Ако се неко може назвати ветеранима, онда смо то ми. Ере смо провели заједно борећи се против разних нација. Ни пред каквом силом нисмо узмицали и борили смо се као један. Наравно да није увек било лако, дешавало се да појединцима униште војску или их потпуно спале, али увек смо били ту једни за друге и помагали колико смо могли. Тако борећи се смо освојили све што се може освојити. Медаље освојене снагом и чашћу. Али како то увек бива, човек се засити. Борити се сваку еру изнова са већ познатим противницима није имало драж као пре. И одлучили смо да променимо свет, остављајући овај стари на врхунцу моћи. Тако и треба. Када си највећи, повуци се.
Нови свет, нови изазови. Знамо све о овој игри и нема ту неке филозофије, треба само применити досадашње знање потковано искуством. Прва ера је била пробна. Може се тако рећи. Никакав резултат посебно нисмо постигли, а и било је лето, људи су тада мање активни. Другу еру смо почели са више елана. Неки стари чланови су се вратили, нови чланови су се показали као добри играчи. Изгледа да ће ова ера бити успешна. Наравно, ратови нису изостали. Опет, по старом обичају, тукли смо се са свима и свакаквима. Са некима и више пута. И тамо негде након пола ере добијемо понуду да се ујединимо са једним веома јаким савезом и заједно освојимо медаљу. Да буде јасније, ми да пређемо код њих. Неки су се замислили, неки нису хтели ни да чују, а неку су моментално изашли из савеза у жељи за виртуелном наградом. Та понуда била је прва пукотина у тврђави нашег савеза. Неко време је све функционисало релативно нормално, али један тренутак непажње био је повод за делимично цепање савеза. Најјача војска у савезу није померена на време и од ње је остала само успомена. Револтирани овим, део савеза одлази у онај јачи савез. Нажалост.
Већина која је остала и даље има исти циљ. Освојити медаљу. Биће много теже, али кога нема без њега се може. Консолидовати редове и јурнути напред. Напред Гвоздени!
