"Хладно. Тако ми је хладно. Како се беше зовем? Ко сам ја? Где сам? Откуд ова крв по мени? Шта ми се десило? Шта..."
Пробудих се одмах. Опет тај грозан сан. Опет ме Сотона куша. Нећу поклекнути. Откако ме је грозница обузела, стално сањам исте снове. Сотона покушава да ме ослаби, да ме натера да посустанем. Питам се само зашто, кад и овако ускоро умирем и одлазим на боље место. Зар нисам довољно служио Богу у свом животу? Зар нисам освојио многе територије у његово име? Зар нисам убио пуно неверника који су се супротстављали Његовој вољи? Питам се чиме сам ово заслужио...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-"Опет се пробудио"
-"Зар опет? Да ли да зовемо лекара да му пушта крв?"
-"Нека. Пусти га. Може умрети од пречестог пуштања крви. "
-"Боље нека неко сутра позове свештеника. Нека се исповеди макар. Само је питање времена."
-"Мислиш да се неће извући?"
-"Тешко. Данас је поново искашљавао крв. Све теже дише. Можда га једино Бог исцели због његових дела доброте према цркви. Ипак им је поклонио свој посед пошто се разболео."
-"Биће све у реду. Видећеш већ. А сад се врати на спавање, сутра рано устајемо. Морамо да му спремимо доручак."
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-"Господару, свештеник је дошао."
-"Свештеник? Нисам тражио никаквог свештеника. Шта ће он овде?"
-"Тражили сте још јутрос да пошаљем кочије по њега. Дошао је да вас исповеди, мој господару."
-"Да ме исповеди? Зашто када ћу ускоро оздравити. Ово је само мала прехлада, проћи ће ускоро. Нема потребе за тим."
-"Слажем се са вама, мој господару, али он је прешао далек пут. Дозволите му макар да се исповеди."
-"... у реду. Али нека буде брз, желим да спавам. Тако сам уморан..."
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-"Добар дан, мој лорде. Видим још се нисте опоравили ли изгледате много боље. Ето видите да Бог пази на вас..."
-"Оче молим вас поштедите ме тих прича. И Ви и ја знамо да ми се крај ближи. Зато молим вас завршите обред што пре. Желим да спавам. Тако сам уморан.... "
-"У реду, завршићемо што брже. Када сте се последњи пут исповедили?"
-"Прошле недеље када сам био у опатији да предам земљу цркви."
-"Земљу? Зашто сте то урадили? Имате ви још слуга које могу да је обрађују..."
-"Чему све то ако немам наследника?... Молим Вас немојте скретати са теме."
-"У реду. Не размем само што бисмо то радили, исповедили сте се прошле недеље... Од тад нисте починили никакав грех, зар не?"
-"Нисам, нисам... али ме муче страшни снови."
-"Снови? О чему је реч?"
-"Снови из моје младости. Снови из дана када сам био у пуној снази, освајао нове територије у Његово име. "
-"О чему сањате?"
-"Поново ме прогоне они које сам убио. Поново долазе по мене. Сањам њихова лица..."
-"То вас Сотона куша драги мој. То није никакав грех. Покушава да вас натера да поклекнете. Издржите још мало, одуприте му се."
-"Покушавам. Али ми пред очима опет играју слике. Слике масакра, који није требао да се деси. Недужни старци, жене, деца... Нису требали да умру."
-"Мучи. Зар стварно мислиш да су требали да преживе. Да наставе да шире своју не хришћанску веру? Да наставе да се коте и после "
-"Наравно да не... али мора да је постојао неки бољи начин. Неки безболнији и мање крвав. Али шта год урадио, слике ми поново долазе... Зато сам и дао цркви све што имам, силне земље које сам у походу освојио, надајући се да ће ми Он помоћи."
-"И јесте, мој лорде. Послао је мене код вас. И исправно је поступио. То вас драги мој, Сотона куша. Немојте поклекнути. Будите јаки. Остаћу вечерас на вашем имању за сваки случај ако се нешто догоди. Запамтите, Сотона је обмањив. Може изгледати као да вас је победио, али запамтите, ви сте јачи од њега."
-"Хвала вам. Сад идите... уморан сам. Само желим да спавам...Реците мојим слугама да ми упале ватру. Хладно ми је. "
-"Хоћу, мој лорде."
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Још један кошмар. Опет исто. Пожари, силовања, убиства. Зар смо све то радили у име Бога?
Мирис дима ми одједанпут испуни ноздрве. Неко је упалио ватру... али ко? Ах да, ја сам наредио. Али зашто је хладно. Ох Боже зашто је тако хладно? Тако хладно...
Пун је месец. Бојим се да заспим, опет ћу сањати исте снове. Опет мучења. Опет патње, Кајем се...кајем. Кајем се за сва зверства што сам починио. Кајем се за сва убиства... за сваку кап крви коју сам пустио другоме. КАЈЕМ СЕ. Кајем се...
Осетих неку сланоћу у устима. Сузе. Плакао сам а да то нисам ни приметио. Сада ми је лакше... лакше дишем. Лакше се осећам. Желим само да спавам...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-"Господару. Господару јутро је. Да ли желите доручак?"
Тек када сам се приближио кревету схватио сам. Умро је. Отишао је у краљевство Господа. Напустио нас је и отишао на много боље место... и треба, јадник се доста напатио у животу.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Много година је прошло од тог догађаја. Сада служим новог господара. Али једна слика, један тренутак памтим још. Слика коју ћу памтити цео свој живот. Умро је са осмехом на лицу. Изгледа да је напокон пронашао мир.
-----------------------------------------------ТХЕ ЕНД----------------------------------------------
Знам да причица нема директне везе са империјом, али надам се да вам се свидела
До следећег круга, ваш еСеМ
