Авантуриста,писац,назовите то како хоћете.Ја ћу то назвати правим путем,Херодотовим стопама.Лутањем по империјанском свету,писао сам и упознавао
велике ратнике,записивао њихове подвиге,тактичке победе,праве владарске потезе.
Ја уствари не знам да вам причам причу,могу само да покушам да је запишем.
Ви покушајте да прочитате,па испричајте причу уместо мене.
У Долину је стигла Јесен.Жути лист паде са дрвета у језеро,које беше огледало овог Новембарског дана.
Жене перу веш на реци,која однесе новембарски лист даље низводно.
У овом подручју,на овим језерима окруженим планинама,са планина су се могле видети дивне борове шуме,
брда су се такмичила које је веће,које крије већег јунака,спасиоца Српског рода.
Светом је прошла вест о Светском Првенству,где побеђује најхрабрији народ,који осваја сав ратни плен,како би учинио своју земљу богатијом.
Срби су прихватили ту вест,не због злата,сребра,светских чуда,већ због поноса и храбрости,због части.
Наше највеће војсковође повеле су своје трупе ка Колумбији.Добијали су битку за битком,заузели дворац,славили победе,али није било времена за
опуштање.Праве борбе тек предстоје.Борбе у којима ће наши велики ратници као Темник,мајсторинхо87,ОТАЦМАКАРИЈЕ014,Валкириа...успети да продру Српски народ до трона који заслужује,до круне и поносног пехара.
Пар дана одмора.Затишје пред буру.Остали су само великани,моћно финале које нас ишчекује.Више Српских логора беше разапето у подножју брда,даље дуж реке светлуцао је пламен за пламеном,пун месец,облаци су побегли
од овог Новембарскод дана,а земља је већ довољно наквашена знојем и сузама непријатељске војске.Један повећи логор беше саздан од самих српских јунака,седели су ту јунаци које сам имао прилике лично да упознам.
Типичнимуски,Рамизин,ДЕЈАНком,Иванишевић..
У логору се распламсала ватра,окретала су се два прасета и јагње.На њиховом лицу је био осмех,уз умор који су очи најбоље престављале.
Док Иванишевић окреће јагње,Рамизин се осврну преко рамена и угледа Лакија,који је на неки начин био најбољи извиђач,међу јунацима и војском био је познат и као Срећко.
Увек се извлачио,био невидљив и неухватљив,кажу да има више среће него што је тежак.Мада то и није било тешко Срећко је био један мршав,жилав јунак који је био поткован огромним тактичким знањем.
Лаки је сео поред Рамизина,окупили су још неки великани како би чули вести о непријатељу.
Лаки:"Бразил је тренутно највећа војна сила,Артхур са својом огромном војском гази све пред собом,његова десна рука је фелих..."
Рамизин:"Онда ћемо му одсећи десну руку."
Типичнимушки:"И обезглавити ту звер коју називају Артуром."
Иванишевић:"Хаха то је тај Српски дух који ни један народ нема,реци нам Лаки какво је стање са преосталим нацијама,шта си успео још да сазнаш."
Лаки:"Уз Бразилце су ту још и Бугари,Италијани,Хрвати,Румуни,Грци...Поред Бразила мислим да ће нам највећи проблем престављати Турска.
Њихове војсковође попут метин,Беq,верти...Су незаустављиви,газе све пред собом,али мислим да имамо снагу,коју морамо скупити...Иванишевић то јагње лепо изгледа,шта кажеш да га скинемо и почнемо са враћањем снаге."
Ноћ је све даље одмицала,код наших јунака нема страха.Поносни Срби,Јаки људи,свесни да ће бити тешко,уз Српске Народне Песме,одмарају своје тело и дух.
Пун месец,беше те ноћи.Све се видело као на длану мајке природе.У ваздуху је лебдела слога,јединство,храброст,умеће,генијалност,ноте наших песама.
Причало се о тактичким потезима док већина није заспала,чекајући нову зору,ново јутро,где ће остатку света показати снагу и част.
Боље умрети на ногама,него живети на коленима.
