Конкурс > Приче 2015

2. круг Приче о ИО!

(1/5) > >>

Martina:
ПРИЧЕ О ИО!
Тема 2. круга конкурса у 2015. години:
''Вештине Великана''

dejan2808:
Били цар и царица. Волео је цар да иде у лов и лови дивљач. Пошао једном цар у лов и угледа: на храсту седи млади орао. Хтеде да га устрели, али орао га замоли:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се мисли, размисли па рече:
- Од какве користи ми ти можеш бити? - и опет нанишани да пуца. Орао му и други пут каже:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи, доћи ће време да ти могу устребати.
Цар је мислио, мислио, па како никако није могао да смисли од какве би му користи могао бити орао, реши да га убије. Орао и трећи пут проговори:
- Не пуцај у мене, царе господаре! Боље узми ме к себи и храни три године; доћи ће време да ти могу устребати.
Цар се смилује, узме орла к себи и хранио га је годину, и две. Орао је тако много јео даје сву стоку појео; цару више није остало ни овце, ни краве. Орао му вели:
- Пусти ме на слободу!
Цар га пусти на слободу; орао испроба своја крила, али виде да још не може да лети, па замоли:
- Чуј ме, царе господаре. Хранио си ме две године, ако хоћеш храни ме још једну годину; макар морао зајмити, али ме прехрани: нећеш на штети бити!
Цар тако и учини. Свуда је зајмио стоку и читаве године хранио орла, а онда га је пустио на слободу. Орао се подигне високо, високо; летео је, летео па се спустио на земљу и рекао:
- А сад, царе господаре, седни на мене, полетећемо заједно.
Цар седне на птицу и тако они полете. Не прође дуго и долете до краја сињега мора. Ту орао збаци са себе цара, он паде у море и умочи се до колена; само што орао није пустио цара да потоне, подухвати га крилом и запита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Уплашио сам се - вели цар - мислио сам да ћу се утопити!
Опет су летели, летели док нису долетели до другога мора. Орао збаци са себе цара посред мора и цар се умочи до појаса. Онда га орао подухвати крилом и упита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се у Бога надао да ћеш ме извући.
Опет су тако летели, летели и долетели до трећега мора. Пусти орао цара у велику дубину, упадне цар у воду до врата, али га орао и трећи пут подухвати крилом и пита:
- Шта је, царе господаре? Јеси ли се уплашио?
- Јесам - одговори цар - али сам се надао да ћеш ме извући.
- Е, сад си, царе господаре, осетио на својој кожи самртни страх! То ти ја враћам мило за драго: сећаш ли се кад сам био на храсту, а ти хтеде да ме устрелиш; трипут си се машио пушке да ме убијеш, а ја сам те молио и све се надао да ме нећеш убити, да ћеш се смиловати, да ћеш ме к себи узети!
После тога одлетели су иза тридесет земаља. Дуго, дуго су летели и онда орао рече:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама? Цар погледа.
- Над нама је - вели - небо, а под нама земља.
- А погледај још, шта је с десне стране, а шта с леве?
- С десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Одлетећемо тамо - рече орао - тамо живи моја најмлађа сестра. Слетели су право у двориште. Сестра је изишла у сусрет, дочекала свога
брата, посадила га за храстову трпезу, а цара није хтела ни да погледа - оставила га у дворишту, пустила брзе псе и напујдала их на њега. Орао се силно наљути, скочи иза стола, подухвати цара и полете с њим даље. Летели су, летели па орао рече цару:
- Погледај шта је иза нас? Цар се осврне и погледа:
- Иза нас се црвени кућа. А орао ће нато:
- То гори кућа моје најмлађе сестре зато што те није дочекала, већ је брзе псе на тебе напујдала.
Летели су, летели па орао поново запита:
- Погледај, царе господаре, шта је над нама, а шта је под нама?
- Над нама је небо, а под нама земља.
- А погледај још шта је с десне, а шта с леве стране?
- А с десне стране је широко поље, а с леве се кућа види.
- Тамо живи моја средња сестра, одлетећемо јој у госте.
Слетели су у широко двориште. Средња сестра дочека свога брата, посади га за храстову трпезу, а цар остане у дворишту. Пусти она брзе псе и напујда их на њега. Орао се расрди, устане од стола, зграби цара и одлети с њим још даље. Летели су, летели па орао рече:
- Царе господаре! Погледај шта је иза нас? Цар се окрене:
- Иза нас се црвени кућа.
- То гори кућа моје средње сестре! - рече орао. - А сад ћемо полетети тамо где живе моја мајка и најстарија сестра.
Кад су долетели тамо, мајка и најстарија сестра им се бог зна како обрадују, а цара срдачно и с поштовањем дочекају.
- Е па, царе господаре - рече орао - предахни и одмори се код нас, а после ћу ти брод дати и платити за све што сам код тебе појео па иди збогом кући.
Дадне он цару брод и два ковчега: један црвени, а други зелени и каже:
- Пази добро, не отварај ковчеге, док кући не дођеш; црвени ковчег отвори у задњем дворишту, а зелени ковчег у предњем дворишту.
Цар узме ковчеге, опрости се са орлом и отплови по сињем мору. Допловио је до некаквога острва и тамо зауставо брод. Кад је изашао на обалу, сети се ковчега па стане мислити шта би то могло бити у њима и зашто ли му је орао забранио да их отвара. Мислио је, мислио, није издржао, хтео је пошто-пото да сазна шта је у њима - узме црвени ковчег, стави га на земљу и отвори, кад отуда је толико разних животиња изашло да их очима ниси могао сагледати - једва су све стале на острво. Кад то виде цар, растужи се, поче плакати и јадиковати:
- Шта сад да радим? Како да опет скупим толике животиње у овако мали ковчег?
Одједном угледа - из воде изађе човек, приђе му и упита:
- Што ти, царе господаре, тако горко плачеш?
- Како да не плачем? - одговори цар. - Како да скупим оволике животиње у овако мали ковчег?
- Помоћи ћу ти у твојој невољи, скупићу ти све животиње под једним условом: да ми даш оно што не знаш да имаш код куће.
Цар се замисли:
- Шта бих то могао имати, а да не знам? Чини ми се све знам. Размисли и пристане.
- Скупи - вели - даћу ти оно што не знам да имам код куће.
Онај човек му скупи у ковчег све животиње, цар се укрца на брод и крене својим путем. Кад је дошао кући, ту сазна да му се родио син царевић. Стане га љубити и миловати и горке сузе проливати.
- Царе господаре - пита га царица - реци ми зашто горке сузе рониш?
- Од радости - одговори јој; уплашио се да јој каже истину да мора дати царевића. Изађе он после у задње двориште, отвори црвени ковчег - из њега изађу бикови и краве, овце и овнови, накупило се тушта и тма свакакве стоке да су све штале и обори били дупке пуни. Изађе у предње двориште, отвори зелени ковчег - пред њим се појави велики и прекрасан врт - каквог све дрвећа у њему није било! Цар се тако обрадова да и заборави да мора да преда сина.
Отада је прошло много година. Једном се цару прохтело да прошета, па пође на реку, кад тамо - из воде се појави онај исти човек и каже:
- Нешто си, царе господаре, постао забораван! Сети се шта си ми дужан!
Врати се цар кући тужан и претужан и исприча царици и царевићу истину. Туговали су и плакали сви заједно па су онда одлучили да им нема друге, већ да дају царевића. Одвезу га на морску обалу и оставе самога. Царевић погледа унаоколо, угледа стазицу и пође њоме: ваљда ће га Бог негде довести. Ишао је ишао и обрео се у густој шуми; у шуми беше кућица, а у кућици живи баба-Јага.
„Свратићу", помисли царевић и уђе у кућу.
- Здраво, царевићу! - проговори баба-Јага. - Ил' од нечег бежиш или нешто тражиш?
- Ех, бако! Најпре ме напој, нахрани, па онда питај.
Она га напоји, нахрани, па јој царевић све потанко исприча куда и зашто иде. Баба-Јага му рече:
- Пођи, дете моје, на море; тамо ће долетети дванаест чапљи и претворити се у дванаест девојака. Кад крену да се купају, ти се полако прикради и узми најстаријој девојци кошуљу. С њом ћеш се спријатељити па онда крени морскоме цару. Уз пут ћеш срести Преједала и Испијала и још Мраза Стезала, све их поведи са собом - ваљаће ти у неприлици.
Царевић се опрости са Јагом, пође на уговорено место поред мора и сакрије иза жбуна. Уто долети дванаест чапљи, ударе о црну земљу, претворе се у лепе девојке и пођу да се купају. Царевић украде најстаријој кошуљу и седне иза жбуна - не трепће. Девојке се окупале и изашле на обалу, њих једанаест узму своје кошуље, претворе се у птице и одлете кући. Остане само најстарија, Василиса Премудра и стане молити доброга јунака.
- Врати ми - вели - моју кошуљу; кад дођеш код мога оца, воденога цара, ја ћу ти се наћи и помоћи.
Царевић јој врати кошуљу, она се одмах претвори у чапљу и одлети за својим другарицама. Царевић настави пут и сретне три богатира: Преједала, Испијала и Мраза Стезала. Поведе их са собом и пође воденом цару.
Угледа га водени цар и вели му:
- Здраво, пријане! Што те тако дуго није било? Уморио сам се чекајући те. Одмах се лати посла; ево ти првога задатка: изгради за једну ноћ велики кристални мост, да до ујутру буде готов! Ако га не саградиш — оде ти глава!
Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор од своје собе, угледа га и упита:
- Зашто, царевићу, сузе рониш?
- Ах, Василиса Премудра! Како да не плачем? Твој отац ми је заповедио да за једну једину ноћ саградим кристални мост, а ја, печалан, не умем ни секиру у рукама да држим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне, па изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе тесари и радници: једни земљу равнају, други цигле довлаче и за трен ока направе кристални мост, украсе га разним шарама и разиђу се кућама. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устани, царевићу! Мост је готов, сад ће отац доћи да га види. Царевић устане, узме метлу, пође на мост и стане га мести и чистити.
Похвали га водени цар.
- Хвала ти - вели - извршио си овај задатак, изврши и други. Ево шта треба да урадиш: засади до сутра зелени врт - да буде велики и разгранат, а да у врту певају птице певачице, на дрвећу да цвета цвеће и да висе зреле јабуке и крушке. Врати се царевић од воденога цара, а све сузе рони. Василиса Премудра отвори прозор и упита га:
- Што плачеш, царевићу?
- Како да не плачем? Твој отац ми је наредио да за једну једину ноћ врт засадим.
- Ништа не брини! Лези да спаваш; јутро је мудрије од вечери. Наместила му је да легне па је изашла на доксат и викнула, звизнула јуначким покликом; са свих страна се скупе вртлари и повртари и засаде зелени врт, у врту птице певачице певају, на дрвећу цветови цветају, а свуда висе зреле јабуке и крушке. Ујутру рано буди Василиса Премудра царевића:
- Устај, царевићу! Врт је готов, отац долази да га види.
Царевић брзо узме метлу па право у врт - понеку стазу омете, понеку грану подигне. Похвали га водени цар:
- Хвала ти, царевићу! Поштено си ми служио, а сад изабери себи невесту између мојих дванаест кћери. Све су оне налик једна на другу као јаје јајету — лице им је исто, коса им је иста, хаљине су им исте. Трипут можеш да погађаш а ако сваки пут погодиш једну те исту - она ће постати твоја жена, а ако не погодиш - наредићу да те убију.
Сазна за то Василила Премудра па улучи прилику да рекне царевићу:
- Први пут ћу марамом махнути, други пут ћу хаљину поправити, а трећи пут ће ми изнад главе мува летети.
И тако је царевић сва три пута погодио Василису Премудру. Венчали су их и приредили велику гозбу. Водени цар је наспремао свакојаких јела - стотину их људи не би појело! Нареди зету да све мора бити поједено, ако ишта остане - биће зло.
- Оче - замоли царевића - са мном је један старчић, дозволи му да једе с нама.
- Нека дође!
Ту се одмах створи Преједало. Све је појео - и још му је мало било. Водени цар је спремио и свакојакога пића четрдесет буради и нареди зету да све буде до последње капи попијено.
- Оче! - замоли опет царевић - са мном је и други старчић, дозволи му да попије у твоје здравље.
- Нека дође!
Појави се Испијало, одједном искапи свих четрдесет буради - и још затражи да му дају.
Види водени цар да ништа не може да учини па нареди да добро угреју за младенце гвоздену бању. Угреју гвоздену бању, двадесет хвати дрва су наложили, пећ се зацрвенела а зидови усијали да се на пет врста није могло прићи.
- Оче - вели царевић - дозволи најпре нашем старчићу да се напари, да бању проба.
- Нека се напари!
Уђе у бању Мраз Стезало - дуну у један угао, дуну у други, а већ леденице висе. Иза њега у бању уђу младенци, умију се, напаре и кући врате.
- Хајдемо да побегнемо од оца, воденога цара - вели царевићу Василиса Премудра - он је на тебе толико срдит, да се бојим да ти какво зло не нанесе!
- Хајдемо - каже царевић.
Одмах оседлаше коње и одјурише у широко поље. Ишли су, ишли, тако, доста дуго.
- Сиђи, царевићу, с коња и прислони уво уз црну земљу - вели Василиса Премудра - да се не чује за нама потера?
Царевић прислони уво уз црну земљу - ништа се не чује! Василиса Премудра сјаше са доброга коња, прилегне на црну земљу и вели:
- Ах, царевићу! Чујем силну за нама потеру.
Она претвори коње у бунар, себе у котлић, а царевића у старца. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака с лепом девојком?
- Јесам, рођени! Али то је било давно, они су овуда прошли још кад сам ја млад био.
Потера се врати воденом цару.
- Нема им - веле - ни трага ни гласа, видели смо само једнога старца покрај бунара, а по води плива котлић.
- Зашто их нисте узели? - повиче водени цар и одмах све гониче преда страшној смрти, а за царевићем и Василисом Премудром пошаље другу потеру. А они су за то време били већ далеко одмакли.
Зачује Василиса Премудра нову потеру, претвори царевића у старога попа, а себе у оронулу црквицу - зидови само што јој се не сруше, сва у маховину зарасла. Наиђе потера:
- Еј, старче! Да ниси видео доброга јунака са лепом девојком?
- Јесам, рођени! Само то је било тако давно; они су овуда прошли кад сам ја млад био и ову цркву градио.
И друга потера се врати воденоме цару:
- Нема их, ваше царско величанство, ни трага ни гласа, видели смо само старога попа и оронулу цркву.
- А што их нисте узели? - још јаче викне водени цар, преда гониче страшној смрти и сам крене за царевићем и Василисом Премудром.
Овога пута Василиса Премудра претвори коње у реку од меда и обале од кисеља, царевића у патка, а себе у сиву патку. Водени цар навали на кисељ и медовину - јео је, јео и пио, пио док није пукао! Ту је и душу испустио.
Царевић са Василисом Премудром настави да иде даље. Кад су се приближили кући оца и мајке царевића, Василиса Премудра рече:
- Иди ти, царевићу, напред, јави се оцу и мајци, аја ћу те овде причекати. Само упамти добро ове моје речи: са сваким се целуј, једино немој са сестрицом. Ако тако не учиниш, заборавићеш ме.
Царевић дође кући, стане се са свима здравити, пољуби и сестрицу, и само што је пољубио, одмах је своју жену заборавио, као да му никад у мислима није ни била.
Три дана га је чекала Василиса Премудра, а четвртога дана прерушила се у просјакињу, пошла у престони град и сместила се код једне старице. А царевић се спремао да се ожени богатом принцезом и било је објављено по читавоме царству: колико год да има православног народа сви нека изађу да честитају младожењи и невести и донесу на дар по пшенични пирог. Тако је и старица код које се била сместила Василиса Премудра узела да сеје брашно и спрема пирог.
- За кога, бако, спремаш пирог? - пита Василиса Премудра.
- Како за кога? Зар ти не знаш? Па, наш цар жени сина богатом принцезом; треба у дворац ићи, младенце даривати.
- Дај да ја испечем и у дворац однесем; можда ће ми цар нешто уделити.
- Ево ти, пеци и нека ти Бог помогне!
Василиса Премудра узме лепо брашно, замеси тесто, зачини га сиром, унутра стави голуба и голубицу и направи пирог.
Пред сам ручак пођу старица и Василиса Премудра у дворац, а тамо гозба каква се не памти. Ставе на сто пирог Василисе Премудре па кад га разрезаше попола, из њега излете голуб и голубица. Голубица узме комад сира, а голуб јој вели:
- Голубице, дај и мени сира!
- Не дам - одговори голубица - јер ћеш и ти мене заборавити, као што је царевић заборавио своју Василису Премудру.
Ту се царевић сети своје жене, скочи иза стола, узе је за беле руке и посади покрај себе. Отада су живели заједно у сваком добру и срећи.

   

marko.bangalic:
У једној краљевини,далеко,далеко одавде,живео цар Милош Воиновић са царицом Маријом.

Имали су две кћерке: принцезу Милицу и принцезу Љубицу.

Цар је сваког дана обављао своје царске дужности,а царица је кувала, прала, пеглала, шила, везла, плела. Све што је радила, радила је из забаве и то је чинило срећном и задовољном.

Принцезе су ишле у школу да би имале с ким да се играју, јер је у двору било тихо и незанимљиво.

Иако су имале брдо играчака, ретко су се играле с њима.

Друга деца нису долазила у двор да се играју, осим два пута годишње и то на рођендане принцеза.

Онда је био урнебес. Цар и царица и сви који су живели у двору, повукли би се у своје одаје, а деца би трчала, скакала, певала и играла, слушала музику.

Једног дана цара Милоша Воиновића пробуди телефон. Звао га је његов први сусед, Цар Ђурађ Прибисављевић.

Оно што је цар Милош чуо, било је невероватно: њега и његове суседе, мирољубиве цареве, позвали су цареви с друге стране мора да предају своја царства или да ратују, па ко победи.

Цар Милош је устао, обукао се и доручковао. Обавестио је витезове и војску о рату, послао поруку царици Марији да не брине, и отишао.

Дуго је у њиховим царствима владао мир. Цареви су се договарали о свим проблемима, било да је реч о свом или о суседним царствима. За њих је рат било нешто о чему су слушали од својих очева, дедова, прадедова и о чему су читали.

Тек сад су схватили шта је значило оно да увек морају бити спремни за ратовање.

Када су принцезе Милица и Љубица устале, умиле се,опрале зубе и обукле се, сишле су у кухињу да спреме доручак и да размисле чиме ће се бавити тог дана, царица Марија је већ седела за столом и пила кафу.

Рекла им је да им је отац отишао у рат. Зачуђено су гледале у мајку. Дуго је царици требало да им објасни шта је то рат.

"Некада се рат водио тако што су људи имали оружје и њиме пуцали на противничку војску.

Правила су се променила и сада се води рат тако да побеђује она војска која покаже више знања из науке,технике и свих досадашњих достигнућа у свим областима.

Онај ко добије негативне поене, испада. Који цар остане са више војника, победио је."

"Као игрице!" повикаше у један глас принцезе.

"Отприлике тако" рече им мајка.

Пролазили су дани, месеци године. Царица је повремено добијала поруке о ситуацији на бојном пољу.

Знање обе зараћене стране било је велико и рат се настављао.

Једног дана зазвони телефон царице Марије.

Није могла да поверује кад је чула да је с друге стране царица Даница, жена цара Драгутина Лазаревића, оног цара који је објавио рат њиховим царствима.

Питала се шта хоће Даница.

"Мушкарци да се врате својим породицама, доста је било ратовања. Све царице да позову своје мужеве. Ја лично идем по мог Драгутина.

"Тако је говорила Даница. Наравно, она и треба нешто да предузме јер је њен муж и започео рат.

Марија је знала да Милош не мисли на повлачење, јер кад ратује или ће победити или бити побеђен.

Милица и Љубица су постале девојке. Требало би да се удају.

Заљубиле су се. Сваки дан су размењивале поруке са изабраницима свога срца.

Једног дана, кад се вратила од пријатељице, царица Марија је пронашла два писма са истим садржајем:


ДРАГА МАМА , ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА МИЛИЦА.

ДРАГА МАМА, ЈА САМ СЕ УДАЛА. ТВОЈА ЉУБИЦА.

Није знала шта да каже а није имала ни коме. Тад зазвони мобилни:


ДРАГА МАРИЈА, ПОБЕДИЛИ СМО. СТИЖЕМ НА ВЕЧЕРУ. ТВОЈ МИЛОШ.

Почела је да је боли глава. Толико новости! Мора лећи.

Заспала је.

Зачу се звоно на вратима двора. "Хеј, има ли кога да отвори победнику?" познат глас загрми.

"Победник мора знати сам да отвори врата" одговори Марија али, ипак устаде.

Милош рашири руке и загрли своју царевску супругу.

"А сад да те упознам са царом Драгутином. Он је изгубио битку али смо толико дуго ратовали да смо се спријатељили.

А он има два синчића, ми две кћеркице, па ко зна...

"Марија му показа писма која су јој оставиле кћери.

"То није могуће! Удале се! За кога? За тамо неке пробисвете, знам ја данашње младе. Има одмах да се врате!"

Цар Драгутин, који је све време ћутао, упита:

"Драги колега, како се зову Ваше кћерке?" Маилош и Марија одговорише у један глас: "Милица и Љубица".

"Не могу да верујем! Не могу да верујем!"

"Шта то не можете да верујете, колега?" с чуђењем је упитао Милош.

"Сада ми је моја супруга царица Даница јавила да хитно дођем кући, јер су се наша два сина оженила са принцезама Милицом и Љубицом.

Ни нас нико није питао. Ни обавестио."

"Ако је тако, пријатељу, да попијемо по пехар вина, да наздравимо нашој деци!

Да ли би Ваш млађи син хтео да заузме моје место? Видим да је време да идем у пензију.

Знате, имамо једну малу кућицу поред реке, коју је изградио мој давни предак, који се звао Лазар.
Одувек сам желео да, као и он некада давно, пецам рибу и не мислим ни о чему."

"Наравно да ће мој син прихватити Вашу понуду, али има ли у Вашој кућици мало места за мене и моју Даницу? И ја бих у пензију, а имам један добар штап за пецање који ми је оставио мој давни предак Мирољуб"

"Зашто да не? Добро нам дошли!"

И тако, у једној царевини, далеко одавде, они који су прелазили мост на реци, могли су видети два пријатеља, Милоша и Драгутина како пецају рибу.

Скоро сваког дана Даница и Марија су кувале рибљу чорбу.

А њихова деца су владала царствима, градила путеве, аеродроме, градове, а у слободно време су садили и сејали цвеће, окопавали виноград и бавили се пчеларством.

Понекад би посећивали родитеље, а њихова деца би уживала пливајући у реци.

AleXXX.:
Није што је мој, али људи, људи мој генерал је прави цар (схватате фору, он и јесте цар, капирате? аах добро, није важно), да наставим...:)
Што има вештине, аууу, брзина, бонус на коњицу, све све све што треба, али има једну ману. Прељубник је велики...
Једном замало битку да изгубим. Залего он са Добрилом за плас' и води политику само тако, а војска на бојном пољу. Нема генерала, одмах им морал оп'о, а противник беше јак. Нема ге па нема као да је у земљу проп'о. Не вреди, битка поче без њега.  :-\
Бију се моји војници добро, али није то то без генерала
Кад у нека доба, одапе се противничка запаљена стрела и прелете целу моју војску и нећете веровати, право паде на пла'с где је генерал залего са Добрилом. Запали се пласт, тргоше се они. Док покупише ствари дим их скрооз очади.
Изнервира се мој генерал, не због тога што је сав у диму него што га прекинуше у пола посла  ;D Зајаха вранца и право на бојно поље па кад поче да бије, горе од Марка Краљевића. Кад је дошао до непријатељског генерала толико га је "завалио" да му је главу одшафио.
Разбежа се сва непријатељска војска, заврши се битка (ја победио :D), а генерал се врати на посао. Не посао генерала, него на посао који је почео иза пласта. Ееееееееееееее па зезнут је мој генерал. Током битке опазио је он нови, већи пла'с и ред је да га испроба сад када је битка готова  :)

Mozambi:
Беше јесен,кишовито јутро је освануло изнад царства.Магла се дизала,из својих кућа су само пужеви излазили.Народ царства је био у својим домовима,покрај својих огњишта,деца су се играла са својим каменим и дрвеним војницима,смишљајући стратегију како би извојали победу над браћом и сестрама.На двору је напето било,порађала се царева ћерка.Цар замишљено гледа кроз прозор у умирујуће капи кише које се сливају низ прозор велике палате.Лазар Хребељановић муж цареве кћи беше узнемирен,видео је болне гримасе на лицу своје жене.Ипак уз божију вољу родила се беба,небо се још више отвори као да плаче у дујету са новорођеним дететом.Родио се дечак,краљевске крви,са посебним талентима.Био је предодређен за велике битке,за генерала главне провинције,у њега су били усађени страшни таленти,који су дошли на свет уз звуке громова и ударе муња.Повећавао је моћ стрелаца,пешадије и морал војске.Како је постајао све старији више искуства је стицао,побеђивао у разним биткама против сурових варвара.Побеђивао је и остале цареве,клечали су разни гувернери и генерали,што из страха,што из неизмерног поштовања.После силних битака у царству је завладала тишина,некада је тишина пуно гласнија од урлика и повика у жару једне битке.Та тишина је могла наслутити само добро или лоше.Осетио је генерал да овај мир у царству неће изаћи на добро.Осетио је генерал у ваздуху стари устајали мирис шпијуна.Није могао да спава два дана и две ноћи хтео је да дочека непријатеља спреман,стражари су се мењали,трећину војске је цар шетао до подножја планина и назад,не би ли противник видео сву војску и упао у клопку.Царство је носило милионски терет,златне полуге,наслагана стабала,истопљено гвожђе за хладно оружије,камен је стизао из рудника,низ реке право у царство.Претрпано царство сировинама беше мамац за крупну рибу.Затишје пред буру...закорачише непријатељски шпијуни у царство,цар је смирено посматрао те охоле шпијуне,заједно са својим генералом.Поноћ је,кренуо је млади генерал из Руског царства.Велика војска,велики руски генерал,али смирени генрал који беше рођен и предодређен за велика дела је уочио ману код непријатеља.Рус није послао много опсадних машина,коњаника има за нијансу више али генерал треба трећину војске да повуче из планина као појачање и на мобилизацији спремно чека пар хиљада коњаника.Кренуо је Рус по ресурсе,али није их освојио,остали су зуби и флеке крви на зидинама неосвојиве цареве тврђаве.Генерал је успео,окачио је дванаесту медаљу себи на груди,цар је поносан на свог генерала,поносан је на царство на своје вештине и вештине осталих гувернера и генерала,али највише је поносан на сина своје ћерке талентованог војсковођу,јунака и спасиоца овог прелепог царства.Замишљен поглед у даљини лута,генерал размишља о оснивању сопствене породице,време му је.Ускоро ће напунити 35 година,за собом је оставио велике ратнике,добар глас га прати,може оженити коју год девојку хоће,сви очеви ће радо предати руку славном генералу.
Прелепо јутро је освануло у царству,птичице цвркућу,певају радосну песму пролећа.Генерал се упутио у потрагу за женом,обилазак свих кућа у царству,где беше послужен ракијом и вином,слатко од дивљив јагода,слатко од дуња,слатко од смокви и рибизли,износили су пред њега као и мед уз хладну воду.Свим домаћинима је била част што њихов генерал долази у њихову кућу.Генерал се смешкао тајанствено,угледавши ћерку угледног фармера загрцнуо се са водом и исколачених очију он приђе девојци и пољуби јој руку,питајући је за име...она му поклони осмех.Била је то љубав на први поглед.
Оженио је прелепу кћи угледног домаћина из царства.После неког времена срећног брака,добили су децу која су имала таленте налик очевим али и мајчиним талентима за фарме.Без сумње тог олујног и кишовитог дана праћеним ветром и муњама родио се велики ратник,каквог ово царство неће дуго имати,тражиће народ таквог јунака али наћи неће,гледаће...али неће видети.А царско стабло ће постајати све веће и богатије,памтиће подвиге њиховог генерала,а његова деца ће преносити са колена на колено храбре медаље њиховог јунака.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна