Јутарњу тишину прекинула је нека чудна вика,
из даљине на његове очи ствара се непријатна слика,
са две стране из измаглице, иза далеких брда,
коњица, стрелци...непријатељ ка његовом царству убрзано мрда.
Да ли ће да пробуди своје војнике он сада стићи,
да ли ће се организовати пре него што ће непријатељ зидинама прићи,
да ли ће своје недужне сељаке,
спасити пљачке, те коњице лаке ...
Није сигуран у себе, не зна чему да се нада,
тренутак надолазећег таласа полако пада,
војска се дигла на положаје иде,
сељаци беже, непријатеља већ могу да виде.
Они пред зидинама стоје и чекају номадски талас
а он из све душе нареди им наглас,
да се храбро боре, заштите царство своје,
да буду јунаци , да историју кроје.
И дође тај тренутак, сукоб војски двеју,
једни остадоше да леже , други стоје, па се смеју,
не смеју се они јер им је до смеха стало,
смеју се јер им је са душе оно што их притискало спало.
Остатак номада ка свом плему се враћа,
а он стоји , рачуне пред погинулим плаћа,
вратиће се опет, бољи и јачи,
он зна колико за њега ова победа значи.
Одбраниће се опет од варвара љутих,
од плавих, црвених као што је и од номада жутих,
јер има једну жељу која неће да га мине,
да на светском првенству, своју заставу дигне у висине.