Почнеш случајно и брзо ти се свиди,
убрзо нико више не може да те види.
Забијеш се за столицу,само у комп бленеш,
ујутру пре умивања за комп прво седнеш.
Да ме није напао неко, одмах се питаш,
ако је црвена порука, страх те да прочиташ.
Ако ти је име зелено ти скочиш од среће,
али ако је његово црвено, нема туге веће.
Зар мора баш сада, стално се то питаш,
зову те другари, али ти немаш времена да скиташ.
Јуриш за центру, шпијунажу , елиту...
кева се чуди док ти за комп доноси питу.
Питају се сви шта се десило са тобом,
а ти овамо ако некога добијеш поносиш се собом.
Јуриш га опсадом, битком на пољу,
јуриш војне и економске бодове, позицију бољу.
И тако се играш једно дуже време,
навучеш једног друга, па још једног и то тако крене.....