2. круг конкурса Приче о ИО

Конкурс > Приче 2016

<< < (2/3) > >>

Stitkovo:
Чудне се ствари дешавају у наше доба на бојним пољима. Појављују се војске чија силина превазилази све границе очекиваног. Становништво је у страху и већ су почеле да круже приче како су неки владари склопили пакт са мрачним силама. Пораз који је претрпела војска племенитог цара Вукашина II Воисављевића само распирује заразну брзину којом се те приче шире. Чак ни ја, који нисам склон да поверујем у свакакве измишљотине, не умем да нађем објашњење за неочекиван пораз који је царева војска претрпела од бројчано слабијег непријатеља. Како је то могуће? Онако силна војска је преполовљена и поражена? Да ли у причама које круже има истине?
Бескрајна радозналост у коју је уроњено моје биће терала ме је да потражим одговоре на ова питања, а мој разум ми је говорио да се прво упутим ка царском двору. Али тешко да вам могу описати моје разочарање када ни после небројених молби и образложења стражари не хтедоше да ме пусте на двор. Кажу да је цар изричито наредио да га нико не узнемирава. Нисам могао чекати да до стражара стигну другачије заповести, а сама чињеница да је приступ ка двору онемогућен до даљњег, доливала је уље на ватру моје љубопитљивости. Ма шта се то дешава у овом царству? Где да угасим жеђ за одговорима на моја питања?
Нисам морао дуго размишљати да бих закључио како би мудро било отићи до градског трга, јер тамо увек има много људи и вести се брзо шире у маси. Али проблем би могло представљати лоше време. Северац је шибао и носио ми мећаву у лице, а када напокон стигох до трга не изненадих се што тамо затекох само чопор паса који се борио око неке полуоглодане коске. Нисам ни на тренутак застао већ сам хитро продужио ка крчми. Помислих - тамо ћу наћи привремено склониште од мећаве али вероватно и неке одговоре на моја питања. У крчмама се свашта може сазнати.
Ларма се ширила из крчме много даље од њених врата која сам отворио остајући потпуно непримећен. Ни то ме није изненадило. Крчма је била пуна и могао сам претпоставити чему су њени гости посветили пажњу. У крчми је било загушљиво али топло и пријатно у односу на оно што је било напољу. Један полукруг који гости крчме бејаху направили око стола у углу, и повици који су према њему били упућени, наведоше ме да се приближим гомили и непосредно се обавестим о необичном збивању.
-Хајде, стари! Испричај оно што си рекао овим људима за столом! Испричај да сада сви чују, јер ја сам им пренео твоје речи али су ми рекли да лажем! Зато нека чују из твог грла! – викао је један, рекао бих, припити гост, упирући врч са пивом ка старијем, крупном човеку, дуге браде, који је седео за истим столом наспрам њега. И остали су такође наваљивали на старину да почне зборити и он на крају отпоче сасвим смирено, претходно подигавши руку у ваздух, на шта крчма готово занеме. Само је пуцкетање ватре и звиждање северца напољу реметило тишину која се створи у крчми. Ја весело помислих у себи – о чему год да тај стари намерава говорити, ја сам изгледа стигао у прави тренутак.
-Једном се војска неког владара враћала из боја и на путу до куће ухвати их нека непрозирна магла у којој ништа нису могли видети, већ су само могли чути једни друге. Мудре војсковође наредише да се сви држе једни за друге и да, крећући, се тако покушају изаћи из те маглуштине. Док су наслепо путовали осетише као да газе по неком камењу и у једном тренутку зачуше глас из магле: ''Ко понесе ово камење кући – кајаће се, а ко не понесе – кајаће се!'' Ратнике ухвати паника. Нису знали шта им је чинити. Из истог разлога су неки понели, а неки нису хтели понети тог камења. Још су дуго путовали тако у магли и онда се она одједном повуче. Ратници који бејаху понели нешто камења видеше да су то заправо плави дијаманти и горко су се кајали што нису понели више, а они који се нису усудили понети камења кајали су се што нису понели барем један. Дуго су покушавали пронаћи ону маглу и оно место, но, те су потраге увек завршавале безуспешно.
- Али ми смо већ чули ту причу о тамном вилајету, нема ту ништа ново! – повика неко од окупљених слушалаца.
- А да ли сте чули за Царску радњу? – узврати старина и нико му не одговори на питање, већ се сви радознало и зачуђено међусобно погледаше.
-Дабо'ме да нисте. Али ја вам кажем да у тој радњи можете купити ствари које ће учинити да ваш оклоп буде чвршћи, да ваш мач буде убитачнији, да ваше стреле лете даље, да ваша коњица буде силнија, да ваша војска брже путује и многе друге чаробне ствари...само, за то су вам потребни ти плави дијаманти. Зато ја кажем да ипак мање разлога за кајање имају они који су из тамног вилајета понели бар нешто оног камења.
Након приче коју сам чуо постало ми је јасније зашто је бројнија царска војска изгубила битку. Та необична радња је разлог... и наш цар само мора некако доћи до тих плавих дијаманата.

bobankuc:
5340. године пре Нове ере родио се унук великог и силног вође уједињених народа Тасманије. Унук је био послушан и несташан у исто време као што су и сва деца знала да буду. Пробудио се једног суморног јутра и отрчао за орлом којег је угледао да лети у правцу језера Зи. Орао је тамо обично ловио свој плен за доручак. Стигавши поред језера, застао је да се мало одмори.
У видно лепом језеру таласала се плава боја попут небрушеног дијаманта, језеро је светлуцало и у једном тренутку почело да испушта чудне мехуриће. Дечак је био радознао и желео је да дохвати те мехуриће, међутим у том часу кад се исувише приближио води из језера Зи искочи огромно чудовиште, старијем народу познато као тасманијски ђаво. Чудовиште је сачекало свој плен, маленог дечака, и великом брзином га појело за доручак. У шумарку иза дрвета званог Сампирија дечака је гледала девојчица, обичног земљорадника, што га је пратила до језера. Онако уплашена, брже боље је отрчала код свог оца на њиви коју је он тај дан обрађивао мотиком. "Тата, тата!", викнула је малена Лејла, и испричала своме оцу несвакидашњи догађај. Земљорадник је узео свој мач од дрвене дршке и отрчао до дворца где га је сачекала лична гарда великог вође села, деде од поједеног дечака. Испричао је шта је његова ћерка видела, и убрзо затим вест је дошла до деде. Уплашен и бесан као рис, деда је наредио својој гарди да хитно отрчи код Зарије медара и донесе му дијаманте које је сакрио у његовим кошницама. Зарија је својим коњем однео вођи све што је имао. Било је то неколико џакова пуних плавим дијамантима које је деда из језера Зи извукао као млади риболовац, након чега је и постао богати вођа тасманијских народа.
Све своје дијаманте деда је однео код ковача чија се радња звала "Царска радња" и наредио је да се хитно израде оклопна одела, мачеви од изузетне легуре челика, и побољшана опрема за коње који постају и до 10 пута бржи него пре. Деда је на чело своје војске ставио земљорадника са побољшаном опремом и са 2000 искуства генерала које му је пренео врач Уго Хан за огромну своту дијаманата у вредности од 300 плафих сафира. Земљорадник је био почаствован и убрзо се показао као сјајан ратник користећи производе од метала "Царске радње". Наредио је да се направи замка поред језера која ће намамити тасманијског ђавола, тако и би. Кад је ђаво видео прелепу девојчицу Лејлу како хвата лептире поред језера покушао је да поједе и њу, али ратници су имали изузетну способност гађања копљем и успели су да повреде чудовиште. Али ту није крај, земљорадник Живојин је са својим коњем скочио на чудовиште и задао му последњи ударац пробивши му кожу попут оклопа својим мачем. Тасманијски ђаво је пао на земљу и чуо се чудан звук из њега. Живојин није много чекао него поцепа мачем стомак чудовишту, да би на крају из њега изашао дечак жив и здрав. Деда је био срећан и наградио је земљорадника Живојина изузетним чином Маршала! Након 15 година дечак је запросио ћерку маршала и живели су срећно до краја живота. :)

Martina:
Проглашење победника након 1. пресека 2. круга конкурса!
Кликните овде!

chirurgico:
У лето 1914. године моћна Аустроугарска монархија напала је Србију. После очајничке и херојске борбе много мање и слабије опремљене српске војске, избора више није било – једини пут за спас Србије водио је преко врлети неприступачне и негостољубиве Албаније. И ту почиње ова прича ...
За време повлачења са командом се ка мору кретао и велики број становништва, као и цела српска Влада и остарели краљ Петар Карађорђевићем.
Међу обичним становништвом које је бежало од непријатељске војске била је и Макрена Спасојевић. Кренула је из села Словац код Лајковца да тражи Маринка, сина јединца који је као добровољац отишао заједно са војском.
После више недеља безуспешне потраге није имала снаге да настави. Бескрајна колона избеглица и уморне војске тада је већ одавно прешла Косово и почела да улази у Албанију.
Управо ту, у снегом окованој Албанији, Макрена је срела краља Петра.
Када је старица схватила да више не може, зауставила је краља и заветовала га да пронађе њеног сина. Дала му оно једино што је имала – пар вунених чарапа које је плела за Маринка.
Макрена се после овог сусрета вратила у своје село. Њен плач због несталог сина и несреће која се надвила над цео народ чуо је један рањени непријатељски војник. Макренина туга га је подсетила на његову мајку која је остала негде далеко. Последња жеља му је била да га Макрена оплаче на сахрани и она му је ту жељу испунила. Прича каже да је на његовом гробу, после сахране и издахнула.
Краљ Петар своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Вест о смрти његове мајке и о њеном несебичном гесту, примио је после рата, када је послао свог саветника да је тражи.

Краљ Петар је наредио да се Макрени и Маринку на гробу подигне споменик и постави спомен-плоча на којој ће писати: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније”.
Тако је он постао једини владар који је дигао споменик обичној сељанки и њеном сину.
Недуго после овога, умро је и краљ Петар. До краја живота се није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене. Држао их је испод јастука на коме је спавао, а предање каже да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.
Пола века касније, комунистичке власти су наредиле да се споменик Макрени и њеном сину сруши. Само помињење имена краља Петра на плочи, био је довољан разлог.
Споменик је 2011. године обновило Друштво српских домаћина и он и данас стоји у селу Словац код Лајковца да сведочи о несебичној љубави мајке, „народном“ краљу коме није било испод части да носи сељачке чарапе.

Martina:
Проглашење победника након 2. пресека 2. круга конкурса!
Кликните овде!

Навигација