1
Приче 2014 / Одг: 12. круг конкурса - приче о Империји Онлајн!
« послато: октобар 30, 2014, 20:13:29 поподне »
Јесен је лепа. Дрвеће се обојило у прекрасну лепезу боја. Дани су и даље били лепи и топли али су зато ноћи постајале све хладније и хладније. Све је мирисало на скору зиму. Требало је спремити дрва за огрев, спремити храну. Али становници Имперграда на то нису мислили. Њиховом граду је претило уништење и све своје мисли и снагу су окренули у правцу обуке и припреме за напорне и тешке дане рата који је из дана у дан био све ближи.
Сваког дана, шпијуни су јављали о незаустављивом напредовању огромне војске номада који су долазили само са једним циљем.... Да униште Имперград. Да униште њихов дом.
И дошао је и тај дан. На хоризонту се небо зацрнело. Али, нису то били тамни, злосутни облаци који носи град да им уништи летину. Небо се црнело од прашине коју су дизале стотине и стотине хиљада номада....
Цар Срећко је окупио своје генрале и свој народ. Жамор у народу је утихнуо када им се обратио...
„Браћо и сестре, обратио им се цар Срећко, над нашом домовином, над нашим градом, над нашим породицама и животом, надвила се опасност какву до сада нисмо имали. Ја се данас обраћам свима јер многи од нас неће сутра дочекати да виде излазак сунца. Непријатеља је много више од нас, бројчано су јачи, боље обучени и опремљени и долазе да нам униште земљу, да униште наш град. Али ми смо сложни, и ми имамо разлог за шта ће мо да се боримо. Браћо и сестре, ми се данас нећемо борити ни за свој град, ни за наше куће. Ми ће мо се данас борити за нашу децу и њихову будућност. Данас, оставите по страни све неспоразуме, све планове које сте имали. Данас ће мо се борити се за нашу домовину. Зато немојмо се бојати неверника него се помолимо нашем Господу да нам да снаге да издржимо и овај његов тест као што смо издржали све тестове до сада. Подигните главе, обришите сузе и последњи пут се поздравите са својом децом. И станите уз мене, браћо и сестре, са вером у бога, као што сте увек стајали.“
На царев знак, развиле су се заставе. Добошари су се огласили. Сви грађани су узели своје оружје и стали на грудобране. Испод тешких ратних шлемова, гледали су свога цара који је стајао испред њих поносно и неустраживо и као да је са својим ставом на све њих преносио део своје неустраживости.
И, битка је почела... Напади номада, наилазили су у таласима, сваки талас све јачи и јачи, али храбра војска Имперграда се добро борила и сваки тај напад одбијала...
Пролазили су дани и ноћи а номади нису одустајали... Плодну земљу је прекрило хиљаде мртвих ратника, крв је текла као поток између палих у боју...
Једно предвече, номади су покренули најмасовнији и најачи напад до сада. Нападали су са све четири стране. Цар Срећко је морао да подели војску и то га је бринуло. Осећао је да се спрема одлучујућа битка. Његова војска је већ била изморена и поприлично умањена. Оно што га је храбрило, било је то што су му још увек веровали и што им морал и поред великих губитака није пао...
Та борба је била најкрвавија до сада и трајала је сатима. Са свих страна се чуо звекет мачева, крици рањених и оних који су умирали. Копља су се ломила а од огромног броја стрела понекад се чинило да су се ноћ и дан смењивали сваких пар минута. У центру боја, цар Срећко се храбро борио са својом војском. Око њега су падали номади један за другим. Са бокова, његова коњица је косила номадску војску јаким и храбрим јуришима. Номадски копљаши их нису могли да зауставе и убрзо, бокови ноада су били пробијени.
Када су номади видели да су им бокови разбијени, у центру је настала паника. До тада неустрашиви номади, почели су прво један по један а онда и масовно да беже са бојног поља.
Страховит крик се проломио из грла хиљада уморних бораца Имперграда
ПОБЕДААААААААА !!!!!!!!!!!!!
Уморно и поносно, цар Срећко је погелдом прелазио преко свог народа. Преко своје браће и сестара који су са њим заједно пролили крв зарад одбране оног најсветијег... за одбрану своје домовине и својих породица...
„Браћо и сестре, још једном им се обратио цар Срећко, данас сте сви хероји и јунаци. Данас сте показали шта вам је највредније у животу. Опасност је прошла, номади су поражени и сигурно је да се дуго неће опоравити од овог пораза. Али нама сада престоји обнова уништеног и оно што је најпрече. Ми не смемо да заборавимо на нашу браћу и сестре који су положили животе на бојном пољу. Ми не смемо да заборавимо на њихове породице, на њихову децу јер су они положили животе да би и њихова и наша деца у будућности срећно живела. Зато вас молим, немојте никад да заборавите оне који су платили највишу цену за живот наше деце и за наш живот. Учите своју децу да памате да су потомци једног храброг народа који се вековима храбро борио и поносно стварао ову земљу. НАШУ ЗЕМЉУ... НАШУ ДОМОВИНУ.... „
Сваког дана, шпијуни су јављали о незаустављивом напредовању огромне војске номада који су долазили само са једним циљем.... Да униште Имперград. Да униште њихов дом.
И дошао је и тај дан. На хоризонту се небо зацрнело. Али, нису то били тамни, злосутни облаци који носи град да им уништи летину. Небо се црнело од прашине коју су дизале стотине и стотине хиљада номада....
Цар Срећко је окупио своје генрале и свој народ. Жамор у народу је утихнуо када им се обратио...
„Браћо и сестре, обратио им се цар Срећко, над нашом домовином, над нашим градом, над нашим породицама и животом, надвила се опасност какву до сада нисмо имали. Ја се данас обраћам свима јер многи од нас неће сутра дочекати да виде излазак сунца. Непријатеља је много више од нас, бројчано су јачи, боље обучени и опремљени и долазе да нам униште земљу, да униште наш град. Али ми смо сложни, и ми имамо разлог за шта ће мо да се боримо. Браћо и сестре, ми се данас нећемо борити ни за свој град, ни за наше куће. Ми ће мо се данас борити за нашу децу и њихову будућност. Данас, оставите по страни све неспоразуме, све планове које сте имали. Данас ће мо се борити се за нашу домовину. Зато немојмо се бојати неверника него се помолимо нашем Господу да нам да снаге да издржимо и овај његов тест као што смо издржали све тестове до сада. Подигните главе, обришите сузе и последњи пут се поздравите са својом децом. И станите уз мене, браћо и сестре, са вером у бога, као што сте увек стајали.“
На царев знак, развиле су се заставе. Добошари су се огласили. Сви грађани су узели своје оружје и стали на грудобране. Испод тешких ратних шлемова, гледали су свога цара који је стајао испред њих поносно и неустраживо и као да је са својим ставом на све њих преносио део своје неустраживости.
И, битка је почела... Напади номада, наилазили су у таласима, сваки талас све јачи и јачи, али храбра војска Имперграда се добро борила и сваки тај напад одбијала...
Пролазили су дани и ноћи а номади нису одустајали... Плодну земљу је прекрило хиљаде мртвих ратника, крв је текла као поток између палих у боју...
Једно предвече, номади су покренули најмасовнији и најачи напад до сада. Нападали су са све четири стране. Цар Срећко је морао да подели војску и то га је бринуло. Осећао је да се спрема одлучујућа битка. Његова војска је већ била изморена и поприлично умањена. Оно што га је храбрило, било је то што су му још увек веровали и што им морал и поред великих губитака није пао...
Та борба је била најкрвавија до сада и трајала је сатима. Са свих страна се чуо звекет мачева, крици рањених и оних који су умирали. Копља су се ломила а од огромног броја стрела понекад се чинило да су се ноћ и дан смењивали сваких пар минута. У центру боја, цар Срећко се храбро борио са својом војском. Око њега су падали номади један за другим. Са бокова, његова коњица је косила номадску војску јаким и храбрим јуришима. Номадски копљаши их нису могли да зауставе и убрзо, бокови ноада су били пробијени.
Када су номади видели да су им бокови разбијени, у центру је настала паника. До тада неустрашиви номади, почели су прво један по један а онда и масовно да беже са бојног поља.
Страховит крик се проломио из грла хиљада уморних бораца Имперграда
ПОБЕДААААААААА !!!!!!!!!!!!!
Уморно и поносно, цар Срећко је погелдом прелазио преко свог народа. Преко своје браће и сестара који су са њим заједно пролили крв зарад одбране оног најсветијег... за одбрану своје домовине и својих породица...
„Браћо и сестре, још једном им се обратио цар Срећко, данас сте сви хероји и јунаци. Данас сте показали шта вам је највредније у животу. Опасност је прошла, номади су поражени и сигурно је да се дуго неће опоравити од овог пораза. Али нама сада престоји обнова уништеног и оно што је најпрече. Ми не смемо да заборавимо на нашу браћу и сестре који су положили животе на бојном пољу. Ми не смемо да заборавимо на њихове породице, на њихову децу јер су они положили животе да би и њихова и наша деца у будућности срећно живела. Зато вас молим, немојте никад да заборавите оне који су платили највишу цену за живот наше деце и за наш живот. Учите своју децу да памате да су потомци једног храброг народа који се вековима храбро борио и поносно стварао ову земљу. НАШУ ЗЕМЉУ... НАШУ ДОМОВИНУ.... „