Конкурс > Приче 2014

14. круг конкурса - приче о Империји Онлајн!

(1/3) > >>

Martina:
Тема за ваше приче на тему: ''Божић и Нова година долазе у Царства Империје Онлајн...''!

AleksandarJeremic:
                                                                    Кијамет

          Снежна мећава траје већ данима. Удари ветра речном долином савладали су млада стабла храста и оборила их на речно корито, које их је потом примило у загрљај својих ледених окова. На неколико корака испред дрвеног моста у заслепљујућој вејавици стоји људска фигура – једно стабло пало је преко брвна и оборило га у воду. У оближњем забрану уз страшну хуку удари ветра разбијају се о постојану одбрану удружених граница. Ослоњен на штап и умотан у вунено платно, благо погурен напред и са руком подигнутом у заштиту лица, људска фигура кроз обрве посматра препреку на путу. Не осврћући се назад, не двоумећи се ни један трен, он потеже напред и настави да се пробија кроз сметове. Кад дође до моста неочекивано гипко дохвати једну од грана обореног стабла и пребаци се на другу страну. Поправи капуљачу, шал и огртач, одломи нови штап и застаде. Освну се около гледајући у даљину и кад закључи у ком правцу је његов циљ поново се отисну у снег.
   Зимски дан полако се смирује. Улицама градића окованог ледом чује се само тишина. Кроз стакла прозора трепери танки пламен свећа док планином у залеђу заустављени кијамет тек по којом пахуљом опомене да је у близини. Сенка у даљини трже препеченицом загрејаног стражара  на капији:
-Ко је? - викну отресито.
-Ја сам Радоване - одазва се познати глас.
-О хајте, хајте млади господине. Дуго вас нема, почели смо да бринемо.
Ланци крти од рђе зазвечаше, чекрк се покрену и тешка дрвена капија пусти путника унутра. Он у журби одмахну стражару и пусти корак низ главну улицу, попе се уз степенице замка и пред гардејцима размота шал и скиде капуљачу. Две старине лица изрезбареног дугогодишњим ратовима тешко се дигоше од ватре коју су заложили пред улазом у престону дворану. Иако у пензији, њих двојица добровољно служе амбицијама младог краља да обнови сјај некадашњег царства, сада заточен у ордењу које са поносом носе на реверима. Друге боје је њихова застава, али је оданост остала иста. Село тек слабим зидинама заштићено од дивљих животиња није ни налик на славни престони град пред чијим су бедемима јуришали у одбрани, али у младости што стоји пред њима они виде исту ону ватру која је, пре много година, запаљена у њиховим срцима.
-Вратили сте се, господару.
-Молим те, Миленко, немој ме тако звати. Нисам ја достојан да ми генерал таквог имена персира.
-Ех, госп... Небојша, од оног генерала што је рушио тврђаве остало је, бојим се, тек име. Вашим венама тече крв Вашег славног претка и то је мени и поред Ваше младости довољан разлог да пред Вама клекнем ничице. Него, јесте ли успели?
-Да. Био сам у рушевинама Краснорода. У царској крипти пронашао сам тајни пролаз о коме сте ми говорили.
-И? –узврпољише се старине.
-Видео сам гроб свог деде. Нисам знао да је сахрањен као скромни слуга.
-Твој је деда био скроман човек. Инсистирао је да буде сахрањен тако, без икаквих почасти.
-А ко је онда сахрањен у царском ковчегу са његовим ликом?
-Ехм- ускомешаше се старци.
-Да му кажемо?
-Реци, шта фали -рече други гардејац и сметено се насмеја.
-Унук је, има право да зна.
-Добро. У гробу Вашег славног деде сахрањен је мачак. Имао је мачка кога је много волео и кад је угинуо сахранио га је на место предвиђено за цара. Хехе. Него, јесте ли нашли оно?
-Јесам. Деда је чврсто држао ковчег, морао сам да се помучим да му га ишчупам из руку.
Старци се сад још више узбудише:
-И?
Младић испод огртача вади свежањ, развезује га и показује.
-Седео сам поред деде и бројао дијаманте. Укупно седамнаест хиљада триста двадесет и један.
-Одлично- викнуше обојица у глас.
-Носите то у ризницу и паметно тиме располажите. Биће Ваше царство велико и сјајно као славног Вам деде. И не заборавите, сутра је бадњи дан. Морате рано устати и отићи да одсечете бадњак. Ако сте нову годину провели на путу бар нек Вам Божоћ прође у весељу.
Младић послуша. Завеза платнену кесу, врати је под огртач и уђе у замак. Када се врата затворише старци се полако вратише ватри. Мрак је већ потпуно овладао градићем и док из унутрашњости бат корака младог краља сасвим не утихну две старине посматраше пахуље како тихо врцају.
-Мислио сам да ћете му заиста рећи?
-Замисли ти, добри Дане, Божу ризничара. Ни након смрти неда дијаманте.
-Али...
-Знам. Нисам му рекао. Боље је овако.
-Ваше височанство, уз дужно поштовање не разумем Ваш хумор. Стари сте и треба да се грејете унутра, поред камина, а не да се са пензионисаним генералом ледите на овој хладноћи. Треба да заједно са њим прославите благи дан, а не да са мном пијете у крчми. И требали сте да му кажете, ипак је он ваш наследник.
-Јесте. И то какав! Боље је овако Дане мој. Мислио сам да се повучем тихо и да уживам у старости, али кад му је отац погинуо у опсади Краснорода, а мајка клонула духом, морао сам да преузмем одговорност за њега. Како сам званично већ био мртав нисам хтео да му покварим успомену на славног деду. Нека се челичи. И ја сам почео као он. Биће од њега велики владар.
-А, ако смем да питам, ко је заиста сахрањен у вашем гробу? Што му одмах нисте рекли да су дијаманти код Боже?
-Лаврентије. У мом гробу лежи мачор Лаврентије. Рекао сам му да је Божа ја, јер по овом кијамету он неби отишао чак до рушевина Краснорода да види Божу.
          Иза планине над градићем бесни снежна олуја. У заветрини месташце тихо дочекује празник. Негде у даљини врхови пустог Краснорода бију своје последње битке са временом. Горда лепота овог града вене у беживотној тишини и аветно јеца пред налетима ветра. И док улицама окићеним мермерним споменицима и барокним фасадама корачају само сећања, градићем у подножју планине сутра ће зором граја младића радошћу поплочати каљаве сокаке. Предвођени новим краљем они ће својим кућама однети бадњак и из пламена који распале изнићиће нови град познат као горди Храстодар.
                                                     

mrzigolo:
01.јануар 2015.године, неколико минута иза поноћи....

Санке су на крилима ветра ношене ирвасима јуриле кроз снежну олују. Деда је био мало уморан, године га стигле, није више тако „танак“ да без проблема прође кроз оџак и пробије се до јелке да остави поклон. Тамо у улици Михајла Пупина, једва се спасио оног пса који је спавао поред јелке, није га ни видео. Да није било металне локомотиве коју је мали Стевица пожелео неби се жив извукао. Јесте да је Стевица добио локомотиву са отисцима зуба стафорда, али деда се извукао жив, то је битно.  Отворио је следеће писмо, да провери адресу на коју треба да стигне, писало је „светови Империје Онлајн“... списак жеља, нема му краја! Ништа му није било јасно, каква Империја, имена неких Великана, краљица, краљева, престолонаследника! Срећа да је са собом понео таблет, па ће часком то да изгугла... Гуглао је, гуглао...али џабе, ништа му није јасно, нити зна где иде нити коме носи поклоне, али дужност је дужност. Хтео је он да буде пилот, лекар, зубар, али опет је завршио као  поштар у црвеној униформи.

Стигао је до тог света Империје Онлајн, нема ни почетка ни краја, царство до царства, некакве заставе, музика се чује свуда редом, свакавих језика, пола  не разуме....али ипак је одлучио да закуца на једна врата. Отворише се, испред њега је стајао војних из средњевековног доба, очито прилично пијан. Након што је деда рекао „Добро вече“, војник повика : „ Милане, овај Димитрије стварно није здрав, ево обукао се у неко пед.... одело, има среће што је активирана ова заштита, Бугари би  га убили као зеца, у овом црвеном оделу шљашти као новогодишња јелка, зови остале да га виде мајке ти!“ Деда настави напред, логорска ватра око које је било окупљено скоро читаво село горела је високо у небо. Сви су почели да му се смеју, пијана маса је гледала у њега као у седмо светско чудо.  Седе и он поред  те ватре, да се мало огреје и да пита где се налази. Сео је поред  једног војника  који му је одмах у руке гурнуо бокал црног вина. „Пиј стручњак, заслужио си, свакаквих сам се нагледао у овој ери, али још нико није био толико храбар да обуче такво одело.“

„Ко сте ви људи, какав је ово свет?“ – упитао га је деда.
Човек му одговори: „Ауууууу, па овај што ти је врата отворио је добро попио, па он није ни провалио да си то ти Деда Мразе! Па ми смо ти чувени свет Великана, свет који је постојао пре барута, свет у којем се ратује, стиче вечна слава и сличне ствари. Сви смо ти писали, јеси нам донео поклоне? Ако нам ниси донео оне дијаманте има да прекинемо ову заштиту и да те пошаљемо на Бугаре у опсаду без овнова и катапулта, па да те после лопатом скидају са тврђаве, а деда, где су дијаманти?“ Након тога сви устадоше и музика стаде, сви у глас повикаше „Па деда дошао!!!Је ли донео дијаманте, шта је са премијумом, да нема случајно нови аларм, или онај програм за колоније!!!“  Деди ништа није било јасно, узео је онај џак у којем су му његови патуљци убацили поклоне за ову адресу и бацио га у масу, сви су потрчали ка џаку, па је он искористио тренутак и побегао напоље. Док је трчао ка санкама није му сметала килажа ни онај појас који га малопре стезао око струка, трчао је као дечачић од 15 година, пун снаге. Док је трчао говорио је у себи „ Империја Онлајн, добро ћу запамтити ту адресу, следећи пут ћу поклоне послати брзом поштом“

mrzigolo:
Честитка играчима Империје Онлајн .....

Драги играчи Империје Онлајн, колеге, савезници, непријатељи, ове игре зависници... срећна вам година нова, да вам од прошле буде боља ова. Да вам налози буду још бољи, шпијунажа, контрашпијунажа, све да вам је по вољи. Да дијаманата у 2015 – ој буде мало више, да вам не звоне много аларми, да вам ноћу буде мало тише. Да Великани буду без мање бага, да вам не недостаје воља за игром, да вас не изда играчка снага. Фармери да имају злата што више, ови што јуре војне, да буде медаља као јесење кише. Ратова и битки, да вам никако не фали, све савези да буду сложни, како велики тако и мали. Напуштених царстава да буде што мање,  да нам се у новој години увећа бројно стање. Да се заједно играмо као увек до сада, да нам у новој години активност не опада. Да имамо овај форум и пишемо што више, да се свађамо и псујемо, а админ нека брише. Да будемо ту, овог света део, да вам у Новој години остане савез цео. И да се прошири, за чланова доста, да играмо сваки дан, чак и у време поста.

Да будете живи и здрави, да имате новца што више, да нам остане овај конкурс, да има где за дије да се пише.

Година нова, ту је пред нама, неће је наша Империја дочекати сама. Док има нас, њених играча, биће само боља, привлачнија и јача!

Martina:
Направљен је први пресек. Објављена су имена победника!

Проглашење победника након првог пресека 14. круга конкурса!

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна