Објашњење:
Народни трибуниПрема аналистичкој предаји, један од најважнијих догађаја током борбе патриција и плебејаца било је стварање народних трибуна (лат. Tribuni plebis). Према тој традицији, пошто су били исцрпљени војном службом, лошим економским условима и тешкоћама узрокованим строгим законом о дугу, плебејци су се 494. године п. н. е. колективно издвојили на Свето Брдо (лат. Mons Sacer), удаљено око пет километара од Рима. Тамо су подигли логор и изабрали сопствене магистрате који ће их штитити у будућности. Пошто је држави претио нов напад непријатеља, сенат је био присиљен да плебејцима призна право да бирају сопствене магистрате ― народне трибуне.
У почетку је било само два народна трибуна, али је њихов број 471. године п. н. е. повећан на пет, а 457. године п. н. е. на десет. Они нису имали никаквих спољних обележја своје власти (лат. Insignia), као конзули, али су сматрани неповредивима (лат. Sacrosancti): онај ко би их физички повредио могао је бити некажњено убијен. Имали су право да се у име сваког грађанина мешају у рад конзула и свих других магистрата осим цензора и диктатора (лат. Ius intercessionis), али је њихова власт престајала на око једну миљу од померија (= унутрашње границе града Рима). Имали су право да сазивају трибутску скупштину (лат. Comitia tributa), познату и под називом плебејски скуп (лат. Concilium plebis), и да јој подносе законске предлоге (лат. Ius agendi cum plebe), али и право да сазивају сенат и њиме председавају (лат. Ius agendi cum patribus). Трибуни су пред скупштином наступали и као тужиоци против других магистрата који су злоупотребили своју власт, вршећи тако у име других право право провокације на народ. Такође су могли ставити вето на одлуку другог трибуна (вето значи „забрањујем“). Два су плебејска едила служила као помоћници трибуна у градским пословима. Премда су били сматрани заштитницима народа, људи који су били бирани на положај трибуна неретко су потицали из аристократских породица и углавном су били наклоњени очувању статуса quo. Ипак, млади амбициозни аристократи могли су тај положај користити да би постали познати и популарни тако што су се супротстављали нобилитету преузимајући на себе борбу за „народне интересе“.
Научници се данас не слажу у погледу аутентичности аналистичког приказа прве сецесије плебејаца и стварања народног трибуната. Предаја представља ову сецесију као прву од три, при чему друге два ставља у 449. и 287. године п. н. е. Друга је сецесија свакако фиктивна. Многи научници и прву сматрају каснијом инвенцијом аналиста, а само трећу прихватају као историјску. Мада традиција прву сецесију представља у терминима који наликују на услове касније аграрне кризе из доба браће Тиберија и Гаја Гракха, с обзиром на строгост дужничког закона у раном Риму и на несташице хране које извори стављају у 492. и 488. годину п. н. е. (информација која је вероватно била сачувана у савременим религијским записима), социјални и економски немири могли су допринети оснивању народног трибуната. Међутим, градски и цивилни карактер овог положаја тако лепо допуњује ванградску и војну природу конзулата да је можда првобитно било замишљено да те две магистратуре функционишу у међусобној сарадњи, како би се задовољиле потребе државе, а не да буду супротстављене једна другој.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%80%D0%B8%D0%B1%D1%83%D0%BD#.D0.9D.D0.B0.D1.80.D0.BE.D0.B4.D0.BD.D0.B8_.D1.82.D1.80.D0.B8.D0.B1.D1.83.D0.BD.D0.B8
