Конкурс > Приче 2013

Седми круг конкурса!

(1/2) > >>

Normal:
У овој теми сви који су заинтересовани, инспиративни могу да поставе своје извештаје за конкурс...   ;)

boonko:


Некада давно беше један свет, моћно царство непрегледно пространство насељено људима различитих верa и националности. Царство ратника и фармера, земља вечитих борби за територију,  власт и славу. Свакога дана у том царству чули су се звуци топота коња, звекета металних оклопа, ратнички повици.
Империјанским миљама простирали су се звуци мачева који секу ваздух пре него што се зарију у непријатељска тела.
Осећао се мирис ватре и беживотних тела сељака која су остајала непомично да леже иза бесомучних пљачки.
Ратови су избијали на свим странама,  југу и западу, северу и  на истоку...гореле су куће, фармe, рушене су тврђаве Победници су носили ратни плен, славу и осмехе са собом. Упркос томе поражени нису одустајали, нису се предавали.
За част и славу, сви су се борили, за сваког војника, сваки златник који су тако пажљиво чували
Некада су успевали да сачувају своје злато, становништво. Некада би се просто склањали, спашавали што би било могуће спасити.
Некада је непријатељ превише јак, моћан, богат дијамантима- валутом која доноси превагу у ратничком и економском погледу.
Ипак сваки део бескрајног царства има своје најбоље људе, искусне ратнике,  који су намењени за велике вође,  стратегије освајања и одбране.

И тако, некада давно постојало је једно царство,,,звало се Империја... много је људи прошло кроз исто, нема броја биткама које су се водиле на тим зеленим бескрајним површинама, нема броја медаљама које су ратници носили поред својих имена,,,

majstorinho87:
У једном тактичком свету има један ратоборни савез са необичним именом Индијанци. Екипа која није изгубила ни један рат, екипа пред којима су се многи савези распали, екипа пред којима су многи играчи одлазили на одморе.
Једног јутра јавио се један од командира да мора на свадбу код свог пријатеља, два млађа комадира прихватише помоћи  и чувати царство старијем командиру. У току дана све је текло без проблема а онда се појавила плава ковертица, најјачи савез по економским бодовима 300_s  је објавио непријатељство Индијанцима, збуњене Индијанцe ускоро су дочекала и два брза напада у 2 секундe размака, један је ишао поробити сељаке са преко 1,7м катафракта  други је ишао опсада са доста мање војске али због првог напада ништа се није могло урадити осим повући војску и склонити ресурсе. Уследио је период мирноће, било је још 1-2 напада на друге чланове. Дошло је вече, уобичајено за савез Индијанаца,  занимљиве приче између играча и јурњава војске од савеза са којима су у рату а зна их некад бити и по 4-5, њихов чувени возић показао се још једном као убитачан за неке играче тако да су  осигурали победу у рату са још 2 савеза која су почела дан пре тога. Рано јутро 04:00 сви чланови су полегали спавати остао само један командир  да склони војску од командира којег је чувао како би се вратила у право време.  4:05 све је текло по плану преместио је војску у колонију и послао у сигурну шетњу. Mеђутим из неког непознатог разлога, очигледно поспани командир остао је још 10ак минута и није се преварио, уследила је опсада главне тврђаве где је било остављено 20м златника и 7 везаних напада на колонију одакле је послата војска, очигледан покушај да се отера у минус и хвата ујутру војска. Сачекао је још мало и повукао војску која није дуго путовала како би се одбранио, уследило је шетање војске и хватање праве шансе да се дочекају напади. Шпијуни су били на све стране од прве колоније па до задње провинције, али уз помоћ вештине и слободно могу реци среће успео је избећи шпијуне и расподелити војску тако да се одбрани и тврђава и колонија. Напад је успешно одбијен и исто тако одбрањена колонија, 1 минут након тога уследио је захтев за ПОН од противничког савеза. Овим се још једном показало као и у претходним случајевима да је савез Индијанци непобедив. И морам да напоменем њихов необични слоган: Индијанци можда јесмо али шта ћеш ту смо где смо

GRIFIN1:
 Глобална мапа..та чудесна врата отвараш сваки дан. Поглед ти лети па разним тачкама. Шпијуне шаљеш на места разна. Тражиш сировине, војску у пољу, заборављена царства ко зна шта још.
 Коначно налазиш оно што тражиш. Војска твоја полеће спремно, рушиш и палиш, сатиреш,газиш. Задовољан си пленом који ти стиже. Сада ће кренути да се гради-осмех на лицу говори то.
 Затвараш та чудесна врата тек када умор те потпуно савлада. Лагано, нежно, никада са треском. Сутра ће опет у бој да се иде. Чудесна врата глобалне мапе чекају стрпљиво храбре владаре.

SerbiaMaster:
Ово је један веома дугачак извештај, о постанку и паду савеза KingSiez на свету Срб/Хр 2. Надам се да ће вам се прича свидети (бар онима које не мрзи да читају).

Крчма. Напокон сам је угледао после три дана пута по овој пустоши. Рат је потпуно уништио ово царство. Успут сам наилазио на многе спаљене куће. Заиста језиви призори. Нико није сахранио мртве, сви су побегли у паници. Ова крчма је прва зграда у којој има људи. То ме је више обрадовало него оброк и сигуран кров над главом. Коња сам оставио у штали. Из крчме допиру звуци весеља. Највероватније славе победу у рату.
Унутрашњост је гора него што сам очекивао. Догореле лампе, слојеви масноће на столовима које нико није месецима чистио, устајала слама на поду... Ова крчма је сигурно видела и боље дане. Али и поред овог грозног изгледа, крчма је пуна људи. Велика група војника се окупила за највећим столом и славе победу у рату. Једина ствар која се издваја у целој овој причи је седокоси човек који седи сам у углу крчме и пије. Обучен је у сељачке рите али га изглед одаје. Широка рамена, крут став, мрк поглед, шаке као цепанице, лице пуно ожиљака. Изгледа као војник који има доста искуства. Он ме је заинтресовао највише од свих. Желео сам да саслушам његову животну причу и искуства да бих допунио своју књигу.
Сео сам тачно преко пута од њега. Нисам имао довољно храбрости да започнем разговор бојећи се да га не наљутим. Време је полако пролазило али ме он ниједном није погледао. Од чекања сам огладнео. Наручио сам вечеру и пар врчева пива чекајући да проговори. Али он никако није дизао свој сетни поглед са његовог врча пива... као да га прошлост прогони.
У међувремену, разговор за "војничким" се све више расмпласавао. Разговарали су о бившем савезу који је раније господарио овим крајевима, KingSiez-у. Савезу који је у то време био веома утицајан. Сви осим двојице војника су говорили како су војници и владари тог савеза били кукавице и слабићи наспрам њих, који су преузели ове земље после распада савеза. Она двојица су ћутала. Претпоставам да су они војници који су ратовали за тај савез и да не желе да вређају и омаловажавају своје бивше савезнике. Али нисам успео да чујем више од тога пошто је разговор прешао брзо на наредну тему. Победу у рату. Ускоро су почеле здравице и хвалоспеви о победи у рату као и о владару који их је довео до победе.
"Жутокљунци. Још нису победили а већ славе. Никад се незна да ли непријатељ има скривене одреде који су спремни да нападну у било ком тренутку."
Изненадо сам погледао у старца. Први пут је проговорио неке речи од кад сам ушао у крчму. Мора да га је прича о рату повредила. Можда има неке везе са тим савезом KingSiez...
"Знате ли ви нешто о том савезу?" упитао сам га стрепећи да га не увредим нечим.
"Да ли знам нешто о њему? Младићу ја сам био један од утицајнијих људи тод савеза."
Одговор ме је запрепастио. Како је могуће да утицајан човек у тако моћном савезу спадне на просјачки штап?
Наручио сам му врч пива да бих га натерао да прича. Прво сам ја морам да му испричам моју причу. Како сам писац, један од малобројних који путују по ратним подручјима и записују приче војника...то је дугачка прича и не желим да вам досађујем са њом. Ускоро је дошао ред на њега.  Узео сам папире и спремио мастило. Нисам могао да нађем перо. али ми је крчмар дао једно.
"Дакле желиш да чујеш моју животну причу. Добро, испричаћу ти је, али ти мораш да урадиш нешто за мене. Не желим да се моје име спомене ни на једној страници. А такође желим још један врч пива. Прича је дугачка, грло ће ми се осушити."
Без размишљања сам пристао на све. Желео сам ту прићу више од свега. Прича, коју ћеш драги читаоче моћи да прочиташ на следећој страници ове књиге, је једна стварно потресна али истинита прича. Одлучио сам све да запишем, чак и оне најмање детаље које је старац спомињао. Драги читаоче, надам се да ће ти се прича свидети колико и мени...
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Живео сам у нормалној сеоској породици. Отац ми је био кмет а мајка ми је била куварица у палати. Осим њих двоје имао сам и млађег брата, чије име такође нећу спомињати.
Имали смо веома тешко детињство. Велика оскудица је била свуда. Сва срећа па је мајка радила као куварица. Тајно нам је доносила отпатке или прегорелу храну за јело. Иако ми је било свега 10 година, размишљао сам унапред. Био сам згрожен таквим начином живота. Желео сам више. Желео сам да избавим породицу из сиромаштва. Тада сам одлучио да постанем ратник. Желео сам славу, титулу, земљу...све што иде једном војнику. Одлучио сам да са собом поведем и млађег брата. У почетку се противио али сам га на крају ипак убедио да пође са мном да гледамо витезове како вежбају...
Звуци дрвених мачева су се чули из даљине. Много пре што смо их видели. То је био тренутак који ћу памтити до краја свог бедног живота. Први део вежбања је био прилично досадан за мене. Мачеваоци, копљаници, стрелци... све горе до горег. Међутим. брат је био фасциниран мачеваоцима. Будала! У чему је задовољство да носиш штит који је дупло тежи од тебе и да истовремено висташ мачем? Никада га нисам разумео.
После свих ових лакрдија и будалаштина на вежбалиште су дошли они. Катрафакти. Били су величанствени у свом сјајном оклопу док јашу своје моћне коње који се не плаше ни лавова! Заиста, призор који Ћу памтити до краја живота. Тада сам одлучио шта ћу бити кад одрастем. Одлучио сам да постанем катрафакт...
Наредних 5 година је прошло а да сам то једва и приметио. Свакодневна вежбања и рад чине да време брже пролази. Ситуација се такође много променила. Нема више оскудице. Све иде на боље у овом царству. Становништво расте, број становника се повећава....заиста предивно! Још 3 месеца па ћу моћи да приступим војсци. Не могу да дочекам тај тренутак када ћу добити личну опрему и свог властитог коња. Брата виђам све ређе. Мачеваоце примају доста раније...отишсао је од куће још пре годину дана. Одлучио је да својим штитем брани недужне уместо да се бори у биткама....каква будала! То уопште није занимљиво! Нема ничек лепшег када јашеш на свом коњу у битку, без икаквих оптерећења ко ће погинути од твојих сабораца. Најбитније је да ти преживиш.
Коначно сам примљен у конјицу! Успео сам! Један од малобројних који је прошао. Од 200 младића само је нас 20 прошло. Церемонија је такође била упечатљива. Добио сам мој првимач и једно ждребе. То је једино што ме је разочарало. Очекивао сам правог ратног коња а не неко смрдљиво ждребе! Али убрзо сам променио мишљење. Ово ждребе могу да тренирам одмалена како ја хоћу...чуди ме како то нисам схватио на почетку!
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Старац је прекинуо своју причу. Брзо сам подигао поглед молећи се да је све у реду. Не може сада престати да прича! Не када је постало занимљиво!
Отпио је један велики гутљај пива и ћутао. Очигледно му је било тешко да настави.
"Хеј матори, шта се даље десило?"
Био сам запрепашћен. "Војнички" сто је био потпуно тих. Мува се могла чути. Сви су ћутке слушали старчеву причу. Чак је и крчмар запоставио рибање столова и сео да би чуо остатак.
Старац дубоко удахну и настави своју причу
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Следећих пар година је протекло јако брзо. Непрестани походи и освајања, победе у ратовима. Повремено се чујем са братом. Постао је царев телохранитељ. Највећи чин који један мачевалац може добити. Постали смо једна угледна породица. Родитељи су били веома поносни на нас. Боље није могло бити. Све док нису дошли они....
Погодили су нас као гром из ведра неба. Први пут се десило да нисмо ми објавили рат. Нама је објављен, од стране кукавичног савеза чије име не желим чак ни да изговорим. Били су јачи. Мој господар је тада био у савезу _Rakuni_ на свету Срб/Хр 2. Ухватили су нас неспремне. Неки околни господари нису послали војску него су је оставили кући. Ускоро их је непријате сравнио са земљом. Али, неки се нису дали. Мој господар и неколицина су непрестано нападали и повлачили се. Герислки рат. Знам да је то кукавички али то је једино што смо могли да урадимо. Али ни то није помогло. Рат је био изгубљен. Добро се сећам свих битака. Тада сам био припадник теше коњице и имао сам под мојом командом одред од 20 људи. Успели смо да преживимо. Али дошло је до великих промена. Господар, бесан због изгубљеног рата је одлучио да напусти овај савез и са својим пријатељима оснује нови. Одлучили су да свој савез назову KingSiez. Био је то мали савез од свега 6 играча. Многи су се смејали њиховој одлуци. Али су чланови остали упорни. Понобо су изградили своју војску и кренули у нова освајања. Све се то догодило у журби зато што је ускоро почињало такмичење за Господара света. Савез је одлучио да не узима себи замкове. Одлучили су да ратују, да буду упамћени. Тако је и било. Први рат је ускоро био објављен. Непрестани походи против непријатеља. Али гле чуда!!! Непријатељеви пријатељи су нам такође објавили рата. Тако смо се нашли на 3 фронта! И победили смо на сва 3! Ускоро је било сваког дана борби, нови ратови, нови изазови. Савез је постао веома познат. Сви су страховали да им се нађу на поту сем најутицајнијих 5. Наши господари  су наставили да воде ратове не обазирући се на опомене. Отишли су предалеко...
Тада сам већ био катрафакт. Командир. Добио сам сопствену чету од 4000 коњаника д ањима управљам, а тај број се сваког дана повећавао. Постајао сам све утицајнији. Желео сма моћ. Желео сам новац.
Тај рат је све преокренуо. Био нам је објављен од непријатеља два пута јачег и бројнијег од нас. Морал нам је опао, али су нас наши краљеви охрабрили. Нису бежали. Остали су и борили се као лавови. Без повлачења, без предаје. Већ смо могли да осетимо победу, водили смо преко 10000 бодова у рату! Све док нисмо начинили велику грешку. Краљ нас је послао да опљачкамо непријатељево царство. Кренула је смао коњица, пошто смо бржи и убитачнији од осталих. Та пљачка је све упропастила. Убили смо гомилу сељака, добили много злата. Више него што смо могли да понесемо. Ипак смо одлучили све да понесемо. Коњи су једва носили терет на леђима. Галоп није долазио у обзир. Кренули смо полако назад ка царству. После 2 дана смо видели шпијуна како брзо хита ка напа са потуком која је гласила : "Тврђава је нападнута. Брзо се вратите да помогнете у одбрани иначе ћемо изгубити."! Била је то порука од краља. Сви су гледали у мене и чекали наређење да похитамо назад ка тврђави и помогнемо нашој браћи у борби. Али сам другачије одлучио. Одлучио сам да наставимо овим темпом, са свим златом на коњима. Тада сам био сувише похлепан. Желео сам да то злато донесем кући. После целог дана пута, видели смо дим. Велики стуб дима како се диже у небо. Сви смо почели унапред да славимо. Тврђава је била одбрањена без нас и то гори непријатељски логор. Али. истина је била мого суровија...
Дим није долазио од непријатељског логора. Долазио је из наше тврђаве. Била је сравњена са земљом. Али ипак су се наши стрелци показали као мајстори. Поље је било прекривено лешевима непријатељских војника. Заиста језив призор. Али тада нисам марио за то. Мислио сам како да се оправдам краљу што смо закаснили. Изговора није било....ја сам за све крив. Ја и моја похлепа.
Касније те вечери добио сам страшне ноћи. Брат и родитељи су погинули такође. Брат је умро бранећи краља до последњег даха, Родитељима је спаљена кућа, заједно са њима унутра. Изгубио сам све што сам волео. Сви они су могли бити спашени само да сам оставио злато. Проклето злато! Још да ствари буду горе, сви су мене кривили за порез. Нисам могао да погледам људе у очи. Тада сам учинио највећу промену у мом животу.
Одлучио сам да напустим војску. Иако је крај ере био близу, ја сам је напустио. Почео сам да живим као кмет, нашао себи жену. Очекујемо прво дете... молим Бога да личи на њу. Никако не желим дете које ће личити и понашати се као ја. То бибила још једна пропаст. И даље кривим себе. Рат је изгубљен због моје похлепе. Моја породица је умрла због тога. Све је моја кривица...
Ера се завршила. Ускоро је требало да почне нова. Одлучио сам да останем са женом и ћерком. Нисам желео да поново дотакнем мач. Чак ни да га видим.
Цар је одабрао сељаке који ће му помоћи да поново сагради своје царство. Нисам желео да учествујем у томе, али ме је ипак занимало шта ће се десити.
Нова ера је почела. Савез је добро напредовао. Све док нису почели да ратују... Овај пут их је било много више. Чак 18 чланова! Нису сви били тако активни као прошле ере....порази су почели да се нижу један за другим. Непрестане свађе и бес због губитка ратова су учинили своје. Савез се распадао. Неки су покушали да га задрже, али нису успели. KingSiez, савез који је засијао као најсјајнија звезда, угасио се.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
"Ето то је моја прича. Овај последњи део сам испричао зато што ће те можда санимати. Иди сад. Остави ме да утопим своју тугу у пићу. Пусти ме да заборавим..."

Ово дугујем свим члановима овог савеза. Желео сам да остану запамћени по својој храбрости.
Ваш SerbiaMaster (SM), са света Срб/Хр 2. Највероватније има пуно граматичких и правописних грешака, али ме мрзи да тражим  ;D Уколико нађете неку, обавестите ме па ћемо је брзо исправити  :)

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна