Жена тражи нове ципеле, хистерише, кука, сузе лије!
Ја јој кажем нема жено, треба нам за дије!
Ћерка хоће нову фризуру, хаљину, накострешила се, хоће да ме бије!
Ја јој опет кажем нема ћеро, треба нам за дије!
Син хоће више пара за град, каже не може у граду само воду да пије!
Ја му кажем, е па пиј сине јер нема, треба нам за дије!
Вриште на мене, кукају ми ни на уво, да ме пребију, мало им фали,
као преки суд сво троје су иза мене стали,
а мене баш брига, у премијум мени најбрже што могу идем
да оно мало пара са свог рачуна што пре скинем.
Док нисам подлегао притисцима са стране,
јер ова моја жена не уме да стане!
Објашњавам јој шта су дије, колико то значи мени,
причам јој о премијум погодностима, о њиховој цени,
а када цену поменух, скочи још више,
зацрвенеле јој се очи, поче да кидише!
Да вришти, да урла, да баца ствари по кући,
био сам сигуран да ће ме истући!
Зато јој предложих да за рачунар седне и отворих јој налог,
дадох јој нешто дијаманата као почетни залог.
Седела је и кликтала на све стране,
трошила дијаманте није знала да стане
а онда је уз себе и ћерку повукла,
син није хтео, али пристаде кад га је истукла.
И сада они седе и троше моје дије,
а овај маторац их гледа и ону синову воду пије.
Вриштим, кукам,запомажем, ништа ми не вреди,
моја жена за рачунаром по цео дан седи.
Нема ништа да се једе, брига их за мене није,
када тражим нешто, сво троје у глас кажу "Нема, треба нам за дије!"
Ону моју картицу за дијаманте сада моја жена пегла,
као нешто највредније на свету , тако ју је стегла,
дијаманте троши, ципеле јој не требају више,
ћерка се сама фризира и уз њу игра, син им колоније пише.