Полако пада мрак над Амазоном,птице су прекинуле дневну песму,и кренуле са ноћним зовом.Ноћни грабљивци су кренули у лов.Да,још једна мирна и тиха ноћ.Ништа не слути да ће ово ипак,ипак бити дуга ноћ.Група најхрабијих ратника преобучени у оскудне скуте,офарбани локалним бојама кренули су полако али сигурним кораком кроз амазонску прашуму ка свом циљу.Дадовбре је рекао "нема назад,вечерас је наша ноћ".И стигли су у само срце Амазона Манаус.Бразилци спавају крај ватре наложене у центру главног села,опијени топлом летњом ноћи,а неки и ватреном водицом,коју су гле чуда набавили од Чутурице испод тезге.Увек нам је тај Чутурица био сумњив са том ракијом,највећи трговац а нема ни једну џанарику засађену,а камо ли шљиву.Било како било,сад смо ту на месту почетка или краја,зависи са које се стране гледа.Шаљемо поруку нашој првој ударној чети,Зекоњи,Дадову и Марконију да је све како смо и мислили,и да наша освета има велику шансу да успе.Пола три ујутро,најгоре време,причала ми моја баба да тада виле играју коло и кога год ухвате мора да игра са њима,а мене срам,шта ако мене ухвате а ја бежао са ритмичког.Не знам ни ужичко заиграти.Нека језа се увукла у наше кости,а и досадни комарци овде никад не спавају.Милион места ми пада на памет где бих радије сад био,али ко мене пита...
Из даљине зе зачу неко шуштање.Тигар,шапну арис.Зец,рече куре.Чуј зец?!? У сред Амазона,да је рекао мачка па да му и поверујемо.Увек је тај Куре био на своју руку,био је на допусту из Лазе,а после нису хтели више да га приме,па смо га оставили код нас.Док смо ми тако се заокупили својим мислима,оно шуштање је било све ближе и ближе,извадисмо хладно оружје,флашу ладног Јагодинског и и баш кад смо хтели да потегнемо испред нас искочи нешто црно и страшно!!! Јовке,Јовке прошапута приказа.Тек тад увидешмо да је то она путара Бојан.Па Бојане блесави мал' те не охладисмо,рече Јовке.Што се не јављаш.Заборавио сам ваш број одговори Бојан92,као да је некада и знао наше бројеве.Послао га шефоња да нам пренесе вест да су осветници спремни,на коњима је прва ударна у степама Аргентине и чека само наш позив.И није се ни имало шта више чекати...испалисмо ватрену стрелу у ноћно небо прошарано звездама...!И почело је.Прво као тиха потмула грмљавина,негде иза првих брда.и све јаче и јаче.Док нисмо угледали прве обрисе велике,моћне армаде.Легија на челу,за њим луди човек,па присоје.Са истока засветли као комета.Кад смо боље погледали виделисмо прву ударну са Дадовим,Зекоњом и Марконијем .Та страшна ударна и на поглед утерује страх у кости.Причало се да њени корени сежу од Косовског боја,преко Солуна,до прве пролетерске бригаде.Још је ноћ,пола четири ујутро,а као дан је.Армагедон,апокалипса,судњи дан је дошао.Тако је изгледало кад су прве јединице упале у предстражу бразилског дворца.Сијевали су мачеви,пробадала копља,крив је потоцима текла,а у мислима наших ратника је само једна реченица "Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сили која ми прети, него по томе колику светињу браним" !И бранили су светињу!Светињу познату као "Цирус".име које ће од вечерас одзвањати ушима свих савеза реалма 53.С' првин зрацима сунца у Србију стиже велика и радосна вест "Синоћ је Цирус однео велику победу.Дворац је враћен,царство није осрамоћено.Дадов и цирус се враћају кући са доста злата и осталих ресурса" !Добро је,јер пред нама је дуга зима,оскудица је па ће нам свега недостајати.Цирус је узео злато и отишао где му и само име каже, "на небо",јер ипак Срби су небески народ!Зар не.