Конкурс > Приче 2015

3. круг Приче о ИО!

(1/3) > >>

Martina:
ПРИЧЕ О ИО!
Тема 3. круга конкурса у 2015. години:
''Точак среће се окреће!''
За више информација о Точку среће кликните овде.

AleksandarJeremic:
                                                                                                      Опсада

       
         Сто на једног! Кроз вертикалне прорезе на окулару Геe'р-Гајус посматра надолазећу војску. Подиже десни лакат у ниво рамена и одсечним замахом шаке уназад даде сигнал позорнику на кули иза њега. Овај прихвата поруку и прослеђује је у унутрашњост тврђаве, до посада катапултова специјално припремљених за ову прилику. Они одапеше стеге и товар преправљених опсадних машина у ниским луковима полете према непријатељу.
   Варвари се ускомешаше. Најезда спласну и у једном тренутку јуриш потпуно стаде. Нису очекивали да их браниоци гађају посмртним остацима шпијуна послатих у извиђање. Знају да су проваљени; њихова стратегија је сада безвредна. Морају да је мењају у ходу и морају да је мењају брзо, јер у супротном их чека понижавајућ пораз. Иако бројчано супериорни, све док не знају потезе непријатеља они не могу бити корак испред, не могу бити сигурни у своју победу. Знају шта их чека под зидовима Храстодара. Пакао, али не на какав су навикли, не вољном предајом таштини изграђена празнина, већ сукоб са људима који бране своје домове и своје достојанство, који су за своју визију живота, ону коју сматрају здравом, спремни да погину. Број им ништа не значи, јер мотив је браниоца чистији и племенитији, јединственији и јачи. Син до оца, брат до брата... Сви мисле и сви осећају исто. Чак су и парничари у њиховим редовима блиски у овом тренутку - храст међаш прво морају да одбране од туђина па тек онда да утврде коме, заправо, припада. Њихови мужеви бране право да на миру подаве вртларе који су, осим предвиђених, зашли и у забрањене вртове. Вртлари у оштрици мача што га спремају за сукоб виде испуњење своје правде; годинама чекају тренутак да иступе из сенке, да збаце опрез и престану да се шуњају, да достојансвено стану, раме уз раме са мужевима својих рајских вртова, и да се с њима надмећу. Док стоје у строју они се мрзе, један другом завиде и надају се да супарник неће претећи, али обојица знају да ће један другог бранити од заједничког непријатеља. Боље да обојица претекну, него да не претекне ни један. Ако сачувају мир, има времена да се поубијају, Боже здравља.
   У таквим околностима рушилачка жеђ просечног варварина, пропалице по самоопредељењу, бледа је спона и слаб кохезиони фактор. Колико год да студен у својој души, увек независну и увек исту, у поређењу са посебним, измешаним и неретко супротстављеним ватрама супарника проналазе као своју снагу, негде дубоко они и даље стрепе. У тамном, беживотном простору њиховог охлађеног света огољени инстинкт за самоодржањем жижи. Трепери. Опомиње. Дошли су, зато, да издахну кисеоник и своју душу лише погонског горива, да одбаченим надама и напуштеним сновима запале свет и посматрају га како гори. Хладни и равнодушни, у пламену ће видети себе са безбедне удаљености. У безнађу су пронашли мир. Празнина га обећава. Све док њихов пламен опстаје ван њих, све док постоје тек као пригушена варница, постојаће спокојно. Сада, међутим, док посматрају своје шпијуне како падају са неба, питају се да ли се ризик исплати. Веома близу, а савршено далеки једни од других, они осећају немир. Надомак циља варница пече. Ако, попут својих шпијуна, полете у небо, они не само да неће постојати ван себе - неће постојати никако. Маа'л-А Хан заповеда јуриш, али они би да се врате, да пробају да се суоче са својим пламеном. Можда није прекасно, можда је нада ипак лепа, можда вреди покушати. Бичеви пуцају, трубе грме. Повратка нема. Поход се наставља.
   Сто на једног... - наставља Геe'р-Гајус своју рачуницу. Ако мисли да победи одбрану Храстодара са само сто пута више војника Маа'л-А Хан је луђи него што сам мислио.
   Варвари улазе у домет балистама на кулама, пројектили полећу и кроз пар тренутака чланови посаде опсадних овнова из првих редова, прободени, у неправилним путањама ваздухом над својим саборцима изводе посмртне пируете. На кишу тешких стрела надовезује се пљусак лакших. Елитни стрелци са зидова одапињу у таласима и небо над варварима све више личи на море захваћено олујним невременом. Звуци поцепаног зрака надјачавају јауке погођених. Инжењери из допуне надиру ка овновима да их погурају даље ка капијама, али већина не успева да се домогне циља. Свуда око осадних машина варварска пешадија јуриша према првим редовима збијене Златне Гарде, али из позадине им већ у сусрет долазе и избачена копља. Коначно и катапулти са зидова одапињу стене и оне полећу према нападачима. Након удара у тло оне се одбијају и настављају да сеју ужас и смрт. Варварски редови су потпуно разбијени; они сада индивидуално, без икакве идеје о заједничком наступању, јуришају ка Небојшиној војсци. Елитна коњица Храстодара добија знак да крене у напад. Стрелци престају са паљбом, балисте и катапулти такође. Паладини у благом касу спуштају тешке јавелине у водоравни положај и прелазе у галоп. Под тежином њиховог челичног оклопа тресе се земља. За њима наступају гардисти, елитна пешадија. Још држе редове и не дају се у јуриш - корак по корак они заузимају поље и одузимају сваку шансу противнику да приђе зидовима тврђаве. Коњица се забија у центар непријатељских одреда, са лакоћом се пробија кроз редове лаке пешадије и стиже до језгра варварске војске, елитних варварских војника и чувара Маа'л-А Ханове поворке. Раздваја се у три крака и покушава да опколи непријатељског војсковођу, истовремено притискајући чеони део њене одбране. Гајус посматра развој битке. Осврће се према Храстодару и погледом прелази преко врхова његових највиших кула, позлаћених купастих кровова палате у горњем граду. Гледа у плаву заставу златним крстом у средини подељену на четири једнака дела како се виори на ветру. Након пар тренутака спушта поглед до свечаног балкона и војнички отпоздравља у даљину. Извлачи мач из корица, подиже штит и подбоде свог коња. Гардисти се размакоше и он појури према Маа'л-А Хану.
   Пешадија у одбрани уђе у домет варваским катапултима и крете паљба ка њима. Требушети из позадине такође одапеше пројектиле и они полетеше према Храстодару. Главнина две војске се судари и крете борба прса у прса. Варвари су слабије опремљени и мотивисани, али их има много више. По боковима фаланге браниоца спречавају непријатеља да уђе у залеђе одбране, одакле стрелци на пољу пуцају ка средишту битке. Коњица је већ дубоко међу варварима; први паладини већ су допрли до опсадних машина у залеђу нападача и један по један требушет престаје са паљбом.
Битка на средишту поља одвија се неповољно по Храстодар; бројчано вишестуко надјачани, гардисти се умарају. Катапулти, стрелци и копљаници нанели су им тешке губитке и они узмичу. Корак по корак одступају назад ка зидовима и очекују подршку стрелаца. Фаланге по боковима прелазе у офазиву.
   Геe'р-Гајус стоји наспрам Маа'л-А Хана. Сишао је с коња и чека противника да устане из покретног престола. Принц хаоса седи заваљен, смешка се и прстима пуцкета по рукохватима. Наизад наређује слугама да га спусте, одгрће плашт иза себе, узима своје мачеве и креће према Геe'р-Гајусу.
   Гардисти су већ потпуно притерани уз зидове. Још држе редове, али се попуна убрзано троши. Генерал Бранко Набусић са пар најискуснијих витезова на челу своје војске прихвата таласе варвара. Посекао их је већ на десетине, можда и преко стотину. Примио је пар тешких удараца, посекотине на рукама, лицу и ногама крваре. Осећа умор. Напон га попушта, мишиће хвата грч. Болног лица он дочекује варваског војника, удара га мачем по боку, следећем поставља штит, окреће се око своје осе и пробада га кроз стомак, извлачи мач и иза леђа дочекује напад трећег. Одбија га ногом, али губи равнотежу и посрће уназад. Саборци му притрчавају у помоћ и праве круг око њега. Он седи и осећа да га хвата вртоглавица. Руком напипава свој мач и покушава да устане, али успева тек из другог пута. Љуља се и зна да не може још много. Помућеног вида он креће у напад, замахује и промашује. Ударац с леђа га обара на колена. Убрзо осећа да га копље пробада кроз грудни кош. Његови витезови обарају нападача. И сами на ивици снаге освају простор око свог генерала, хватају га за руке и покушавају да га одвуку у залеђе, али се овај опире. Уз помоћ два саборца диже се на стопала и, отрежњен рањавањем, вади копље из себе. Тешко дише. Крв му капље са усана. Капци су му све тежи. Тражи мач од младог гардејца до себе.
-Немојте генерале, рањени сте.
-Колико имаш година, младићу?
-Деветнаест, господине.
-И колико си их данас посекао?
-Сто четрдесет два, господине.
-Доста си их посекао за своје године. Иди сад, одмори, требаће твоја вештина  Храстодару и у наредним годинама.
-Али генерале, за ваше добро...
-Дај тај мач, немам цео дан!
Младић се повинова вољи надређеног. Бранко шаком обриса крв са усана, још једном подиже мач и крете напред. Без снаге у рукама и без равнотеже он једва одби два замаха мачем. Трећи га посече по бутини и он паде на бок. Покуша да се придигне, али га четврти већ дочека и прободе кроз десно раме. Последњом снагом, левом руком он баци сечиво и погоди једног варварина у груди. Овај паде. Кроз прашину, борећи се за сваки дах, Бранко допуза до своје последње жртве, окрете је ка себи и унесе јој се у лице.
-Добродошао у пакао, пријатељу!
И издахну. Варвари надиру према зидовима. Страдало их је много, али остало их је довољно. Поље испред тврђаве остало је готово небрањено. Тек шачица војника брани одступницу према главној капији, где се преко приступног моста над ровом евакуишу рањеници. Стрелцима на зидовима понестаје стрела.
   У средишту поља Златна Гарда затворила је обруч око Маа'л А-Хана и Гее'р-Гајуса. За сада успешно одбија све покушаје варвара да приђу у помоћ свом вођи. Иза њих, у унутрашњости круга, два колоса не посустају у жестоком сукобу. Маа'л А-Хан је јачи и ретко губи иницијативу, али Геер сваку прилику коју добије користи да узврати напад и натера противника на одступање. Два анђела у коначном сукобу поретка и хаоса. Два брата у борби до уништења. У једном тренутку Гее'р-Гајус прави грешку. Принц хаоса је користи и пробада га прво једним, а потом и другим мачем. Геер испушта мач и штит, пада на колена и дрхтави напон у мишићима га одржава у том положају. Наизад се примири.
-Није ми јасно, брате, зашто си уопште ступао у ову битку. Ти видиш судбине! Зар је могуће да си ме тражио све ове векове само да би данас изгубио? Зар свој крај ниси могао да предвидиш?
-Маа'л А-Хане, будалчино...
-Хахаха, штеди речи сироти брате, сваки дах ти може бити последњи. Моје питање било је отровно, реторичко. Нисам очекивао одговор! Сад умири полако и гледај како рушим Храстодар.
-Као што је мрак тек одсуство светла, хаос је одсуство поретка. Ништа постоји као реч и као значење, као идеја о одсуству нечега само док то нешто постоји.
-Шта хоћеш да кажеш?
-Све ове векове ти си негатив, пука реакција на браћу и мене. Они су отишли, а сада идем и ја. Без позитива нема негатива...
-Чек, чек... Да ја нисам... Ти си анђео, смртници ти ништа не мог... Јеси ли ти то намерно изгубио?
-Изгубио? Ко каже да сам изгубио?
И Гајусу паде глава. Маа'л А-Хан остаде загледан у једну тачку, а затим, намрштен, подиже поглед и усмери га на своју војску. Осети страх. Све претходне године био је сигуран да зна шта ради. Антаријус је био најстарији и најјачи, али он је отишао. Знао је да Гее'р-Гајус не може да га порази. Дубоко је веровао да га ништа не може зауставити, али сада види да то ипак није био чист рачун, већ празноверје. Схвата да је веровао. Борио се да нешто претвори у ништа, али није рачунао да ће он постати ништа. Не, он је желео да буде нешто што верује у ништа и друге претвара у ништа. Разуме да је његово ништа тек изговор за зло ком се приклонио, одјек давне, анђеоске савести. Како ће да сагледа свет ништавила толико дуго планиран и стваран, како сад кад ће и сам постати ништа? Како да ужива у свом ништавилу за које је заслужан? Не! Он жели да постоји, он верује, он се нада да... Он...
   На балкону престоне палате млади Симеон Други посматра поље живих покојника како мирно чекају да спознају светлост. Сенке некадашњих људи, са новим сјајем у једном угашеном погледу, росним очима упртим у небо моле. Клече, и моле за опроштај. Једна по једна душа се ослобађа вишевековних стега и напушта унакажено тело. Шумом мртвих припадници Златне Гарде трагају за преживелима. За својима. За очевима и синовима, за браћом, за парничарима,за мужевима и баштованима. Храстодар се тог дана разлио на пољу пред својом тврђавом. Читава једна генерација дала је свој живот у одбрани идеје о животу. За пламен свеће што сећајући на време прошло указује на време будуће, за сузе, помен и памћење, за оне што памте и који ће бити памћени. За пламен на славској свећи и пламен живота у наредним вековима.
   Дечаку се учини да га неко посматра. Осврте се око себе и ни опази никог. Осети да је гладан и оде да тражи мајку. На пар корака од њега Симеон Велики испрати га погледом. Пар тренутака остаде на балкону, а онда напусти Храстодар и придружи се душама на путу ка небу.

Martina:
Проглашење победника након 1. пресека 3. круга конкурса!
Кликните овде!

No.1:
Душан је седео у полумраку своје собе и упорно гледао у сат који је показивао да ће убзо почети нови дан. Очи су га пекле, што због светлости монитора, што због дима цигарете која је горела у његовим рукама али се он није обазирао на то. Чекао је да истекне овај дан и да се појави опцијана  на десној страни  монитора. Од када је на империји уведена опција „Точак среће“, често се сети свог разговора са Миланом.

Милан је био класични коцкар који је губио и добијао велики новац на рулету. Као и сваки коцкар више је губио него што је добијао. Једном приликом Душан га је упитао зашто игра рулет кад је ту тешко добити, при томе му објашњавајући цео историјат рулета, да збир бројева износи 666, да га је измислио монах итд. Милан га је стрпљиво саслушао и кратко му одговорио „Не разумеш ти то и џабе је да ти објашњавам“.

Сада га је Душан разумео, тада га не би разумео сигурно али сада да. У горњем десном углу монитора су стајале бројке у милионима поред ресурса и злата, мало испод је стајала бројка у стотинама и поред један мали плави каменчић (дијамант). Реално ништа му није потребно да би толико жељно чекао да заврти точак али га је некаква сила терала да сачека и да испроба срећу. Од када је уведена новина није пропустио ни једно окретање али се увек точак заустављао на неком пољу који показује војску или ресурс а неколико пута је стао на пољу испред или иза дијаманта. Душану је био циљ да стане на тај плави каменчић, небитно који је број испред, само да освоји то.

На сату су се коначно појавиле шест нула и сервер је означио да је почео нови дан. На центру се појавио „Точак среће“ са опцијом да се окрене. Душан је лагано угасио цигарету која је изгорела и почела је да му  пече прсте. Отворио је точак среће на којем су била три поља са плавим каменчићима. Стрелица миша је стајала на жутом квадратићу где је писало „ окрени“. Душан је зажмурио и притиснуо леви клик миша.После неког времена је отворио очи и погледао у монитор. Точак се зауставио испред  поља где је стајао плави каменчић са бројем 256, поглед му је остао прикован  за монитар док је бес испуњавао његово тело. Гледао је опцију да окрене поново точак за 10 дија, имао је шансе 13:3 да добије те дије. Полако је прешао стрелицом преко поља да окрене поново , али се сетио старе пословице „Није мајка клела сина што се коцка, већ зато што се вади“, искључио је „Точак среће“ и рекао себи да је сутра нови дан и нови покушај, упорност ће се некада исплатити.

Mozambi:
Ово је кратка прича о точку среће,који постајаше сваким даном чудо веће.Још из давнина датира мистерија о точку среће,препричавале су се приче које путоваше светом.Кад год би јунаци око логорске ватре сели спремни за одмор од тешког пута,када су деца ишла у кревете златном сламом газише старије ноге,баке тамних очију као ноћ,али у тим очима се видела топлота изнад које беше обмотана свилена марама.Сваке ноћи започињала је причу о точку среће.Хиљаду и једна прича,деца су слушала речи те старице,препуштајући се машти која их је водила у царство снова.Дакле,точак среће беше мит,легенда која је некада давно постојала и чинила царства богатијим.По предању из старих записа,требао се родити царевић довољно племенитог срца који ће пробудити точак среће,који неће својом похлепом покопати будућност народа  већ начинити империју од свог царства.

Беше прохладна ноћ.Месец је обасјавао село,кроз ноћ пролазише крици жене,те 550 године родио се син великог јунака.
Двадесет година касније,ушета се свеже вече у село,са дашком ветра као оне ноћи када се родио мали јунак,племенитог срца.Отац је остарио,није више тако јак,снага га напушта.Сина је научио добро да се бори,пренео му је сво своје искуство и знање и увек му је говорио да поседује искру која ће једном букнути у велики пламен али тај пламен мора контролисати зарад добра а не зла.Те вечери се младом јунаку приказа судбина,коју месец одрази на његов длан.Указа се пут,месец га одведе у оближњу шуму,младић храброг срца малим путићем правише велике кораке.
Одведе га месец до стене која беше обучена маховином,тик поред налазио се улаз који је водио у пећину.Месец није могао више да га прати.У мрачну пећину морао је сам.Испод маховине пронађе бакљу те направи пар варница каменом,пламен букну,младић закорачи.Лаганим корацима кретао се кроз пећину.Чуо је капљице,како је ишао све дубље звук воде је био све гласнији и гласнији.Наишао је на извор,беше жедан те се нагну да попије мало воде.Бљесак бакље даде му одраз точка среће.Млади јунак је опрезно пришао точку,скинуо са њега паучину,дивио му се.Али морао је поћи,одлучно је котрљао точак до села.Беше већ зора када се младић вратио у село,људи су са неверицом у очима посматрали точак,нико није могао да га окрене,покушавали су и стари мудри људи али не! Точак је могао окренути само он,племенито срце.Сваки дан точак је окретао а село је постајало све веће и веће.Прича о легенди која је оживела беше бржа од самог ветра.Насељавали су се,радили у рудама гвожћа,у каменолозима,пиланама,узгајали стоку,фарме су биле на сваком кораку.Точак среће је био све дарежљивији као и сами цар.Након неколико година створио је империју.

Кришом је излазио сваке ноћи цар и посматрао точак,само је седео и гледао га,кроз своје мисли успевао је да допре до њега.Они су имали свој језик који нико није могао схватити и сваке ноћи цар је одавао поштовање и захвалност точку среће.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна