Oprostajno pismo
Prekaljeni ratnik, pismo piše svojima kući,
Drhti mu ruka, srce preti da će pući...
Onako tiho u bradu reče sebi,
Ulepšaću istinu, da ih nervirao ne bi...
U onu zdravu ruku, uze olovku tanku,
Ispravi rukom hartiju glatku,
Zastade još jednom da smisli uvodni deo,
Iako ga je već znao pre nego što je seo.
„ Jedina moja, kojoj dugujem svu sreću ovoga sveta,
Najlepšta moja pozdravi mi ta dva deteta,
Reci im da se sete oca svoga,
I da nikada ne gube nadu u Boga.
Da poštuju hleb koji im na sto staviš,
Da cene i vrednuju sve što za njih praviš,
Da čuvaju naše ime i čast svoju,
Da paze na svoju majku, na ženu moju.
Jedina moja, reci im da se ponosim njima,
Prenesi im da sam pričao svima,
Kakvu Jelica dugu zlatnu kosu ima,
Kako je jak i visok naš sin Sima.
Ja sutra idem u poslednju bitku,
I ne brini, ne ispuštam iz ruke sablju britku,
Borim se za tebe, za decu, za Srbiju našu,
Za bolje sutra za budućnost vašu.
Moram da ti kažem da nije lako,
Moram da ti priznam da nije preživeo svako,
Kako sam živ ni sam ne znam kako,
Ne znam ni do kada ću ovako.
Uglavnom hoću da znaš da mislim na tebe,
Tvoje ime mi ove gladne usne grebe.
Uveče kada zaspim nemam da ogrnem ćebe,
Ali da mi greje srce, za to imam tebe.
Nemoj da te plaši ovo pismo moje,
Znaš da se ovde istorije kroje,
I znaš da ću možda sutra nestati sa ovoga sveta,
Ostaviti i tebe i naša dva deteta.
Nemoj tužna biti,
Nemoj ni preterano suze liti.
Budi ponosna, to nemoj kriti,
Srbija je slobodna i uvek će to biti."
