4
« послато: март 24, 2015, 11:41:04 пре подне »
У једној краљевини,далеко,далеко одавде,живео цар Милош Воиновић са царицом Маријом.
Имали су две кћерке: принцезу Милицу и принцезу Љубицу.
Цар је сваког дана обављао своје царске дужности,а царица је кувала, прала, пеглала, шила, везла, плела. Све што је радила, радила је из забаве и то је чинило срећном и задовољном.
Принцезе су ишле у школу да би имале с ким да се играју, јер је у двору било тихо и незанимљиво.
Иако су имале брдо играчака, ретко су се играле с њима.
Друга деца нису долазила у двор да се играју, осим два пута годишње и то на рођендане принцеза.
Онда је био урнебес. Цар и царица и сви који су живели у двору, повукли би се у своје одаје, а деца би трчала, скакала, певала и играла, слушала музику.
Једног дана цара Милоша Воиновића пробуди телефон. Звао га је његов први сусед, Цар Ђурађ Прибисављевић.
Оно што је цар Милош чуо, било је невероватно: њега и његове суседе, мирољубиве цареве, позвали су цареви с друге стране мора да предају своја царства или да ратују, па ко победи.
Цар Милош је устао, обукао се и доручковао. Обавестио је витезове и војску о рату, послао поруку царици Марији да не брине, и отишао.
Дуго је у њиховим царствима владао мир. Цареви су се договарали о свим проблемима, било да је реч о свом или о суседним царствима. За њих је рат било нешто о чему су слушали од својих очева, дедова, прадедова и о чему су читали.
Тек сад су схватили шта је значило оно да увек морају бити спремни за ратовање.
Када су принцезе Милица и Љубица устале, умиле се,опрале зубе и обукле се, сишле су у кухињу да спреме доручак и да размисле чиме ће се бавити тог дана, царица Марија је већ седела за столом и пила кафу.
Рекла им је да им је отац отишао у рат. Зачуђено су гледале у мајку. Дуго је царици требало да им објасни шта је то рат.
"Некада се рат водио тако што су људи имали оружје и њиме пуцали на противничку војску.
Правила су се променила и сада се води рат тако да побеђује она војска која покаже више знања из науке,технике и свих досадашњих достигнућа у свим областима.
Онај ко добије негативне поене, испада. Који цар остане са више војника, победио је."
"Као игрице!" повикаше у један глас принцезе.
"Отприлике тако" рече им мајка.
Пролазили су дани, месеци године. Царица је повремено добијала поруке о ситуацији на бојном пољу.
Знање обе зараћене стране било је велико и рат се настављао.
Једног дана зазвони телефон царице Марије.
Није могла да поверује кад је чула да је с друге стране царица Даница, жена цара Драгутина Лазаревића, оног цара који је објавио рат њиховим царствима.
Питала се шта хоће Даница.
"Мушкарци да се врате својим породицама, доста је било ратовања. Све царице да позову своје мужеве. Ја лично идем по мог Драгутина.
"Тако је говорила Даница. Наравно, она и треба нешто да предузме јер је њен муж и започео рат.
Марија је знала да Милош не мисли на повлачење, јер кад ратује или ће победити или бити побеђен.
Милица и Љубица су постале девојке. Требало би да се удају.
Заљубиле су се. Сваки дан су размењивале поруке са изабраницима свога срца.
Једног дана, кад се вратила од пријатељице, царица Марија је пронашла два писма са истим садржајем:
ДРАГА МАМА , ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА МИЛИЦА.
ДРАГА МАМА, ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА ЉУБИЦА.
Није знала шта да каже а није имала ни коме. Тад зазвони мобилни:
ДРАГА МАРИЈА, ПОБЕДИЛИ СМО. СТИЖЕМ НА ВЕЧЕРУ. ТВОЈ МИЛОШ.
Почела је да је боли глава. Толико новости! Мора лећи.
Заспала је.
Зачу се звоно на вратима двора. "Хеј, има ли кога да отвори победнику?" познат глас загрми.
"Победник мора знати сам да отвори врата" одговори Марија али, ипак устаде.
Милош рашири руке и загрли своју царевску супругу.
"А сад да те упознам са царом Драгутином. Он је изгубио битку али смо толико дуго ратовали да смо се спријатељили.
А он има два синчића, ми две кћеркице, па ко зна...
"Марија му показа писма која су јој оставиле кћери.
"То није могуће! Удале се! За кога? За тамо неке пробисвете, знам ја данашње младе. Има одмах да се врате!"
Цар Драгутин, који је све време ћутао, упита:
"Драги колега, како се зову Ваше кћерке?" Маилош и Марија одговорише у један глас: "Милица и Љубица".
"Не могу да верујем! Не могу да верујем!"
"Шта то не можете да верујете, колега?" с чуђењем је упитао Милош.
"Сада ми је моја супруга царица Даница јавила да хитно дођем кући, јер су се наша два сина оженила са принцезама Милицом и Љубицом.
Ни нас нико није питао. Ни обавестио."
"Ако је тако, пријатељу, да попијемо по пехар вина, да наздравимо нашој деци!
Да ли би Ваш млађи син хтео да заузме моје место? Видим да је време да идем у пензију.
Знате, имамо једну малу кућицу поред реке, коју је изградио мој давни предак, који се звао Лазар.
Одувек сам желео да, као и он некада давно, пецам рибу и не мислим ни о чему."
"Наравно да ће мој син прихватити Вашу понуду, али има ли у Вашој кућици мало места за мене и моју Даницу? И ја бих у пензију, а имам један добар штап за пецање који ми је оставио мој давни предак Мирољуб"
"Зашто да не? Добро нам дошли!"
И тако, у једној царевини, далеко одавде, они који су прелазили мост на реци, могли су видети два пријатеља, Милоша и Драгутина како пецају рибу.
Скоро сваког дана Даница и Марија су кувале рибљу чорбу.
А њихова деца су владала царствима, градила путеве, аеродроме, градове, а у слободно време су садили и сејали цвеће, окопавали виноград и бавили се пчеларством.
Понекад би посећивали родитеље, а њихова деца би уживала пливајући у реци.