогли од битака. Већ преко двадесет дана се боримо. Коначно можемо мало да се примиримо и одморимо док наша опсада не стигне на место. Онда ћемо поћи у нове битке, заузимање краљевства, то јест.

                                                                                                                                         ДАН 50:
Опсада касни. На много застоја и препрека су налетели успут. Претпоставља се да неће доћи наредних десет дана. Непријатељ се опоравља од битке, а ми полако постајемо анксиозни и нервозни.

                                                                                                                                         ДАН 58:
Ситуација се компликује. Опсада још увек није пристигла, а у даљини можемо видети масивну војску и неколико круна како одбијају сјај сунчеве светлости. Снага војске се огледа у томе да иако су на пола дана пешачења удаљени од нас, ми можемо осетити титрање земље под нашим ногама.

                                                                                                                                         ДАН 59:
Нисмо имали избора него да се суочимо са уједињеним војскама неколико краљевства. Опсада је кренула да се повлачи по наређењу нашег господара и требала је да се улогори на два дана путовања од замка. По мојој слободној процени, преко три милиона војника се суочило на пољу данас. Битка није однела много живота, мање-више, за циљ су имали само да нас удаље од капија њиховог замка. Осетим да ће права битка тек да уследи.

                                                                                                                                         ДАН 60:
Непријатељи отварају капије. Много више војника нас јури, док бежимо без изгледа да можемо извојевати икакву победу, него што смо предпоставили да може да нас нападне. Могли смо само да бежимо и да пустимо оне који су сустигнути да изгину од стране непријатељских мачева. Смислили смо заседу и на договореном месту ће чекати савезничке војске. Ако нам план успе пашће непријатељски отпор!

                                                                                                                                         ДАН 72:
О Боже! Упали смо у заседу! Док смо ковали планове како да их намамимо у сопствену, нисмо видели очите знаке пред нашим носевима да ћемо улетети у заседу коју су нам они спремили. Свега неколико десетина хиљада нас је преживело пробијајући један бок. Свега нас неколико хиљада од четири милиона који смо били у бегу. Страшно! Мање чете су успеле да се пробију и побегну, али мање од десет хиљада душа се још, поред нас, извукло.

                                                                                                                                         ДАН 74:
Нисам спавао, ево има већ шест дана. Уморан сам, а на константном опрезу морам бити. Улогорили смо се јер не можемо даље. Рађе ћемо се борити. Не можемо више бежати. Када тада ће нас сустићи, па ако можемо да се одбранимо, одбранићемо се, ако не, барем ћемо часно погинути, а нећемо умрети као пси.

                                                                                                                                         ДАН 120:
Одморили смо се, али већ постајемо сви нервозни. Стрепња и страх су се увукле у наше кости. Већ педесет дана лутамо овим шумама, једва проналазимо храну да се сви прехранимо. Од непријатеља нема ни трага ни гласа. Иако вероватно нема опасности, ми скачемо и хватамо се за оружја на сваки шум. Чекамо да стигне војска која ће нам помоћи да изађемо из ових шума сигурно. Нисмо погрешили када смо одлучили да више не бежимо.

                                                                                                                                         ДАН 137:
Помоћ је коначно стигла. Дошло је време да мало одахнемо и да одморимо. Ходамо као зомбији већ неко дуже време, пребледели смо и психички и физички смо растројени. Сазнали смо да се непријатељска војска убрзо повукла јер су имали да бране замкове од нових удара и да се боре на другим фронтовима. Пар десетина хиљада живота у односу на милионе које су одузели од наше војске су безначајни.

                                                                                                                                         ДАН 151:
Пристижемо у савезничке дворове. На пребројавању нас је било свега тридесет и осам хиљада, смешан број нас је преживео, ма колико год он деловао велик, у поређењу са седам милиона људи који су кренули је готово па раван нули. Лепо смо угоштени и о нама се брину лекари.

                                                                                                                                         ДАН 170:
Сазнајемо да је наш краљ склопио преговоре са савезницима и да замак, који симболише моћ и углед противничког савеза, а ми смо требали да освојимо, и даље стоји, али да ћемо га овај пут савезнички напасти. Срео сам краља на кратко. Био је да нас обиђе. Мислио сам да ће бити радостан што нас види живе, али он је хладно рекао: ' Хмпф, моји прави ратници су сада у неозначеним гробовима, а њихове удовице плачу за њима! Ви сте кукавице које сте се скривале и бежале од непријатеља док су ваши саборници гинули! ' Морам признати, имао је право када је то рекао, и без обзира на његову окрутност према нама, осећали смо се нелагодно јер смо мислили да смо оставили на цедилу наше пријатеље, али сваки нормалан човек би побегао када му се види шанса за бежање, зар не?
Ипак, и даље смо били краљеви војници и у његовој служби. Сазнали смо да че се за отприлике пола године, када снег почне падати и када захладни и зарђају оклопи, бити нови војни поход на краљевство које смо били близу да освојимо. Борићемо се са нашим савезницима раме уз раме у биткама које предстоје!

                                                                                                                                         ДАН 304:
Захладнело је. Дошло је време за финални обрачун! Спремни смо и неизвесно чекамо команду за напад! Време је да полако кренемо на пут ка непријатељском утврђењу. Све војске, свих савезних владара и на једној и на другој страни, ће се сукобити у последњој бици која ће одлучити победника.

                                                                                                                                         ДАН 327:
Битке се воде већ неколико дана, али за сада су то све биле мале битке. И једна и друга страна тестира начин ратовања противничког савеза. У прве борбене редове су стављени заробљени војници, робови и плаћеници.
Милионски бројеви војника се налазе на бојном пољу. По неким проценама наша страна броји нешто мање војника од противничких. Осамнаест круна предводе 220 милиона војника на командирском челу са нашим краљем. Противнике предводи седамнаест круна на челу са краљем чији дворац је у одбрани и они броје преко 270 милиона војника.

                                                                                                                                         ДАН 370:
Свакодневно се воде битке у којима нема победника. За то време, мањи савези који су нам привржени заустављају продоре других мањих савеза који су на страни наших непријатеља, али понекада се неко крило успе пробити до наших логора када нисмо спремни за борбу, те у тим нападима доста људи изгубимо.

                                                                                                                                         ДАН 381:
Непријатељска војска је потпуно уништена. Мали преживели број се затворио иза зидина замка. Ни нас није много остало, свега петнаест милиона, што би неко рекао, мали бисер у великом камену. За који дан започињемо са опсадом тврђаве!

                                                                                                                                         ДАН 400:
Већ петнаест дана од опсаде је прошло. Још мало и упали смо! Непријатељи сигурно дрхте у неизвесности и ишчекивању, али ми не журимо, јер нам не могу више ништа! Психолошки их убијамо!

                                                                                                                                         ДАН 402:
Упали смо! Војска им је пружала отпор, али у пар сати су све препреке отклоњене. Време је да се уради оно по шта смо сви дошли: пљачка!

                                                                                                                                         ДАН 405:
Наша застава се сада вијори са врха дворца. Ипак, нисам задовољан. Коначно сам увидео шта сам урадио! Гледајући вођу на оседланом тамном коњу како се злокобно смеје док ватра гори свуда око њега, а врисци и крици жена, арлауци животиња само појачавају синфонију деструкције којој смо ми допринели. Имао сам осећај као да гледам сам пакао и Ђавола како ужива у патњи других људи!

                                                                                                                                         ДАН 407:
И даље гледам, не знам шта да урадим, али знам да не могу ништа да променим! До сада је већ уништено све што се могло уништити, преклани мушкарци који су се могли преклати, а тек по још која жена се са дететом у наручју крије и покушава да спаси свој живот, али безуспешно. Војници их проналазе. Бебе и децу муче, сецкају и над њима чине свакакве свирепости од којих ми је позлило. Након тога убијају сву децу, а жене потом потроше и убију! Како човек може бити толико свиреп, не могу разумети! Да ли је могуће да нико не види шта ради, или их можда и није брига!? Знам да не могу овде више остати, ово место није више оно што је некада било.

                                                                                                                                         ДАН 410:
Одлучио сам. Време је да дезертирам! Не могу више гледати ову суровост човека! Ово су вероватно моје последње писане речи и последњи траг који ће од мене остати. Питање је времена само када ће се дознати да сам побегао и када ће ме војска пронаћи и уклонити ме. Ништа то ново за њих неће бити. Стекли су моћ, најјачи су, а ја сам у томе помогао... О Боже, шта сам то учинио...!? ' "


На жалост, драги моји, али не знам како је овај војник скончао свој живот и да ли су га нашли и убили или је умро природном смрћу. Читајући ово, поготово сам крај, схватила сам и сама шта сам чинила, уопште се ни ја, а ни моја војска нисмо ништа разликовали од тих, слободно смем рећи животиња, јер је сва људскост у њима изгубљена! Ако сам нешто научила онда је то да је људски живот свих особа на планети важнији од било каквог блага које можете добити. Гледати некога срећног и задовољног је нешто што би требало да вас испуњава, а не да то кварите и да задовољавате своју мрачну страну! Мржњу не треба хранити, њу треба потиснути, а љубав и алтруистичко понашање треба ширити и проповедати!

Моји драги синови, надам се да ће вас ово моје завештање навести на размишљање и да ћете увидети пут којим не треба ићи, то јест, пут којим треба ићи. Не чините грешке које сам ја чинила. После мене ћете се ви бринути о својим сународницима и молим вас да их не шаљете у сигурну смрт. Они су вам поверили своје животе на чување, па се понашајте у складу са тим! Нема тог материјалног богатства које може усрећити човека! Срећа је свуда око вас, запамтите то. Иако када будете ово читали, мене неће бити, знајте да ћу вас увек надгледати и пазити, и док будем у рају или паклу ја нећу дозволити да се вама ишта лоше деси, драги моји синови!

У потпису: Х.Њ.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Требало ми је сиурно три сата да искуцам ову причу и заиста се надам да вам се допала, ако ништа, барем да увидите неке ствари које никада у животу не треба чинити. Надам се да ће се и агресивност и вређање у самој игри стишати код свих играча који прочитају ово! Ми нисмо овде да се свађамо и претимо, већ да играмо у заједници, а да ратујемо ради забаве, а не ради тога да се осећамо моћно и супериорно, а да су сви остали инфериорни у односу на нас.

Неке грешке при куцању су исправљене, ако наиђете на још коју, јавите, ја више ништа не видим.

[curvehead]

Велике битке и ратови су иза мене. Освајао сам медаље и ордење. Нападао сам и јаче и слабије. Ја сам један од оних који воле да сакупљају војне поене. Али због посла морао сам да се "повучем из активне службе". Али како то бива, кад је Империа у питању, нисам потпуно напустио игру. Оставио сам један налог на ком сам играо кад год ми слободно време дозволи. Није било пуно слободног времена, па нисам ,огао да играм тактику ратника као до сад. Постао сам фармер.
И није то тако лоше. Нема цимања око напада, нема бесомучног шпијунирања, нема константног шетања војске. Само мотику на раме и лагано. И копао сам ја тако неко време док ме не нападе један комшија. Није баш први комшија. Рецимо да живимо у истом крају. Нема везе, није први пут да ми узимају ресе. Срећа па сам видео напад па могу да спасим што се спасти може. Напад прошао, ја полупан, али идемо даље. Није прошло много времена ево њега опет. Пошаљем му ја смајли, да види да сам ту, можда врати напад. Ништа. А само што сам поправио тврђаву. Овај пут ми није свеједно. Прође и други напад. Излогујем се ја. Прошло је неколико дана и ја се поново логујем и имам шта да видим. Комша ме срушио начисто. И то врло редовно. Да није неко кога сам ја тако пре нападао па ми сада враћа. Слабо памтим имена играча, углавном запамтим аватар. Овај ми није познат. Ма није ни битно, не може то тако има да му вратим за све и то са каматом.
Кренем да правим прво шпијуне, па војску. Па кренем да га шпијунирам стално. Био је јачи од мене по бодовима, али изгледа да ме је баш подценио. Правио ја војску и шетао је да је случајно не ухвати на "леглу". И тако мало по мало спремам ја њему изненађење. Знам да у нападу нема шансе, па нагомилам ресе да видим да ли ће да се упеца. Срећа ми се осмехнула. Није прошло пуно времена ето ти њега иде на опсаду. Сачекам последњих пет секунди и поставим војску. Победим у одбрани. И одмах шаљем напад на њега. Хватам га сигурно, осим ако није брз као муња. Победа у нападу. У поређењу са неким прошлим биткама ове две победе су занемарљиве, али мени су биле и те како драге. После када сам мало размислио драго ми је да ме је неко тако нападао и уништавао. Знам како то изгледа и није пријатно када си нечија редовна "муштерија". Зато само витешки и не будите грамзиви, јер точак среће се окреће.