Варвари
Природа пупи пролећном радошћу. Зеленим беспућем нетакнутих предела, пропланком између две шуме, на сивом коњу у пуном галопу путник скривен свиленим плаштом хита према Храстодару. На превоју брда, где у даљини се самотни облаци из јутарње магле рађају и мирно плове небом ка северу, хитра се копита младог ата одазваше вољи узенгија и застадоше у младој трави. Слабе се руке подигоше и капуљача откри старачке пеге на високом челу. Дуге седе власи заиграше на поветарцу.
Пред Вукоманом се на хоризонту, приближени даљином, указаше обриси два града. Очима сузним од ветра он погледом прелете оронуле, патином потамнеле врхове Краснорода и заустави се на Храстодару, кога је на Божић у журби напустио. То не беше више исто оно место у коме је живео. За само два месеца његово родно село израсло је у хвале вредну престоницу-витким кулама иштркљалим у небо пркосно се надметало са руином у близини. Углови усана благо му се померише у једва приметан осмех и надахнут осећајем поноса он јурну низ брдо.
Ходници генералштаба одјекују галамом. Иза високих, тешких врата, Небојша попут лешинара нервозно кружи око стола и повремено се покретима руку и продорним гласом укључује у расправу. Илијин пројекат трђаве деветог степена разастрт је пред картографима, генералима и гувернерима, затим министрима архитектуре и изградње, а и официр задужен за савезне финансије узео је учешће у дебати.
-Где ја да нађем педесет милиона камена, питам ја вас, господо? – грми Небојша. –Тврђава седмог степена још није готова, а изградњу „осмице“ већ смо платили и неимари чекају на ред да почну да подижу скеле-.
-Има онај „Антесамија“ у комшилуку, тек неколико империјалних миља далеко, не напада никог и напредак заснива на својој економији. То значи да су му ризнице пуне. Можемо њему да узмемо.-лобира један од генерала.
-Не можемо њега да нападамо, са њим сам у родбинским односима!
-Аих, господару, с киме се Ви све нећете ородити...
-Ало, ја сам овде краљ...
-Ехехехе, ках ках, опросте господару- добацује гардиста Миленко са врата.
-Оваква тврђава дала би подстрек развоју наше привреде - узима реч гувернер друге провинције – па ако и не можемо да произведемо камен у довољним количинама у банци је депозит сасвим одговарајућ за куповину свих неопходних сировина-.
-То не долази у обзир. Чиме ћу да финансирам онолику коњицу ако открњим депозит у банци? Генерали су увек забринути за безбедност царства па смо зато упрегли све капацитете да регрутујемо непобедиву одбрану, која, узгред буди речено, много више времена проводи у нарушавању туђе безбедности, него у осигуравању наше. Једино ако ће министар финансија да смањи порезе...-
-Да смањим?! Уз сво дужно поштовање, господару, 25% на сировине и 30% на злато једва задовољавају наше савезне потребе. Уколико бих смањио порезе за само један посто изгубили бисмо трку у наоружавању са ривалима, а то, надам се, ником није у интересу.-
Сав намрачен, Небојша седе у прво чело и спусти образе у шаке. Затим подиже поглед, протрља очи и заусти да каже нешто, али га прекиде упад извиђача. Унезверен, држећи се за вратно крило и њишући се у покушају да дође до даха, кроз болну гримасу на лицу он процеди:
-Нападнути смо. Хорда варвара управо сад опседа једну од пограничних тврђава. Послали су хитан позив у помоћ.
Група се ускомеша, али Бранко беше прибран.
-У којој провинцији?
-У десетој...
-Будите без бриге, господо, време је да обновљена Златна гарда покаже шта зна.
Он излете из просторије, сјури се низ степенице и из дворишта замка руком даде сигнал звонару на торњу. Тешка се звона покренуше у једној од кула и, недуго затим, звона у другим провинцијама отпоздравише. Дуго увежбаван позив на узбуну био је ефикасан. Најбрже што је могао Бранко је обукао оклоп, узјахао свог коња и са војницима из престонице јурнуо према граници. На спољној капији тврђаве срео је путника на сивом коњу, који се, видевши војску у журби, склонио поред приступног моста и сачекао да прођу, а затим упутио ка доњем граду. Свуда уз царски пут групи војника придруживале су се јединице из других крајева земље, да би их пред десетом провинцијом сустигла и елитна коњица из једне од војних станица, ударна песница царства. Зауставили су се и кренули у формирање формације; елитна коњица се поставила на бокове, тешка у средину, пешадија се повукла у резерву, а стрелци су се распоредили тако да равномерно покривају и поље испред бокова, и чистину испред центра. Генерал Бранко Набусић дојахао је испред војске, окренуо се према њој и почео да удара мачем о штит. Војници узвратише.
-ЗА ЧАСТ... – викну генерал из петних жила.
-ЗА ЧААСТ... –одговорише оклопници.
-ЗА ПОНОС...-настави.
-ЗА ПОНООС...-испратише га следбеници.
-ЗА СЛОБОДУ-заврши.
-ЗА СЛООБООДУ –викнуше војници и појачаше ритам ударања.
-У НАПААД!!!
И војска јурну. За мање од пет минута били су под зидовима утврђења. Варвари нису имали шансе. Са једне стране прикљештени каменим бедемима, са друге тешком коњицом, са бокова притиснути тесно збијеним формацијама Златне гарде и стрелцима над главама, видевши да им се спрема дебакл побацали су оружје и клекли. Вођа варвара не желеше да призна пораз и залете се према Бранку. Један од витезова пожури у заштиту свог генерала, али га овај заустави. Подиже штит, стеже копље и изађе на мегдан варварину. Уследила је борба два колоса пред обе војске. Исход битке је био решен и улог је био част. Распојасани варварин брзим и прецизним замасима мачева настојаше да избаци Бранка из равнотеже и зада му ударце кад спусти гард, али је млади војсковођа успешно избегавао све његове покушаје да га надвлада снагом. Кад је почео да се умара, Набусић му смишљеним покретима изби један од мачева и толико га силно удари штитом у тело да овај паде на земљу. Затим му ногом му стаде на прса и упери му мач у чело. Борба је била готова. Небојшино царство данас је добило неколико десетина хиљада нових радника у рудницима, способних, и у сваком тренутку спремних, да се лате оружја. Бранко благо закрену торзо и преко рамена погледа у своју војску, подиже калпак и забоде мач у земљу поред пораженог такмаца. Са обрва му је капао зној, а иза, као испод стреха у кишним данима, два су немирна огњишта сијала топлином.
У благом касу Вукоман пројаха главном улицом доњег града. У неверици је посматрао промену простора из сећања. Мирни сокак са трошним приземним зградама заменили су градска гужва, рекламе и високи објекти богато украшени орнаментима. Кад дојаха до унутрашњег појаса зидова, до недавно и јединог, он викну ка торњу покретне капије. Стари познаник познаде му глас и тешки дрвени мост се покрену преко рова. У знак захвалности Вукоман одмахну старом пријатељу и ујаха у Горњи град. Подбоде свог коња и убрзо се нађе пред палатом. Уз степенице ка престоној дворани сустиже га и престиже озарени младић. Мимо сваког протокола он утрча у генералштаб и без поздрава викну:
-Победа! Победили смо! Варвари су се предали, тврђава је сигурна, војска је већ кренула ка гарнизонима!
Небојша дође до врата и загрли младића. Преко рамена гласника он угледа старца како се муком пење уз степенице и препозна га. Брзо се одвоји из загрљаја, срдачно стеже момка за рамена и крете према Вукоману.
Након пријема и површног разговора са присутним функционерима старац је остао сам са краљем. Тада му је открио где је био два месеца и чиме се бавио док је био одсутан.
-Староседеоци у близини престонице имају древну библиотеку коју љубоморно чувају. Одсео сам у њиховом кампу и проучавао древне списе. Сећате се Божића и Гее'р Гајусовог оклопа?
-Да, то смо нашли у шуми на бадњи дан. Шта с њим?
-Према легендама и неким сачуваним списима, тај војсковођа никад није изгубио битку. Међутим, иако то експлицитно нигде не пише, подаци до којих сам дошао наговештавају да је једну ипак изгубио...
-Добро. И?
-У сурова времена када је Гее'р Гајус живео генерали су полагали заклетву свом Цару да никад не доживе пораз и, уколико би је прекршили, били су проклети на живот док год се не освете непријатељу. То је разлог зашто верујем да је Геер полудео. Клетва са којом се носио савршено би објаснила наглу промену у његовом понашању и трансформацију из младог и перспективног генерала у немилосрдног тиранина. Многи каснији историчари управо њега криве за пропаст Великог Светомира и крај читаве једне ере.
-Пих, аргументи ти и нису неки. Изгубили смо и ми две пограничне битке од Д-Нозне па нико није полудео...
-Не разумете. Клетва је значила да ће генерал остати жив док год се не освети. Проблем је, изгледа, био што Гее'р Гајус није знао коме треба да се освети. То је, по мени, објашњење зашто је почео да напада сва царства тога доба, прво непријатељска и неутрална, а затим и савезничка.
-Како није знао ко га је напао?
-То је питање због кога сам два месеца живео у древној библиотеци! Није знао јер су га напали ноћу и без икаквих обележја, као твог оца. То је била иста војска проклетих - варварско племе разарача чији камп нико до сада није видео, или бар није поживео довољно дуго да о њему прича.
-Хм, интересантно...
-Тек постаје интересантно. Чињеница да смо нашли оклоп и оружје древног војсковође значи само једно - Гее'р Гајус се још није осветио.
-Хоћеш да кажеш да...
-Да, да! То је оно што је најинтересантније! Гее'р Гајус је жив и у овом тренутку лута светом у потрази за осветом.
-Добро. Лепа је то прича, али као владар морам да те питам какве ми користи можемо да имамо од тих података?
-Уколико сам у праву Гее' р је најмоћнији савезник кога можемо да добијемо. Сада је битно да га пронађемо и дамо му његове ствари, а све што уследи након тога биће предмет интересовања неких будућих историчара.
