Аутор Тема: 2. круг конкурса Приче о ИО  (Прочитано 1183 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Ivan-dark

  • Global Moderator
  • *
  • Поруке: 1147
  • Углед: +342/-15
    • Погледај профил
2. круг конкурса Приче о ИО
« послато: фебруар 19, 2016, 15:00:05 поподне »
ПРИЧЕ О ИО!
Тема 2. круга конкурса у 2016. години:

Царска радња-нова изненађења
« Последња измена: фебруар 19, 2016, 15:10:49 поподне Martina »

Правила!

Ivan-dark
Srpski Global Moderator V6

Ван мреже nidjobre

  • Reporter
  • *
  • Поруке: 71
  • Углед: +9/-2
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #1 послато: фебруар 20, 2016, 02:03:43 пре подне »

Тај храбри човек који стоји на челу војске и заповеда, сноси последице за грешке и награде за успех јесте генерал.Ретко
ко може да има тај чин који са собом сноси велику одговорност.Царска радња омогућава том храбром човекз да стекне
искуства и постане још бољи заповедник него што је био.Грешака ће бити све мање а победа ће бити као добар дан.
Одмах иза генерала стоје војници који полажу свој живот за генералову наредбу и стрпљиво исчекују награду за своја дела током борбе.Они најискуснији награђују се побољшаним оклопом који ће спречити многе ударце мачева и кише стрела сасутих са противничке стране.Највернији пријатељ јахача у току борбе је коњ,они се спајају и постају  једно биће покушавајући да допронесу победи рата, биће потребна мала помоћ у виду побољшане опреме за коње.Губитака биће много мање а самим тим непријатељ ће осетити удараћ челичне ергеле.
Стрелци се осећају кориснији и ефикаснији са побољшаним луковима и стрелама.Брзо натезазање а застим паљба прекрива сунчеве зраке и прави масакр на месту удара.
Владари имају много моћнију војску и покоравају све што пожеле,долази до многих ривалстава а на крају као победник
излази боље опремљена војска.

Ван мреже Tvojazelja

  • Редов
  • *
  • Поруке: 5
  • Углед: +0/-0
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #2 послато: фебруар 20, 2016, 18:00:31 поподне »
Те давне 520године царство било је веома јако, цар је хтео владати целим светом, али почео је да губи битке, војска је слабила, царство се распадало, и тог кобног дана 1.1.521године Велики Цар је преминуо, царство је наследио млађи син који је имао сам 16година, није имао искуства у водјењу царства. Сви су почели нападати царство младога Цара и Одједном се појавила
Царска-Радња за Цара су ту били специјални Том-ови са искуством, која је редовно стицао, побољшање за војску узео је
И војску унапредио је. Млади цар побољсао се и поцео да побеђује, царство повратио је. Његова владавина памтице се јел
Владар Света постао је, немој мо заборавити млади цар никад неби успео да буде добар владар без предобре Царске-радње.
« Последња измена: фебруар 20, 2016, 18:25:51 поподне Tvojazelja »

Ван мреже dadolp

  • Наредник
  • **
  • Поруке: 88
  • Углед: +0/-1
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #3 послато: фебруар 22, 2016, 21:31:27 поподне »
Царску радњу имао је сватко,али нитко као један српски владар.Сви су трошили умерено,надограђивали једно по једно,али он је био бескрајно амбициозан и посебно раздражљив кад је његова армија у питању.Сваки војник само је могао да пожели таквог владара.Ојачао је своје стријеле те у ватреном угњу оштрио њхове стреле,на мачевима је гравирао знакове орла који не може да буде убијен.На коњеске оклопе урезивао је своје има.Када год је неког дотакла оштрица из његовог царства прожела би га бол коју нитко није могао да поднесе.Небо се отварало и страховало пред ватром која је севала из његових стрела.Војници су дрхтали чувши његове стопе,галоп његових коња.Од њихових сребрних оклопа одбијао се сунчев сјај те противницима тјерао страх у кости.Освојио је тај владар цели свет,и сви су га поштивали,његово име беше урезано у историју.

Ван мреже Mozambi

  • Поручник
  • ***
  • Поруке: 122
  • Углед: +7/-4
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #4 послато: фебруар 23, 2016, 00:56:52 пре подне »
Негде између Нормандије и залива Ла Манш настала је цивилизација.Из те цивилизације родило се на хиљаде ратника,али само један господар.
Свакако тада није постојала демократија.Настанили су се по целој географској мапи.На стотине колонија.Пореде тог легендарног цара са Џинкис Каном.
Једног дана велики господар је крочио на тло брдовитог Балкана.Свидела му се клима,ваздух,лепота вегетације и цвркути птица.Настанио је више хиљада војске и свога народа на
већем делу Балкана,али када је дошао до једне мале земље Србије,чијом лепотом је највише био одушевљен,цар одлучи да ту сагради један дворац и изгради фарме,запосли становништво Србије,
како би сви радили у миру и српски војници су били најплаћенија војска,сваки Српски војник је био висок око два метра,са великим шакама и срцем.Велики цар је сматрао
Српске војнике најелитнијом војском свога краљевства.Дошао је тај дан...помислили би да је тај дан био као и сваки други,али не...цар је ловио шумом и док је био у потрази за медведом,
наишао је на стару колибу у шуми,хтео је попити мало воде,чутура му се испразнила.У колиби је становао један седи старац,обрве су му биле беле као снег,капци су пак гледали на доле
одећа му је била најстарија народна ношња коју је цар видео,било је мудрости у том седом брку.Цар се напио хладне воде са бунара и захвалио старцу,који ни реч није проговорио.
Мислио је господар да је старац нем,међутим пред полазак цара,старац му се обрати и рече му да је у шуми стари храст,поред стена из којих извире лековити извор,пронађи извор и пронашао си лек,
твоји војници никада неће бити болесни,као ни твој народ.Цар је рекао старцу ако нађе тај извор начиниће његову колибу најсавременијом колибом у свету.Одшетао је цар ка стенама и заиста угледао је извор,
а у дубини извора угледао храм.У храму је нашао невероватне дарове.Вратио се у своју провинцију и рекао.
ЦАРСКА РАДЊА НОВА ИЗНЕНАЂЕЊА.

Стрелци прво ви дођите до мене.Стрелци дођоше.
Од сада попите мало ове воде и ваше стреле ће бити побољшане.
Нашао је господар и купон код старог храма,купон за царског трговца.
Из храма је још извадио том за генерале,којима је подарио искуство.
Никада више у царству није било болести,било је среће и здравља током дуге владавине тог моћног цара,којег су поредили са Џинкис Каном.Само што је овај цар био племенитији.
« Последња измена: фебруар 23, 2016, 15:58:23 поподне Mozambi »

Ван мреже Stitkovo

  • Редов
  • *
  • Поруке: 41
  • Углед: +1/-0
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #5 послато: фебруар 23, 2016, 16:45:52 поподне »
Чудне се ствари дешавају у наше доба на бојним пољима. Појављују се војске чија силина превазилази све границе очекиваног. Становништво је у страху и већ су почеле да круже приче како су неки владари склопили пакт са мрачним силама. Пораз који је претрпела војска племенитог цара Вукашина II Воисављевића само распирује заразну брзину којом се те приче шире. Чак ни ја, који нисам склон да поверујем у свакакве измишљотине, не умем да нађем објашњење за неочекиван пораз који је царева војска претрпела од бројчано слабијег непријатеља. Како је то могуће? Онако силна војска је преполовљена и поражена? Да ли у причама које круже има истине?
Бескрајна радозналост у коју је уроњено моје биће терала ме је да потражим одговоре на ова питања, а мој разум ми је говорио да се прво упутим ка царском двору. Али тешко да вам могу описати моје разочарање када ни после небројених молби и образложења стражари не хтедоше да ме пусте на двор. Кажу да је цар изричито наредио да га нико не узнемирава. Нисам могао чекати да до стражара стигну другачије заповести, а сама чињеница да је приступ ка двору онемогућен до даљњег, доливала је уље на ватру моје љубопитљивости. Ма шта се то дешава у овом царству? Где да угасим жеђ за одговорима на моја питања?
Нисам морао дуго размишљати да бих закључио како би мудро било отићи до градског трга, јер тамо увек има много људи и вести се брзо шире у маси. Али проблем би могло представљати лоше време. Северац је шибао и носио ми мећаву у лице, а када напокон стигох до трга не изненадих се што тамо затекох само чопор паса који се борио око неке полуоглодане коске. Нисам ни на тренутак застао већ сам хитро продужио ка крчми. Помислих - тамо ћу наћи привремено склониште од мећаве али вероватно и неке одговоре на моја питања. У крчмама се свашта може сазнати.
Ларма се ширила из крчме много даље од њених врата која сам отворио остајући потпуно непримећен. Ни то ме није изненадило. Крчма је била пуна и могао сам претпоставити чему су њени гости посветили пажњу. У крчми је било загушљиво али топло и пријатно у односу на оно што је било напољу. Један полукруг који гости крчме бејаху направили око стола у углу, и повици који су према њему били упућени, наведоше ме да се приближим гомили и непосредно се обавестим о необичном збивању.
-Хајде, стари! Испричај оно што си рекао овим људима за столом! Испричај да сада сви чују, јер ја сам им пренео твоје речи али су ми рекли да лажем! Зато нека чују из твог грла! – викао је један, рекао бих, припити гост, упирући врч са пивом ка старијем, крупном човеку, дуге браде, који је седео за истим столом наспрам њега. И остали су такође наваљивали на старину да почне зборити и он на крају отпоче сасвим смирено, претходно подигавши руку у ваздух, на шта крчма готово занеме. Само је пуцкетање ватре и звиждање северца напољу реметило тишину која се створи у крчми. Ја весело помислих у себи – о чему год да тај стари намерава говорити, ја сам изгледа стигао у прави тренутак.
-Једном се војска неког владара враћала из боја и на путу до куће ухвати их нека непрозирна магла у којој ништа нису могли видети, већ су само могли чути једни друге. Мудре војсковође наредише да се сви држе једни за друге и да, крећући, се тако покушају изаћи из те маглуштине. Док су наслепо путовали осетише као да газе по неком камењу и у једном тренутку зачуше глас из магле: ''Ко понесе ово камење кући – кајаће се, а ко не понесе – кајаће се!'' Ратнике ухвати паника. Нису знали шта им је чинити. Из истог разлога су неки понели, а неки нису хтели понети тог камења. Још су дуго путовали тако у магли и онда се она одједном повуче. Ратници који бејаху понели нешто камења видеше да су то заправо плави дијаманти и горко су се кајали што нису понели више, а они који се нису усудили понети камења кајали су се што нису понели барем један. Дуго су  покушавали пронаћи ону маглу и оно место, но, те су потраге увек завршавале безуспешно.
- Али ми смо већ чули ту причу о тамном вилајету, нема ту ништа ново! – повика неко од окупљених слушалаца.
- А да ли сте чули за Царску радњу? – узврати старина и нико му не одговори на питање, већ се сви радознало и зачуђено међусобно погледаше.
-Дабо'ме да нисте. Али ја вам кажем да у тој радњи можете купити ствари које ће учинити да ваш оклоп буде чвршћи, да ваш мач буде убитачнији, да ваше стреле лете даље, да ваша коњица буде силнија, да ваша војска брже путује и многе друге чаробне ствари...само, за то су вам потребни ти плави дијаманти. Зато ја кажем да ипак мање разлога за кајање имају они који су из тамног вилајета понели бар нешто оног камења.
Након приче коју сам чуо постало ми је јасније зашто је бројнија царска војска изгубила битку. Та необична радња је разлог... и наш цар само мора некако доћи до тих плавих дијаманата.
« Последња измена: фебруар 23, 2016, 16:48:01 поподне Stitkovo »

Ван мреже bobankuc

  • Редов
  • *
  • Поруке: 11
  • Углед: +0/-0
  • "Micika, šećeru"
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #6 послато: фебруар 26, 2016, 06:43:28 пре подне »
   5340. године пре Нове ере родио се унук великог и силног вође уједињених народа Тасманије. Унук је био послушан и несташан у исто време као што су и сва деца знала да буду. Пробудио се једног суморног јутра и отрчао за орлом којег је угледао да лети у правцу језера Зи. Орао је тамо обично ловио свој плен за доручак. Стигавши поред језера, застао је да се мало одмори.
   У видно лепом језеру таласала се плава боја попут небрушеног дијаманта, језеро је светлуцало и у једном тренутку почело да испушта чудне мехуриће. Дечак је био радознао и желео је да дохвати те мехуриће, међутим у том часу кад се исувише приближио води из језера Зи искочи огромно чудовиште, старијем народу познато као тасманијски ђаво. Чудовиште је сачекало свој плен, маленог дечака, и великом брзином га појело за доручак. У шумарку иза дрвета званог Сампирија дечака је гледала девојчица, обичног земљорадника, што га је пратила до језера. Онако уплашена, брже боље је отрчала код свог оца на њиви коју је он тај дан обрађивао мотиком. "Тата, тата!", викнула је малена Лејла, и испричала своме оцу несвакидашњи догађај. Земљорадник је узео свој мач од дрвене дршке и отрчао до дворца где га је сачекала лична гарда великог вође села, деде од поједеног дечака. Испричао је шта је његова ћерка видела, и убрзо затим вест је дошла до деде. Уплашен и бесан као рис, деда је наредио својој гарди да хитно отрчи код Зарије медара и донесе му дијаманте које је сакрио у његовим кошницама. Зарија је својим коњем однео вођи све што је имао. Било је то неколико џакова пуних плавим дијамантима које је деда из језера Зи извукао као млади риболовац, након чега је и постао богати вођа тасманијских народа.
   Све своје дијаманте деда је однео код ковача чија се радња звала "Царска радња" и наредио је да се хитно израде оклопна одела, мачеви од изузетне легуре челика, и побољшана опрема за коње који постају и до 10 пута бржи него пре. Деда је на чело своје војске ставио земљорадника са побољшаном опремом и са 2000 искуства генерала које му је пренео врач Уго Хан за огромну своту дијаманата у вредности од 300 плафих сафира. Земљорадник је био почаствован и убрзо се показао као сјајан ратник користећи производе од метала "Царске радње". Наредио је да се направи замка поред језера која ће намамити тасманијског ђавола, тако и би. Кад је ђаво видео прелепу девојчицу Лејлу како хвата лептире поред језера покушао је да поједе и њу, али ратници су имали изузетну способност гађања копљем и успели су да повреде чудовиште. Али ту није крај, земљорадник Живојин је са својим коњем скочио на чудовиште и задао му последњи ударац пробивши му кожу попут оклопа својим мачем. Тасманијски ђаво је пао на земљу и чуо се чудан звук из њега. Живојин није много чекао него поцепа мачем стомак чудовишту, да би на крају из њега изашао дечак жив и здрав. Деда је био срећан и наградио је земљорадника Живојина изузетним чином Маршала! Након 15 година дечак је запросио ћерку маршала и живели су срећно до краја живота. :)

Ван мреже Martina

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 2864
  • Углед: +785/-54
  • Српски администратор
    • Погледај профил
    • http://www.facebook.com/pages/Imperia-Online
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #7 послато: фебруар 26, 2016, 14:30:33 поподне »
Проглашење победника након 1. пресека 2. круга конкурса!
Кликните овде!


Martina
Srpski Community Manager

Кликните овде како бисте прочитали правила форума и  овде како бисте видели ко може да вам одговара на питања. Молимo, немојте пријављивати играче јавно већ слањем е-поруке на support_rs@imperialsupport.org

Ван мреже chirurgico

  • Редов
  • *
  • Поруке: 26
  • Углед: +6/-0
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #8 послато: март 04, 2016, 13:34:32 поподне »
У лето 1914. године моћна Аустроугарска монархија напала је Србију. После очајничке и херојске борбе много мање и слабије опремљене српске војске, избора више није било – једини пут за спас Србије водио је преко врлети неприступачне и негостољубиве Албаније. И ту почиње ова прича ...
За време повлачења са командом се ка мору кретао и велики број становништва, као и цела српска Влада и остарели краљ Петар Карађорђевићем.
Међу обичним становништвом које је бежало од непријатељске војске била је и Макрена Спасојевић. Кренула је из села Словац код Лајковца да тражи Маринка, сина јединца који је као добровољац отишао заједно са војском.
После више недеља безуспешне потраге није имала снаге да настави. Бескрајна колона избеглица и уморне војске тада је већ одавно прешла Косово и почела да улази у Албанију.
Управо ту, у снегом окованој Албанији, Макрена је срела краља Петра.
Када је старица схватила да више не може, зауставила је краља и заветовала га да пронађе њеног сина. Дала му оно једино што је имала – пар вунених чарапа које је плела за Маринка.
Макрена се после овог сусрета вратила у своје село. Њен плач због несталог сина и несреће која се надвила над цео народ чуо је један рањени непријатељски војник. Макренина туга га је подсетила на његову мајку која је остала негде далеко. Последња жеља му је била да га Макрена оплаче на сахрани и она му је ту жељу испунила. Прича каже да је на његовом гробу, после сахране и издахнула.
Краљ Петар своје обећање нија заборавио. Маринка је пронашао, али умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. Вест о смрти његове мајке и о њеном несебичном гесту, примио је после рата, када је послао свог саветника да је тражи.
 
Краљ Петар је наредио да се Макрени и Маринку на гробу подигне споменик и постави спомен-плоча на којој ће писати: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније”.
Тако је он постао једини владар који је дигао споменик обичној сељанки и њеном сину.
Недуго после овога, умро је и краљ Петар. До краја живота се није одвајао од вунених чарапа мајке Макрене. Држао их је испод јастука на коме је спавао, а предање каже да је на самрти тражио да му их обују и да је у њима умро.
Пола века касније, комунистичке власти су наредиле да се споменик Макрени и њеном сину сруши. Само помињење имена краља Петра на плочи, био је довољан разлог.
Споменик је 2011. године обновило Друштво српских домаћина и он и данас стоји у селу Словац код Лајковца да сведочи о несебичној љубави мајке, „народном“ краљу коме није било испод части да носи сељачке чарапе.

Ван мреже Martina

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 2864
  • Углед: +785/-54
  • Српски администратор
    • Погледај профил
    • http://www.facebook.com/pages/Imperia-Online
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #9 послато: март 07, 2016, 15:19:13 поподне »
Проглашење победника након 2. пресека 2. круга конкурса!
Кликните овде!


Martina
Srpski Community Manager

Кликните овде како бисте прочитали правила форума и  овде како бисте видели ко може да вам одговара на питања. Молимo, немојте пријављивати играче јавно већ слањем е-поруке на support_rs@imperialsupport.org

Ван мреже dadolp

  • Наредник
  • **
  • Поруке: 88
  • Углед: +0/-1
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #10 послато: март 10, 2016, 15:23:13 поподне »
Царску радњу имао је сватко,али нитко као један српски владар.Сви су трошили умерено,надограђивали једно по једно,али он је био бескрајно амбициозан и посебно раздражљив кад је његова армија у питању.Сваки војник само је могао да пожели таквог владара.Ојачао је своје стријеле те у ватреном угњу оштрио њхове стреле,на мачевима је гравирао знакове орла који не може да буде убијен.На коњеске оклопе урезивао је своје има.Када год је неког дотакла оштрица из његовог царства прожела би га бол коју нитко није могао да поднесе.Небо се отварало и страховало пред ватром која је севала из његових стрела.Војници су дрхтали чувши његове стопе,галоп његових коња.Од њихових сребрних оклопа одбијао се сунчев сјај те противницима тјерао страх у кости.Освојио је тај владар цели свет,и сви су га поштивали,његово име беше урезано у историју.

Ван мреже dadolp

  • Наредник
  • **
  • Поруке: 88
  • Углед: +0/-1
    • Погледај профил
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #11 послато: март 10, 2016, 21:17:09 поподне »
Једном давно,беше један чаробњак који је волео удовољавати народну,али не обичном народу,него врхунским ратницима.Једном му је његов поданик рекао за једно подручје које се називало Брдовити Балкан,у том подручју се посебно истицао један народ,њихово име беше Срби,које је и данас урезано свима у памћење.Срби су имали „своју малу Спарту“.Бијаху они најбољи ратници на целом свету.Творили су велики Српски Империј.Ту су бивали посебни обичаји,деца су послана у брда на припрему и обуку за борбе које их чеју већ у седмој години живота.Послали би годишње десет хиљада деце,и од тих десет најчешће би преживело 7 хиљада,Седам хиљада,дијаманта,али још нису били избрушени,Они су се борили међусобно све док њихов број није досегао 500 војника,петсто ултиматимних ратника,спреми да разоре све пред собом,и тако генерација за генерацијом.Њих петсто је творило особну гарду цара Дусана Силног.Чаробњак чувши за Душана одмах је сео у своју столицу те започео изговарати већ заборављени језик,за који тренутак нашао се у Душановима одајама,Душану се рука укочила чим је потегнуо за мачем. Онда је чаробњак проговорио:“Не желим ти зло,желим ти понудити нешто“наставио је чаробњак“нудим ти ватрену стрелу коју никад не изгара,лук који никад не пуца,оклоп израђен од најређег дијаманта,најбржег јуришног коња,те мач с оштрицом која сече камен,у замену само требаш да ми се покориш!“
Без размишљана Душан је одбио те рекао:“Имам све то што си навео,и више од тога,Имам гарду којој твоја стрела не може прићи,коње којима товји могу само прашину да гледају,ово је Спарта друге генерације,ОВО ЈЕ СРБИЈА!“

Ван мреже Martina

  • Trusted Member
  • *
  • Поруке: 2864
  • Углед: +785/-54
  • Српски администратор
    • Погледај профил
    • http://www.facebook.com/pages/Imperia-Online
Одг: 2. круг конкурса Приче о ИО
« Одговор #12 послато: март 11, 2016, 17:11:48 поподне »
Проглашење победника након 3. пресека 2. круга конкурса!
Кликните овде!


Martina
Srpski Community Manager

Кликните овде како бисте прочитали правила форума и  овде како бисте видели ко може да вам одговара на питања. Молимo, немојте пријављивати играче јавно већ слањем е-поруке на support_rs@imperialsupport.org