1. круг Приче о ИО

Конкурс > Приче 2015

1. круг Приче о ИО

<< < (3/5) > >>

SrpskiVitez007:
Студирао сам медицину, био сам најбољи у својој класи, такође ми је од руке ишла картографија и бирократија. Планирао сам велике ствари, а и други су имали велике планове за мене. Неки су мислили да бих чак могао и догурати до чина првог министра у скоријој будућности. Тај дан сам требао да матурирам и да почнем да радим на универзитету,али нисам. Војска људи је дошла код нас, нису били насилни и рекли су да ће такви остати ако се не будемо опирали, тражили су сво мушко становништво у старосној групи од 16 до 50 година, тада нисам знао зашто. Пошто нисмо желели немире, око нас 300 је иступило,два човека су нас обилазила, по изгледу врло слична, по духу потпуно различита. Један је био варвар освајач а један трговац робљем. Нешто су се домунђавали и чуо сам да овај један хоће да нас прода том освајачу да се придружимо некој војсци са севера. Кад су видели једног нашег бившег војног команданта трговац рече, овај вреди бар 100 златника. У том се трену ја убацим и кажем да човек нема цену. Окренуо се ка мени и назвао ме глупим паметњаковићем и рекао да ћу ја само да филозофирам и да је зато боље да ме одма убију. Други стадоше иза мене и одбише да ставе ланце на руке. Туча се наслућивала. Око 800 варвара налетеше на нас, борили смо се и рукама и зубима док нисмо побили њих 300-400, осталима је кад су видели нашу борбеност толико пао морал па су побегли главом без обзира. У једном ћошку сам видео оног трговца робљем како бледо гледа у празнину са мачем забоденим у грудима. Притрчао сам да му помогнем. Лечио сам га још 7 дана након битке док се није тотално опоравио. Затим ми се захвалио отишао и нико га више од тада није видео.Неки кажу да се повукао у шуму да се склони од народа, док други тврде да се замонашио, никад се неће сазнати..

Martina:
Проглашење победника након 2. пресека 1. круга конкурса!

2. Пресек: 12.02.2015.

nikola20001:
Варвари кажеш?
Питао ме један седи старац.
Да, деда! Ја му одговорих.
- Овако синко. Варвари су ти веома сурови људи, и сам знаш да постоје три варварске врсте, да ти не досађујем, већ кад тражиш неку пустоловину, 'ајде испричаћу ти.
Овако. То је било давно, пре него што си се ти родио, једно варварско племе је било у близини нашег града. Тај дан сам био стражар на северо-западној кули. Као и увек чувао сам зидине, као и сви остали. Са мном је било још двојица на кули а тројица у њој, јер смо се мењали на свака два сата. Тај дан око поднева угледао сам у близини једног варварина освајача. Кретао се тихо уз обалу једне шуме разгледајући тврђаву. Кад сам га нанишанио луком он ме примети и изгуби се у шумарку. Кад сам то испричао својим друговима на кули они су ми се смејали, мислећи да сам луд.
" Баш ме брига ако ми не верујете", рекао сам им.
И настави се даље претраживање. Након сат времена смо ушли у кулу да се огрејемо. Након двадесет минута пошто су ме ови моји другови изнервирали, изашао сам на кулу сам затекао ону тројицу како леже мртви. Викао сам Жељко, Мирославе, Завида, али узалуд. Они су били мртви. У ствари, је било сулодо што сам викао јер замало и ја да погинем. Јер кад сам се окренуо стрела је већ летела према мени. Успео сам да је избегнем али сам угануо чланак. Успео. сам њих тројицу да убијем и почела ке да се појављује војска од 100к војника. Активирала се узбуна, моји другови су излетели и видели шта се дешава. И тад креће битка.
"Какав је био исход?" , питао сам га.
- Био је следећи.
Кад је почела опсада ја сам већ увелико био у редовима за паладине. Тамо сам узео опрему и истрчао на поље. Тај призор је био тако страшан, да је било страшније од гиљотине. Коњица је кренула и са једне о са друге стране. Копља су пуцала тако да је мени једна цепкица пробила оклоп и забила се у леву ногу. Освајачи, мој синко су били поред коњице које није било много имали око 50к пешадије, док је наше коњице било око 35к, али добро свеједно били смо јачи. Битка је ишла у нашу корист док нису наишли разарачи са друге стране царства. То је био највећи губитак за нас ћ, што се тиче војске. Изгубили смо ок 70к војске. То је било 70к тужних породица. Не можеш да замислиш ту бол, синко. Све у свему као и у свакој бици: стреле летеле, копља ломила, мачеви пуцали, машине експлодирале, коњи гинули, као и људи, освајачи губили, разачи бежали, трговци су се у*****и, нису смели да приђу. И тако дођосмо до победе.
"Шта је било после битке? ", питао сам га.
Сла... Сла ... Сла... И изусти старац своју душу.
И тако ми је деда испричао последњу причу у свом животу. За њега наравно. Ја мислим да ће ово бити дивна легенда, а ти , Лазаре?
Бесмртна.

--- Цитат ---Не постоји безазлен народ, па макар и варвари. Сви су јединствени на свој начи .
--- Крај цитата ---

DusanNS:
U OSVITU ZORE PRED BITKU ...

Jutarnje sunce je kao sa strahom izmililo iznad obronaka kraljevstva. Umivalo je svojim zracima zidine prestonice koje su odolevale toliko puta napadima raznih hordi cije kamenje je toliko puta poprskala krv raznih napadaca. Tisinu ranog jutra u prestonici remetila je njiska konja i bat njihovih kopita, zveket maceva koji su naostreni pred odsudnu bitku sa hordom pobesnelih varvara. Stari kralj sa jedne uzvisice na svom doratu posmatrao je svoje hrabre ratnike kako se u tisini bez zamora i price spremaju za bitku iz koje ce se mnogi vratiti na stitovima svojim uplakanim dragama i porodicama. Nad kraljevstvom se nadvila smrtna opasnost kao jato crnih vrana horde varvara su prethodne noci napale udaljenu provinciju kraljevstva koja je bila najmanje cuvana. Opustile su se straze na utvrdama provincije misleci da im niko nista ne moze ali gorko su se prevarili jer ih je u okrilju crne noci probudio fijuk maca iznad glave i hladno secivo koje je paralo grudi do hrabrih srca koje su se pokazala u prethodnim bitkama ali glava je zakazala opustivsi se kad nije trebalo. Stradalo je mnogo vojske i stanovnistva zali Boze blaga i resursa opljackanih to bi se nadoknadilo ali zivoti nece. Posmatrao je stari kralj svoje hrabre ratnike odlucne da se osveti prolivena krv svojih drugova i nevinog stanovnistva, njihovi pogledi bili su hladni i odlucni, iz zenica je sevao ljuti plamen koji ce sagoreti proklete varvare. Osetio je stari kralj da je dosao momenat da se obrati svojim ratnicima pre nego sto ih povede u bitku tezu nego ijedna do sada … Uzviknuo je:

Sinovi moji dragi, orlovi naseg kraljevstva!
Borismo se do danas hiljade bitaka za slavu i cast našeg kraljevstva,
Borismo se i uživasmo u lepoti nasih provincija.
Ali danas, danas vas ne vodim u jednu od uobicajenih bitaka,
danas vas vodim u bitku iz koje se mnogi neće vratiti.
Možda je ovo za sve odlazak u smrt, ali ne običnu, već časnu,
sa nasim konjima u galopu. To je privilegija samo nas sa imperije.
I danas kao nebrojeno puta u našim ranijim bitkama,
ne naređujem vam kao vas kralj.
Nasa otadzbina i kraljevina nas zove orlovi moji hrabri!
Ista ona u kojoj provedošmo naše najlepše sate i dane.
Otadzbina zove!
Iza nasih ledja u prasini nase konjice ostaće naši gradovi i utvrde,
naša porodice, necije ljubavi, majke i očevi.
Ne ukaljajmo naš i njihov obraz,
neka vas vodi geslo sa naše ratne zastave,
zastave naseg kraljevstva:
ZA SLAVU I CAST, OTADŽBINA IZNAD SVEGA!
To geslo smo svi zajedno odabrali,
pokažimo da nam je ono i u nasim hrabrim srcima.
Znam orlovi moji, da od najezde varvara nema gore stvari u IO svetu
ali biti na bedemu prve odbrane od tih istih varvara.
Nema nista teže ali ni ponosnije!
Ja vam sada ne mogu obezbediti bolji život u kraljevstvu.
Ali obezbediću vam put u večnu slavu,
u koju ću vas ja kao vas kralj lično povesti!
Zato za mnom, koplje uz koplje kao nebrojeno puta do sada.
Za slavu i čast imperije, za obraz naseg kraljevstva i nasih pokolenja.

Zatrubise trube i zacuse se ratni bubnjevi, zavijorise se ratne zastave i pokrenu se vojska hrabrih ratnika. Protegnu se kao crna metalna reka od cijih se oklopa odbijase zraci jutarnjeg sunca i odbise se na nebo kao da prave put dusama palih ratnika koji ce poloziti svoje zivote za slavu i cast svog kraljevstva i svojih porodica … Stari kralj podize svoj blistavi mac i komandova: Zamnoooooooom juuuuuunaciiii, zamnoooom moji aaandjeeeeeliiiiii svoooom silooooom naaa duuuuusmaneeeeee ….

AleksandarJeremic:
Бриге

Вукоманов повратак унео је мир у нарушене односе међу властелом; нападима на варварске кампове генерали су добили прекопотрене војне активности, економисти богат плен из похода, а Небојша прилику да води мирољубиву политику према другим цивилизованим народима. Палатом се не тако давно проломио први плач престолонаследника и Цар није имао времена да се бави државним пословима. Док су иза хоризонта, негде у даљини, одреди његове Златне Гарде стројним кораком изазивали сеизмичке потресе, погледом померали планине и дахом потапали галије, он је непомично седео над колевком и бленуо у то необично створење, свог сина, како одсечним покретима успоставља власт над светом у ком се обрео. Неретко га је узимао у наручје и тепајући носио по граду, објашњавајући му како то мајстори за њега граде најјачу тврђаву на свету, да ће бити готова баш на време да над њом преузме команду, он, Симеон Други, унук и имењак великог и трагично настрадалог цара, последњег суверена Краснорода.
У ретким тренуцима када би остајао сам Небојша је бринуо. До недавно није имао шта да изгуби; неугледно село на самом рубу насељеног света било је ван домашаја интересовања великих сила па је банда незрелих дечака кроз наивну игру учила како се гради царство. У очима становника околних држава данас високи и масивни одбрамбени торњеви Храстодара, велом даљине обавијени у мистерију, претећи говоре о непознатој сили у успону. Нису још дошли да испитају снагу престоне тврђаве, али су је погледом већ небројено пута освојили. Он зна да је сада само питање времена када ће се ратни покличи разлећи и долинама пред његовим капијама. Зна, такође, да колико год његови генерали веровали у непобедивост Златне Гарде она није ни изблиза јака као водеће силе света. Кафанске приче увртеле су му се у свест– слушао је о сударима милионских армија, о победама и поразима, о вишеструко бројнијим и боље опремљеним војскама како су својим телима, поражене, храниле попришта битака и последњим дахом победницима препуштале ваздух за који су пале. Брине, јер када би данас таква сила легла пред Храстодар млади Симеон можда не би дочекао крај изградње велике тврђаве, родитељски мираз новом носиоцу круне. Данас он није голуждрави наследник бледих прича о величини некадашњег царства, данас је вољени супруг и поносни отац, владар судбинама и надама све бројнијег народа. Није више растерећени дечак - данас је он радник у руднику, трубадур на градском тргу и цар на престолу. Данас је зрео човек и мора да брине.
Да! Мора да брине! Том мишљу као да је разрешио неку интимну дилему, као да је одагнао зебњу. Са терасе својих приватних одаја, загледаном у даљину лице му се озари и очи засијаше. Он мора да брине! То није слабост, није мана која ће га спречити да постане велики владар. Било би неодговорно да се препусти случајности и душу расплине у непостојање, у спокојно ништавило. Он је владар - малодушност и немар његови су смртни непријатељи. Осећа да га притисак стеже, да је бреме које носи све теже, али зна да неће попустити. Удаљио се од пријатеља - склонио се пред страхом да их, напет и оштар, не повреди, да у афекту не злоупотреби свој политички положај и учини им нешто што после себи не би опростио. Вукоман му је рекао да је брига здрава и позитивна све док не почне да брине зато што брине. Саветовао му је да никад не покушава да себе гледа туђим очима, да не надзире себе из трећег лица и да верује изворној доброти која у њему живи и која га на самопрекор нагони. Рекао му је да то у њему проговара млади отац, да новим животом пробуђени сентимент рађа у њему жељу да се и сам врати у безбрижно родитељско окриље, да његово предмушко доба покушава да надвлада правичног, али неизбежно и суровог Цара у кога је стасао. То је, по Вукоману, разлог зашто брине. Ту унутрашњу борбу он осећа као бригу.
-Како, Вукамане, да не бринем што бринем? – мисли у себи Небојша. –Док у овом тренутку нека војска можда пролази кроз завршне припреме за опсаду моје тврђаве, ја седим овде, бринем и не радим ништа. Како да не бринем што бринем, кад ме брига паралише? Како да пређем преко чињенице да је брига сама по себи узрок свим мојим бригама и како да не бринем због тога? – Та мисао га збуни, он застаде, намршти се и покуша да протумачи суштину своје најновије бриге. Осети се чудно-на нов и њему до тада непознат начин вртлог мисли у који је све дубље тонуо му се допадао. Уживао је њему. Није бринуо зато што мора, већ зато што му је брига пријала. –Ех, Вукомане- настави он свој унутрашњи монолог - како да...-
-Ваше височанство, дозволите да поднесем извештај-загрме службеник.
-Не бринем?!- оте се Небојши на глас.
-Шта 'оћеш? – отресито узврати овај као да се управо трже из магновења, несвестан простора и времена у ком се налази.
-Мог...у ли д... д... да поднесем извештај?-замуца уплашено војни гласник.
-'Ајде...- још се потпуно не прибра Небојша.
Гласник га на тренутак гледаше зачуђено па поче:
-Данас смо срушили дванаест варварских кампова. Код јачих смо имали и озбиљне губитке, али економисти кажу да се исплатило. Заплењене ковчеге смо донели у ризницу и ставили Вама на располагање. Варвари нам не остају дужни. Њихови напади су све чешћа појава, али нас они не брину. Већ неколико пута су се закуцали у празне тврђаве по провинцијама остављајући за собом једино подсмех и ругање околног народа. Брину нас информације које смо добили од ослобођеног робља из једног од кампова, а које кажу да се варвари уједињују под вођством извесног Маа'л-а Хана. Како смо сазнали племена се припремају на заједничку борбу против царстава која их нападају и име нашег се помиње као једна од приоритетних мета. У наредним данима, ако ми дозволите, биће узбудљиво.
-А шта ћеш, таки ти је живот...
Гласнику заигра смешак на лицу. Једва се суздржао да не прасне у смех.
-Сазнали смо још нешто, али о томе ће Вам говорити старац Вукоман. Могу ли да се удаљим?
-Наравно да можеш. Хвала.
-Добар Вам дан, Ваше височанство. Видим још нисте имплодирали у свој мајчински прапочетак?
-'Де си Вукомане, кућо стара? Какве ми вести доносиш?
-Нашли смо га!
-Кога?
-Додуше нисмо га баш нашли, али смо му на трагу. Гее'р Гајус, господару. Сећате се?
-Да, то је онај са оклопом...
-Јесте, тај. Сазнали смо у камповима да старац који за себе тврди да је стар хиљадама година путује као видовњак и прориче судбину варварима. Кажу да погађа! Чули смо још и приче да су га трговци робљем једном приликом заробили у намери да га продају, али да је старац, у тренутку кад су га везали, почео да гори плавом ватром и да неприродно дубоким гласом говори непознатим језиком. Трговци су се уплашили па су покушали да га убију, што га је разбеснело. Кажу да их је бацао са краја на крај логора, да је голим рукама развалио палисад и отишао у непознатом правцу. После се опет појавио као крепки и времешни пророк, као да се ништа није десило, и наставио да за ситнину предсказује будућност.
-Значи, то је тај...
-Тај, тај- устрепта старац. –Који су нам следећи кораци?
-Па ништа, пустићемо човека да прориче будућност. У варварском случају то и није неки проблем. Где још није била, Златна Гарда ће ускоро стићи. Нема ту нарочите неизвесности. Може озбиљне паре да заради.
-...?!
-Хе хе, шалим се Вукомане, седи да попијемо по једну. Послаћемо шпијуне у извиђање терена, наћи ће га већ.
Старини паде камен са срца. Он се смести на столицу са друге стране стола и пристаде на саучешће у Царевом растројству. Окрете се према хоризонту, наже се у наслон и не гледајући према Небојши заусти:
-Него, како Вам је мали Симеон? Је л’ расте? Је л’ здраво?
-Мали ће за деценију бити планина. Зове се по деди, али, искрен да будем Вукомане, он мени више личи на неког другог. Нећеш се смејати ако ти кажем?
-Таман посла...
-Личи ми на гардејца Миленка. Исти он.

Навигација