Прикажи поруке

Овај одељак вам дозвољава да видите све поруке овог члана. Имајте на уму да можете да видите само поруке из оних области којима имате приступ.


Поруке - AleksandarJeremic

Странице: [1] 2
1
Стихови 2015 / Одг: 3. круг Стихови о ИО!
« послато: мај 12, 2015, 17:02:12 поподне »
Баба Судба

На брду под небом, у колиби трошној
крепка баба Судба точак среће врти.
Црни гавран здушно пророчици босој
помоћ пружа и несрећу слути.

Пламен огња вије, напитак се спрема,
таваницом сенке плешу у заносу.
Дијамант на точку у тишини дрема
и киселу пару претвара у росу.

Поредак је битан као дашак ветра
маслачку зрелом што разноси семе.
Црни угљен гори ко паганска мантра
кад призива душе далеке и неме.

Његове је ватре зрак пламена сјајем
од вајкада песму појао о брату
у лепоти гордом, од камена тврђем
на точку среће плавом дијаманту.

Од исте су грађе и веома слични
ал један се троши да обдани другог.
Поредак атома различитим чини
богатства симбол и гориво истог.

Напитак је спреман, точак се још врти
виле из сенке ноге плету брже.
Кутлача је врела, старица се мршти
егзотичне траве док јој усне прже.

Колиба се љуља, гавран мења боје
духови прошлости из дима се смеју
васиона ноћас дошла је по своје
рите у пламену баби крста греју.

Из даљине личи на логорску ватру
та колиба сама врх брда под небом.
Баба је Судба рецептуру стару
дозирала лоше, заменила хлебом.

Уз крик првог петла, доле у долини
на згаришту свежем и точак ће стати
срећу данас деле, на јаре врелини
првом ко туд прође плави дијаманти.

2
Слике 2015 / Одг: 3. круг Слике о ИО!
« послато: мај 11, 2015, 15:14:59 поподне »

3
Приче 2015 / Одг: 3. круг Приче о ИО!
« послато: мај 08, 2015, 14:20:25 поподне »
                                                                                                      Опсада

       
         Сто на једног! Кроз вертикалне прорезе на окулару Геe'р-Гајус посматра надолазећу војску. Подиже десни лакат у ниво рамена и одсечним замахом шаке уназад даде сигнал позорнику на кули иза њега. Овај прихвата поруку и прослеђује је у унутрашњост тврђаве, до посада катапултова специјално припремљених за ову прилику. Они одапеше стеге и товар преправљених опсадних машина у ниским луковима полете према непријатељу.
   Варвари се ускомешаше. Најезда спласну и у једном тренутку јуриш потпуно стаде. Нису очекивали да их браниоци гађају посмртним остацима шпијуна послатих у извиђање. Знају да су проваљени; њихова стратегија је сада безвредна. Морају да је мењају у ходу и морају да је мењају брзо, јер у супротном их чека понижавајућ пораз. Иако бројчано супериорни, све док не знају потезе непријатеља они не могу бити корак испред, не могу бити сигурни у своју победу. Знају шта их чека под зидовима Храстодара. Пакао, али не на какав су навикли, не вољном предајом таштини изграђена празнина, већ сукоб са људима који бране своје домове и своје достојанство, који су за своју визију живота, ону коју сматрају здравом, спремни да погину. Број им ништа не значи, јер мотив је браниоца чистији и племенитији, јединственији и јачи. Син до оца, брат до брата... Сви мисле и сви осећају исто. Чак су и парничари у њиховим редовима блиски у овом тренутку - храст међаш прво морају да одбране од туђина па тек онда да утврде коме, заправо, припада. Њихови мужеви бране право да на миру подаве вртларе који су, осим предвиђених, зашли и у забрањене вртове. Вртлари у оштрици мача што га спремају за сукоб виде испуњење своје правде; годинама чекају тренутак да иступе из сенке, да збаце опрез и престану да се шуњају, да достојансвено стану, раме уз раме са мужевима својих рајских вртова, и да се с њима надмећу. Док стоје у строју они се мрзе, један другом завиде и надају се да супарник неће претећи, али обојица знају да ће један другог бранити од заједничког непријатеља. Боље да обојица претекну, него да не претекне ни један. Ако сачувају мир, има времена да се поубијају, Боже здравља.
   У таквим околностима рушилачка жеђ просечног варварина, пропалице по самоопредељењу, бледа је спона и слаб кохезиони фактор. Колико год да студен у својој души, увек независну и увек исту, у поређењу са посебним, измешаним и неретко супротстављеним ватрама супарника проналазе као своју снагу, негде дубоко они и даље стрепе. У тамном, беживотном простору њиховог охлађеног света огољени инстинкт за самоодржањем жижи. Трепери. Опомиње. Дошли су, зато, да издахну кисеоник и своју душу лише погонског горива, да одбаченим надама и напуштеним сновима запале свет и посматрају га како гори. Хладни и равнодушни, у пламену ће видети себе са безбедне удаљености. У безнађу су пронашли мир. Празнина га обећава. Све док њихов пламен опстаје ван њих, све док постоје тек као пригушена варница, постојаће спокојно. Сада, међутим, док посматрају своје шпијуне како падају са неба, питају се да ли се ризик исплати. Веома близу, а савршено далеки једни од других, они осећају немир. Надомак циља варница пече. Ако, попут својих шпијуна, полете у небо, они не само да неће постојати ван себе - неће постојати никако. Маа'л-А Хан заповеда јуриш, али они би да се врате, да пробају да се суоче са својим пламеном. Можда није прекасно, можда је нада ипак лепа, можда вреди покушати. Бичеви пуцају, трубе грме. Повратка нема. Поход се наставља.
   Сто на једног... - наставља Геe'р-Гајус своју рачуницу. Ако мисли да победи одбрану Храстодара са само сто пута више војника Маа'л-А Хан је луђи него што сам мислио.
   Варвари улазе у домет балистама на кулама, пројектили полећу и кроз пар тренутака чланови посаде опсадних овнова из првих редова, прободени, у неправилним путањама ваздухом над својим саборцима изводе посмртне пируете. На кишу тешких стрела надовезује се пљусак лакших. Елитни стрелци са зидова одапињу у таласима и небо над варварима све више личи на море захваћено олујним невременом. Звуци поцепаног зрака надјачавају јауке погођених. Инжењери из допуне надиру ка овновима да их погурају даље ка капијама, али већина не успева да се домогне циља. Свуда око осадних машина варварска пешадија јуриша према првим редовима збијене Златне Гарде, али из позадине им већ у сусрет долазе и избачена копља. Коначно и катапулти са зидова одапињу стене и оне полећу према нападачима. Након удара у тло оне се одбијају и настављају да сеју ужас и смрт. Варварски редови су потпуно разбијени; они сада индивидуално, без икакве идеје о заједничком наступању, јуришају ка Небојшиној војсци. Елитна коњица Храстодара добија знак да крене у напад. Стрелци престају са паљбом, балисте и катапулти такође. Паладини у благом касу спуштају тешке јавелине у водоравни положај и прелазе у галоп. Под тежином њиховог челичног оклопа тресе се земља. За њима наступају гардисти, елитна пешадија. Још држе редове и не дају се у јуриш - корак по корак они заузимају поље и одузимају сваку шансу противнику да приђе зидовима тврђаве. Коњица се забија у центар непријатељских одреда, са лакоћом се пробија кроз редове лаке пешадије и стиже до језгра варварске војске, елитних варварских војника и чувара Маа'л-А Ханове поворке. Раздваја се у три крака и покушава да опколи непријатељског војсковођу, истовремено притискајући чеони део њене одбране. Гајус посматра развој битке. Осврће се према Храстодару и погледом прелази преко врхова његових највиших кула, позлаћених купастих кровова палате у горњем граду. Гледа у плаву заставу златним крстом у средини подељену на четири једнака дела како се виори на ветру. Након пар тренутака спушта поглед до свечаног балкона и војнички отпоздравља у даљину. Извлачи мач из корица, подиже штит и подбоде свог коња. Гардисти се размакоше и он појури према Маа'л-А Хану.
   Пешадија у одбрани уђе у домет варваским катапултима и крете паљба ка њима. Требушети из позадине такође одапеше пројектиле и они полетеше према Храстодару. Главнина две војске се судари и крете борба прса у прса. Варвари су слабије опремљени и мотивисани, али их има много више. По боковима фаланге браниоца спречавају непријатеља да уђе у залеђе одбране, одакле стрелци на пољу пуцају ка средишту битке. Коњица је већ дубоко међу варварима; први паладини већ су допрли до опсадних машина у залеђу нападача и један по један требушет престаје са паљбом.
Битка на средишту поља одвија се неповољно по Храстодар; бројчано вишестуко надјачани, гардисти се умарају. Катапулти, стрелци и копљаници нанели су им тешке губитке и они узмичу. Корак по корак одступају назад ка зидовима и очекују подршку стрелаца. Фаланге по боковима прелазе у офазиву.
   Геe'р-Гајус стоји наспрам Маа'л-А Хана. Сишао је с коња и чека противника да устане из покретног престола. Принц хаоса седи заваљен, смешка се и прстима пуцкета по рукохватима. Наизад наређује слугама да га спусте, одгрће плашт иза себе, узима своје мачеве и креће према Геe'р-Гајусу.
   Гардисти су већ потпуно притерани уз зидове. Још држе редове, али се попуна убрзано троши. Генерал Бранко Набусић са пар најискуснијих витезова на челу своје војске прихвата таласе варвара. Посекао их је већ на десетине, можда и преко стотину. Примио је пар тешких удараца, посекотине на рукама, лицу и ногама крваре. Осећа умор. Напон га попушта, мишиће хвата грч. Болног лица он дочекује варваског војника, удара га мачем по боку, следећем поставља штит, окреће се око своје осе и пробада га кроз стомак, извлачи мач и иза леђа дочекује напад трећег. Одбија га ногом, али губи равнотежу и посрће уназад. Саборци му притрчавају у помоћ и праве круг око њега. Он седи и осећа да га хвата вртоглавица. Руком напипава свој мач и покушава да устане, али успева тек из другог пута. Љуља се и зна да не може још много. Помућеног вида он креће у напад, замахује и промашује. Ударац с леђа га обара на колена. Убрзо осећа да га копље пробада кроз грудни кош. Његови витезови обарају нападача. И сами на ивици снаге освају простор око свог генерала, хватају га за руке и покушавају да га одвуку у залеђе, али се овај опире. Уз помоћ два саборца диже се на стопала и, отрежњен рањавањем, вади копље из себе. Тешко дише. Крв му капље са усана. Капци су му све тежи. Тражи мач од младог гардејца до себе.
-Немојте генерале, рањени сте.
-Колико имаш година, младићу?
-Деветнаест, господине.
-И колико си их данас посекао?
-Сто четрдесет два, господине.
-Доста си их посекао за своје године. Иди сад, одмори, требаће твоја вештина  Храстодару и у наредним годинама.
-Али генерале, за ваше добро...
-Дај тај мач, немам цео дан!
Младић се повинова вољи надређеног. Бранко шаком обриса крв са усана, још једном подиже мач и крете напред. Без снаге у рукама и без равнотеже он једва одби два замаха мачем. Трећи га посече по бутини и он паде на бок. Покуша да се придигне, али га четврти већ дочека и прободе кроз десно раме. Последњом снагом, левом руком он баци сечиво и погоди једног варварина у груди. Овај паде. Кроз прашину, борећи се за сваки дах, Бранко допуза до своје последње жртве, окрете је ка себи и унесе јој се у лице.
-Добродошао у пакао, пријатељу!
И издахну. Варвари надиру према зидовима. Страдало их је много, али остало их је довољно. Поље испред тврђаве остало је готово небрањено. Тек шачица војника брани одступницу према главној капији, где се преко приступног моста над ровом евакуишу рањеници. Стрелцима на зидовима понестаје стрела.
   У средишту поља Златна Гарда затворила је обруч око Маа'л А-Хана и Гее'р-Гајуса. За сада успешно одбија све покушаје варвара да приђу у помоћ свом вођи. Иза њих, у унутрашњости круга, два колоса не посустају у жестоком сукобу. Маа'л А-Хан је јачи и ретко губи иницијативу, али Геер сваку прилику коју добије користи да узврати напад и натера противника на одступање. Два анђела у коначном сукобу поретка и хаоса. Два брата у борби до уништења. У једном тренутку Гее'р-Гајус прави грешку. Принц хаоса је користи и пробада га прво једним, а потом и другим мачем. Геер испушта мач и штит, пада на колена и дрхтави напон у мишићима га одржава у том положају. Наизад се примири.
-Није ми јасно, брате, зашто си уопште ступао у ову битку. Ти видиш судбине! Зар је могуће да си ме тражио све ове векове само да би данас изгубио? Зар свој крај ниси могао да предвидиш?
-Маа'л А-Хане, будалчино...
-Хахаха, штеди речи сироти брате, сваки дах ти може бити последњи. Моје питање било је отровно, реторичко. Нисам очекивао одговор! Сад умири полако и гледај како рушим Храстодар.
-Као што је мрак тек одсуство светла, хаос је одсуство поретка. Ништа постоји као реч и као значење, као идеја о одсуству нечега само док то нешто постоји.
-Шта хоћеш да кажеш?
-Све ове векове ти си негатив, пука реакција на браћу и мене. Они су отишли, а сада идем и ја. Без позитива нема негатива...
-Чек, чек... Да ја нисам... Ти си анђео, смртници ти ништа не мог... Јеси ли ти то намерно изгубио?
-Изгубио? Ко каже да сам изгубио?
И Гајусу паде глава. Маа'л А-Хан остаде загледан у једну тачку, а затим, намрштен, подиже поглед и усмери га на своју војску. Осети страх. Све претходне године био је сигуран да зна шта ради. Антаријус је био најстарији и најјачи, али он је отишао. Знао је да Гее'р-Гајус не може да га порази. Дубоко је веровао да га ништа не може зауставити, али сада види да то ипак није био чист рачун, већ празноверје. Схвата да је веровао. Борио се да нешто претвори у ништа, али није рачунао да ће он постати ништа. Не, он је желео да буде нешто што верује у ништа и друге претвара у ништа. Разуме да је његово ништа тек изговор за зло ком се приклонио, одјек давне, анђеоске савести. Како ће да сагледа свет ништавила толико дуго планиран и стваран, како сад кад ће и сам постати ништа? Како да ужива у свом ништавилу за које је заслужан? Не! Он жели да постоји, он верује, он се нада да... Он...
   На балкону престоне палате млади Симеон Други посматра поље живих покојника како мирно чекају да спознају светлост. Сенке некадашњих људи, са новим сјајем у једном угашеном погледу, росним очима упртим у небо моле. Клече, и моле за опроштај. Једна по једна душа се ослобађа вишевековних стега и напушта унакажено тело. Шумом мртвих припадници Златне Гарде трагају за преживелима. За својима. За очевима и синовима, за браћом, за парничарима,за мужевима и баштованима. Храстодар се тог дана разлио на пољу пред својом тврђавом. Читава једна генерација дала је свој живот у одбрани идеје о животу. За пламен свеће што сећајући на време прошло указује на време будуће, за сузе, помен и памћење, за оне што памте и који ће бити памћени. За пламен на славској свећи и пламен живота у наредним вековима.
   Дечаку се учини да га неко посматра. Осврте се око себе и ни опази никог. Осети да је гладан и оде да тражи мајку. На пар корака од њега Симеон Велики испрати га погледом. Пар тренутака остаде на балкону, а онда напусти Храстодар и придружи се душама на путу ка небу.

4
Предлози и идеје / Одг: Предлог тема за конкурс!
« послато: мај 07, 2015, 16:01:01 поподне »
moze "kolo srece se okrece" - to je novina, taman dok je sveza da je iskoristimo :)

5
Предлози и идеје / Одг: Предлог тема за конкурс!
« послато: април 22, 2015, 20:33:39 поподне »
Martina daj postavi konkurs pre odmora pa kad se vratis samo pregledas i ocenis, da ne dangubimo nedelju dana.  ;D

6
Предлози и идеје / Одг: Предлог тема за конкурс!
« послато: април 21, 2015, 17:50:58 поподне »
"moj savez i ja" bi bila dobra prilika da predstavim svoj savez, ima dugu istoriju i cime da se pohvali. Sa druge strane, ta mi tema nikako ne odgovara za sledecu pricu. Navijam za "bitku dana" - ako nije bila ta tema, mada moze i savez :D

7
Предлози и идеје / Одг: Предлог тема за конкурс!
« послато: април 20, 2015, 16:47:20 поподне »
Добру тему заправо и није лако пронаћи.
-особине терена - могу да измаштам утицај терена у најразличитијим контекстима па верујем да је довољно широка тема.
-специјалне сировине
-битке дана
-банка

Имам један предлог у вези са конкурсом. Категорија "слике о империји онлајн" је добра идеја, али ми се чини да је превише лака. Фотошоп користим већ годинама па знам да је за скидање неке рандом слике са нета, убацивање текста и провлачење кроз неки филтер потребно пет минута. Поред тога, те преузете слике имају ауторе, који су се добро презнојили да их направе. Ево једног мог витеза, радио сам на њему недељу дана: http://prntscr.com/6w1750 Као што се да видети, квалитетом је мој рад још далеко од слика скинутих са нета, али је мој - урадио сам га целог, од белог папира. Како не би испало да се такмичари у овом делу конкурса надмећу у проналажењу боље слике на нету, нека сами цртају. Квалитет радова ће бити лошији, али ће они бар бити ауторски. Повећајте награду и подигните критеријуме, то је мој предлог. Како ме други чланови форума не би схватили погрешно, ја се у тој категорији не такмичим. Ту сам нелојална конкуренција; тамо где сам аматер ту ми је занимљиво.  ;D

8
Предлози и идеје / Одг: Предлог тема за конкурс!
« послато: април 18, 2015, 09:53:58 пре подне »
Ako nedostaju ideje za naredni krug konkursa ja sam na raspolaganju :D

9
Приче 2015 / Одг: 2. круг Приче о ИО!
« послато: април 16, 2015, 05:54:19 пре подне »
                                                                                                  Архангел
       
     
        Предвођене Маа'л А-Ханом, варварске хорде преко ноћи су напале и срушиле једну од трговачких станица Храстодара. Изграђена на питомој земљи, јападној и тек благо усталасаног рељефа, ова постаја била је окружена пољима засађеним памуком. Иако на великој удаљености, економски стручњаци проценили су да је улагање у истраживање трговачке логистике оправдано па су велика средства уложена у пројектну документацију и припремне радове. Преко двеста империјалних миља дуг трговачки пут водио је до идиличног насеља на обронцима оближње планине, где је око малог трга плански подигнуто неколико административних грађевина и хостел за путујуће мершанте. Инвестиција је подстакла развој локалне насеобине па су спонтано настале улице, зрачно уроњене у простор пред градским центром, сводовима шуме кровова заклониле хоризонт, али на само пар стотина корака низ макадам пред посматрачем се отварао видик обликован нетакнутом природом, стогодишњом шумом на југу и каменом окуком на северозападу.
   Свесни да је ризично подизати поседе на великој удаљености од царства, инжењери су предвидели и војну станицу у близини. Изграђена је истовремено када и трговачка, али чак ни тврђава осмог степена, крцата балистама и тешким стрелцима, није била довољна препрека за разарачки настројене варваре. Дежурни генерал те ноћи беспомоћно је посматрао како царство губи драгоцени извор материјала чијом употребом одржавање војске изискује и до десет процената мање средстава.
   Гее'р-Гајус стоји пред оклопом изгубљеним пре више од два миленијума. У Небојшиној канцеларији, положен преко стола, изгледа баш онако каквим га је заборавио. Све ове године, све протекле векове, он је знао да ће доћи тренутак када ће се срести са својом сврхом, разлогом свог постојања. Знао је и да ће се то десити овде, у овој канцеларији, и знао је дан, тмуран и кишан, магловит јесењи. Трагао је за јединим одговорима који му измичу - није знао зашто све зна и зашто једино своју судбину не види. Сада стоји пред решењем загонетке; његова потрага овде се завршава. Бојажљиво спушта старачку руку на базу тешког двосеклог мача и прстима прелази преко свог изрезбареног имена. Гее'р-Гајус... Да, некада је то име гордо звучало. Очима упија сваки детаљ бронзаног орнамента што се од врха оштрице протеже до штитника. Један по један прст савија се и стеже рукохват. Подиже мач и пред Небојшом почиње трансформација древног ратника. Оклоп на столу прожима заслепљујућа плава светлост, он се диже и у деловима пријања на пророково тело. До пре пар тренутака крепки, погурени старац сада лебди усправљен док му израженим венама натприродна сила надире у таласима и затеже мишиће. Шлем прекрива лице и очи почињу да светле. Спушта се на под. Подиже поглед и дубоким, храпавим гласом зарежа:
-МАА'Л А-ХАН...
У том тренутку у канцеларију утрчава задихани Вукоман. У неверици посматра прилику у средишту просторије и избезумљеног Небојшу наслоњеног о храстову комоду у углу. Бојажљиво направи пар корака унутра, држећи растојање и длановима окренутим према витезу полако се примаче свом краљу. Изгубио је речи; иако је о овом тренутку потајно маштао и у осами смишљао шта да каже, узбуђење га је потпуно испразнило. Као младић када први пут прстима прође праменом девојачке косе и склони га са лица да потоне у њен поглед, није био свестан ни себе ни тренутка. Осети се обавезним да проговори и обузе га страх, јер још не беше прибран довољно. Гее'р - Гајус поче:
-Ружно време напољу...
-А јест, јест то што кажете, час киша - час проломи Сунце, не зна човек шта би обукао. Још мени старе кости, морам о здрављу да водим рачуна. Сачувај Боже...
Опет наста мук.
-А, ако смем да питам, Ви сте Гее'р - Гајус?
-Оно што је од њега остало, да. Да, али и не! Древни генерал мали је део онога што сам постао. Моје име је Митар, један сам од три прачувара небеских капија, брат Антаријусов... Ти си Вукоман, зар не?
-Ант... Антаријусов? Ти си Архангел старе вере?
-Гее'р - Гајус је живео и починуо неуспешно трагајући за варварима који му нанеше пораз, јер ти варвари нису били обични, већ следбеници палог Анђела. Маа'л А-Хан сам је предводио битку - иако велики ратник, против њега није имао шансе. Када је, у просјачким ритама, коначно пао поред пута и испустио душу, сишао сам на Земљу и преузео његово тело. Од тада трагам за оклопом и мачем, за употпуњењем своје сврхе. Мој задатак је био и јесте да пронађем Маа'л А-Хана, да га изазoвем и победим, како бих и њега и себе послао дуж струна судбине напред и назад у бесконачност, у непостојање.
-Зашто?!
-Стара ера се завршила. Данас други Богови владају небом, а духови прошлости Земљом нарушавају хармонију простор - времена и прете да га уруше у Хаос. Мој задатак је да то спречим.
-Хех, имао бих још једно питање, ако може? -затрепери стари Вукоман.
-Питај...
-Кад видите све, овај, како то да формулишем, зашто одмах нисте видели где је мач, нашли тог Маа'л А-Хана и завршили ствар?
-Пре него што је умро, Гее'р - Гајус је оболео од Алцхајмерове болести. Ничег се живог није сећао па ни места где је сакрио своје оружје. То је разлог зашто све векове не знам ко сам и не знам шта тражим, а камоли где да тражим то што не знам шта је - преузео сам свест заборавног старца...
-Ух, баш незгодно...
-Битно је да се све добро завршило - умеша се у разговор Небојша.
-Завршило? Тек почиње, господо! Маа'л А-Хан иде у опсаду Храстодара. Подигните узбуну, сазовите војску, нек свако ко може да носи оружје стане у строј. Спремите стреле и натегните балисте... Време је ружно, али за псе рата дан је увек савршен да им буде последњи.
Царство је пред колапсом. Рушењем трговачке станице код поља богатим памуком одржавање редовне војске је поскупело па је Небоша подигао порезе. Задовољство народа се нагло погоршало, три провинције су у побуни, тамошња војска одбија да се одазове на мобилизацију... Након низа пораза морал војске је драстично опао и људи невољно стају у редове. Међу собом се опраштају и коментаришу да је боље да се мирно предају, него да буду крпана лутка у стрељани, да падну у унапред изгубљеној битци. Бранко Набусић, генерал са изванредним искуством, очајнички покушава да осоколи своје витезове, али узалуд. Три коњаника силазе из Горњег Града и стају пред оклопнике. Један се издваја, прелази погледом по шлемовима и диже мач. Тесним простором Доњег града Храстодара, улицама крцатим војницима разлеже се бели талас енергије и ратници почињу да верују. Груди почињу да им се надимају, они стежу своје оружје и почињу да лупају о штит. Ратни урлици војске тргнуте из бунила запоседају унутрашњост престоног града.
-Дигао им је одбрамбени морал. Невероватно! -изусти Небојша, један од два коњаника у Гајусовој пратњи.
-Не само морал! Погледај зидове, стрелци се тискају да заузму положај... Коњица, пешадија, свима је моћ напада већа. Из држања и гласа, из ритма и тона њихове песме извире позитивни набој, спремност да јурну као звери када за то дође тренутак. Погледај их само... Осећаш ли нестрпљење? - озарено узврати Вукоман.
Капија Храстодара се покрену. Одред за одредом, дивизија за дивизијом, у дисциплинованим формацијама војска напусти унутрашњост града и распореди се на пољу. Гее'р - Гајус изјаха пред њих. Из магле у даљини изронише обриси застрашујуће велике војске. Попут најезде мрава они присвојише линију хоризонта и наставише да се шире на обе стране, док се већ и њихови ратни покличи не зачуше. Тада древни војсковођа, Архангел и генерал у одбрани, намаче калпак и себи у браду промрси:
-Ти што сејеш патњу, данас ћеш пожети плодове свог наума. Патићеш и сам, али нећеш, као до сад, у томе уживати. Горак ћеш хлеб појести, замешен и испечен пре много векова, да ти данас кора застане у грлу. Ви, на мрачној страни, храните се брашном самлевене среће својих жртава - душе смртника на вашој су дневној трпези. А ми?! Ми на страни светлости вечерамо вашу мрачну савест.

10
Стихови 2015 / Одг: 2. круг Стихови о ИО!
« послато: април 07, 2015, 04:36:12 пре подне »
Нападачки морал

Сад!
Душу напушта ми страх
у очима сјај
отпор претвара у прах.
Мач!
Кад небу дижем знај
сечицама грома
најављујемо крај.
Дан!
За брз је јуриш план
трком боју јури
наш борбени клан.
Тло!
Сложним газом сво
тресе се и ломи
утврђено зло.
Пад!
Узалуд ти, гаде, гард
војсковођа наш
кроз стену је проћи рад.
Стег!
Врхом куле врши брег
од сада је наш
твој последњи збег.

11
Приче 2015 / Одг: 2. круг Приче о ИО!
« послато: април 07, 2015, 00:35:02 пре подне »
Извештај

   Руку скрштених иза леђа, Небојша стоји загледан кроз прозор. У полутами просторије круна на столу рефлектује слабу светлост и шири је у дифузни ореол над собом; златно жезло, симбол краљеве моћи над вазалним господарима, лежи положено у свилени плашт меко-плаве боје, немарно бачен преко војних карти са уцртаним стратешким положајима и линијама кретања војске. Са ивице стола просуто мастило тупо капље на тепих.
   За столом седи Начелник Контраобавештајне службе Храстодара. Ћути. На безизражајном лицу, карактеристичном за његову професију, неприродне гримасе одају немир. Пригушено светло над круном зрачи сладуњавом топлином. Боја меда привукла је досадног инсекта па у агонији облеће око предмета. Прати га погледом.
   Шпијуни су се вратили из извиђања - Гее'р-Гајуса су пронашли неочекивано лако. Када су дошли пред трем његовог свратишта рекао им је да их очекује и запитао их што им је толико требало. Испричао им је невероватне ствари; најстроже чуване службене податке, за које тек неколико људи знају да постоје, декламовао је као песмицу. У деловима исказа где старац није губио контакт са реалношћу, изненађеним извиђачима до детаља је понављао њихов план деловања. Иако бунцање о струнама судбине што прстима случајности компонују стварност у резонатору универзума старину пре квалификују за манастирску болницу, знања која поседује од њега чине опасност за државну безбедност. Господину Вишеславу Клонимировићу гори под ногама. Краљ је узнемирен, а он, који све зна, нема објашњење како су информације процуреле. Ако један обичан старац, тобожњи видовњак међу варварима, зна планове развоја царства у наредних двеста година, како ико може бити сигуран?!
-Ја...-крете несигурно Вишеслав, - знате и сами, господару, да потичем из угледне дворске породице и да су сви моји преци у Краснороду генерацијама верно служили круни и по хватању непријатељских шпијуна били надалеко чувени; ја, дакле, имам урођене предиспозиције за професију којом се бавим, моје вештине инфилтрације, пресретања токова информација и препознавања личности склоних одавању тајни на највишем су нивоу. Васпитаван сам и школован у том духу, а искуство у раду донело ми је додатна сазнања. Међутим, ни поред свесрдне помоћи савезних истраживача, ни поред најнапреднијих технологија, тајних и тек истражених у нашим војним универзитетима, ја не могу да вам кажем како је то лице дошло до строго поверљивих података.
-Где је он?
-К... Ко? Гее'р-Гајус?
-Да, он.
-Привели смо га на испитивање. Није се опирао. Не брините ваше величанство, сазнаћемо сваки детаљ.
-Ослободите га и доведите га овде. Нема потребе за испитивањем, он је заиста видовит.
Вишеслав се невољно повинова наређењу. У досадашњој каријери још му се нико није извукао са тврдњом да поседује натприродне моћи. Неки су признавали и што нису питани, а неке, на жалост, није било довољно питати. Старац је слаб, душа му је у носу, не верује да би се осмелио да одбије сарадњу. Сви на крају признају. Признао би и он - ко му је рекао, кад и где. Разоткрио би завереничку банду и он би онда могао да заустави цурење информација, или још боље, могао би да пошаље своје људе међу издајнике, могао би да намешта и прослеђује лажне податке, да режира погрешне извештаје и наводи непријатеље на погрешна тумачења. Док корача ходником шпијунска страст га заноси и он се предаје идиличним сећањима на професионалне успехе када је, инфилтриран у непријатељске редове, обмањивао њихове службе и давао тактичку предност својој страни. Сада ће му, захваљујући неразумном владару и његовој вери у бајке, измаћи капиталац. На сазнање да тако губи прилику да разбије читаву конспиративну мрежу, незадовољно врти главом и хвата се за браву врата ћелије. Док откључава катанац осећа да му је начињена неправда.
-Не брините, младићу. Мастило је биљног порекла, флеке се могу отклонити.
-Молим?
-Краљ је просуо боцу са мастилом када је, изнервиран вашим неуспехом, бацио плашт преко радног стола. Је ли тако?
-Не постоји начин да то знате, у просторији смо били само он и ја...
-Није тачно! На светлости рефлектованој са круне јасно сте могли да видите муву...
-Али...
-Немојте се мучити, млади господине. Ви то не можете да појмите. Краљ Вас је послао по мене па хајдемо. Одвежите ми ноге, молим Вас, сувише сам стар да поред терета сазнања носим још и окове неразумевања.

12
Предлози и идеје / Одг: Предлог тема за конкурс!
« послато: март 18, 2015, 16:23:53 поподне »
Хм, ево и мене са предлозима. Теме би могле да буду:

1. побуне. Играч из ко зна којих разлога дигао порезе, народ се побунио, великани који нису успели да се прогурају до царског двора предводе демонстрације, цар абдицирао и побегао у суседно царство... :D Доста широка, а ипак конкретна и за ИО уско везана тема. :)

2. тактике. Постоје разни приступи развоју царства, сваки има предности и мане у зависности од планова и амбиција играча. Ратници доминирају првим делом ере, фармери их престижу у другом. Индивидуални развој и инсистирање на савезним истраживањима, утицај терена на коме се царство налази на избор тактике развоја... Конкурс би могао да се претвори у литерарно сучељавање различитих мишљења.

3. дворски односи. Принцеза гаји племенита осећања према неустрашивом младом витезу, а отац хоће да је уда за неког тамо са другог краја мапе и добије савезништво у мираз. Сукоби престолонаследника, вештине великана...

немам ни ја више идеја за сад  :D

13
Приче 2015 / Одг: 1. круг Приче о ИО
« послато: фебруар 22, 2015, 21:23:32 поподне »
                                                                                                           
Маал'а-Хан


        Свет животињским тетивама прошивен по рубовима и изврнут на знојем уштављену поставу. Славуји певају, али умилни је тон њихових арија лаж! Тамо одакле сам ја вране најављују пролеће. Црне птице на белом, угашеном небу попут коби надвијају мртву земљу - сабласна су јата на сивом хоризонту наша претходница. Гриземо живо месо, глођемо кости и чупијамо срж. Не журимо нигде, јер наше време стоји; никад нећемо закаснити да закаснимо на путу ка ничему. Идемо тамо одакле смо дошли, али не назад истим путем, не! Идемо напред до краја са ког смо кренули. Ми смо ништа. Још пре него што су житна поља космоса златом сазрела и ужарене свице винула у ноћ, били смо ништа. Тад смо били срећни у својој несрећи, јер осим ничега другог ничега није било. Онда се појавио он, тај проклетник, творац; празнини је дао прашину, прашини росу, роси пупољак... Пупољку је подарио светлост, светлости цвет, цвету лептира, лептиру плод. Створио је нешто. Ми смо остали ништа. Поредак нас је заобишао.
   Не журимо, јер нећемо закаснити да закаснимо. Недељама и месецима стрпљиво тражимо канализационе отворе тврђава, оронуле зидове, немар чувара. Свако правило има изузетак, јер поредак је привид. Одлагање краја. Ми не рушимо, не палимо и не убијамо јер желимо патњу другима, ми им помажемо да се не муче. Доносимо им крај пре краја да се на њега на време навикну. О да, патиће они, али навићиће се већ на патњу и сродиће се с њом. Преобразиће се у бол и биће спремни да га поделе са другима. Постаће као ми, наша браћа и саборци. Разумеће.
   Има нас мало. Наизглед недовољно. Наши су напади скривени маглом изненађења, али само је први напад изненађујућ. Преслаби смо за рат. Зато смо креативни. Кријемо се у сенкама, у голим врлетима давно заборављеним, и смишљамо нове начине. Поредак узвраћа. Они се не крију; верују у част и достојанство, на свом стегу носе своју савест, стоички се боре и са собом и са нама. Победе, углавном. Победе нас и то им је довољна лаж да нахране илузију смисла. Нас је немогуће поразити, јер ми смо већ поражени; себе неће победити никад па се грче у блату, у љигавој слузи ознојених постава своје коже. Верују. То им је изговор за осмех.
   Премало нас је за рат, али пар битака ћемо поднети. Појединачни кампови против јачих царстава немају шансе, али заједно можемо да пробијемо сваку одбрану. Сви варвари уједињени у намери да испуне своју сврху и нешто претворе назад у ништа. Ја сам Маал' a-Хан, принц хаоса. Ово је моја борба. Храстодар ће пасти, али пре него што буде готово даћу себи простора да уживам. Рушићу им прво војне и трговачке станице, затим ће ми на мети бити колоније и на крају  провинције. Једна по једна тврђава остајаће у рушевинама док не стигнем до престонице. Циљ ми је да пате, јер има ли шта лепше од патње, од просветљујуће истине да је свет безгранично мрачно место?! Храстодар. Да, то је прелеп град. Његове ће куле дивно изгледати у пламену. Биће то величанствен призор. Као Краснород, и он ће остати да прича о прошлости новим стопама што газе земљу, подсећајући их да ниједан поредак није јак као ми. Једна грешка је довољна. Ми ћемо је чекати. Ми ћемо је наћи и ми ћемо је искористити. Онима који се радују донећемо патњу, јер другачије неће разумети нашу истину. Имамо времена на претек. Не журимо нигде. Ми смо поражени и разбићемо илузију сваком ко још није. Ми смо варвари.

14
Приче 2015 / Одг: 1. круг Приче о ИО
« послато: фебруар 14, 2015, 16:46:15 поподне »
                                                                    Бриге

        Вукоманов повратак унео је мир у нарушене односе међу властелом; нападима на варварске кампове генерали су добили прекопотрене војне активности, економисти богат плен из похода, а Небојша прилику да води мирољубиву политику према другим цивилизованим народима. Палатом се не тако давно проломио први плач престолонаследника и Цар није имао времена да се бави државним пословима. Док су иза хоризонта, негде у даљини, одреди његове Златне Гарде стројним кораком изазивали сеизмичке потресе, погледом померали планине и дахом потапали галије, он је непомично седео над колевком и бленуо у то необично створење, свог сина, како одсечним покретима успоставља власт над светом у ком се обрео. Неретко га је узимао у наручје и тепајући носио по граду, објашњавајући му како то мајстори за њега граде најјачу тврђаву на свету, да ће бити готова баш на време да над њом преузме команду, он, Симеон Други, унук и имењак великог и трагично настрадалог цара, последњег суверена Краснорода.
   У ретким тренуцима када би остајао сам Небојша је бринуо. До недавно није имао шта да изгуби; неугледно село на самом рубу насељеног света било је ван домашаја интересовања великих сила па је банда незрелих дечака кроз наивну игру учила како се гради царство. У очима становника околних држава данас високи и масивни одбрамбени торњеви Храстодара, велом даљине обавијени у мистерију, претећи говоре о непознатој сили у успону. Нису још дошли да испитају снагу престоне тврђаве, али су је погледом већ небројено пута освојили. Он зна да је сада само питање времена када ће се ратни покличи разлећи и долинама пред његовим капијама. Зна, такође, да колико год његови генерали веровали у непобедивост Златне Гарде она није ни изблиза јака као водеће силе света. Кафанске приче увртеле су му се у свест– слушао је о сударима милионских армија, о победама и поразима, о вишеструко бројнијим и боље опремљеним војскама како су својим телима, поражене, храниле попришта битака и последњим дахом победницима препуштале ваздух за који су пале. Брине, јер када би данас таква сила легла пред Храстодар млади Симеон можда не би дочекао крај изградње велике тврђаве, родитељски мираз новом носиоцу круне. Данас он није голуждрави наследник бледих прича о величини некадашњег царства, данас је вољени супруг и поносни отац, владар судбинама и надама све бројнијег народа. Није више растерећени дечак - данас је он радник у руднику, трубадур на градском тргу и цар на престолу. Данас је зрео човек и мора да брине.
   Да! Мора да брине! Том мишљу као да је разрешио неку интимну дилему, као да је одагнао зебњу. Са терасе својих приватних одаја, загледаном у даљину лице му се озари и очи засијаше. Он мора да брине! То није слабост, није мана која ће га спречити да постане велики владар. Било би неодговорно да се препусти случајности и душу расплине у непостојање, у спокојно ништавило. Он је владар - малодушност и немар његови су смртни непријатељи. Осећа да га притисак стеже, да је бреме које носи све теже, али зна да неће попустити. Удаљио се од пријатеља - склонио се пред страхом да их, напет и оштар, не повреди, да у афекту не злоупотреби свој политички положај и учини им нешто што после себи не би опростио. Вукоман му је рекао да је брига здрава и позитивна све док не почне да брине зато што брине. Саветовао му је да никад не покушава да себе гледа туђим очима, да не надзире себе из трећег лица и да верује изворној доброти која у њему живи и која га на самопрекор нагони. Рекао му је да то у њему проговара млади отац, да новим животом пробуђени сентимент рађа у њему жељу да се и сам врати у безбрижно родитељско окриље, да његово предмушко доба покушава да надвлада правичног, али неизбежно и суровог Цара у кога је стасао. То је, по Вукоману, разлог зашто брине. Ту унутрашњу борбу он осећа као бригу.
-Како, Вукамане, да не бринем што бринем? – мисли у себи Небојша. –Док у овом тренутку нека војска можда пролази кроз завршне припреме за опсаду моје тврђаве, ја седим овде, бринем и не радим ништа. Како да не бринем што бринем, кад ме брига паралише? Како да пређем преко чињенице да је брига сама по себи узрок свим мојим бригама и како да не бринем због тога? – Та мисао га збуни, он застаде, намршти се и покуша да протумачи суштину своје најновије бриге. Осети се чудно-на нов и њему до тада непознат начин вртлог мисли у који је све дубље тонуо му се допадао. Уживао је њему. Није бринуо зато што мора, већ зато што му је брига пријала. –Ех, Вукомане- настави он свој унутрашњи монолог - како да...-
-Ваше височанство, дозволите да поднесем извештај-загрме службеник.
-Не бринем?!- оте се Небојши на глас.
-Шта 'оћеш? – отресито узврати овај као да се управо трже из магновења, несвестан простора и времена у ком се налази.
-Мог...у ли д... д... да поднесем извештај?-замуца уплашено војни гласник.
-'Ајде...- још се потпуно не прибра Небојша.
Гласник га на тренутак гледаше зачуђено па поче:
-Данас смо срушили дванаест варварских кампова. Код јачих смо имали и озбиљне губитке, али економисти кажу да се исплатило. Заплењене ковчеге смо донели у ризницу и ставили Вама на располагање. Варвари нам не остају дужни. Њихови напади су све чешћа појава, али нас они не брину. Већ неколико пута су се закуцали у празне тврђаве по провинцијама остављајући за собом једино подсмех и ругање околног народа. Брину нас информације које смо добили од ослобођеног робља из једног од кампова, а које кажу да се варвари уједињују под вођством извесног Маа'л-а Хана. Како смо сазнали племена се припремају на заједничку борбу против царстава која их нападају и име нашег се помиње као једна од приоритетних мета. У наредним данима, ако ми дозволите, биће узбудљиво.
-А шта ћеш, таки ти је живот...
Гласнику заигра смешак на лицу. Једва се суздржао да не прасне у смех.
-Сазнали смо још нешто, али о томе ће Вам говорити старац Вукоман. Могу ли да се удаљим?
-Наравно да можеш. Хвала.
-Добар Вам дан, Ваше височанство. Видим још нисте имплодирали у свој мајчински прапочетак?
-'Де си Вукомане, кућо стара? Какве ми вести доносиш?
-Нашли смо га!
-Кога?
-Додуше нисмо га баш нашли, али смо му на трагу. Гее'р Гајус, господару. Сећате се?
-Да, то је онај са оклопом...
-Јесте, тај. Сазнали смо у камповима да старац који за себе тврди да је стар хиљадама година путује као видовњак и прориче судбину варварима. Кажу да погађа! Чули смо још и приче да су га трговци робљем једном приликом заробили у намери да га продају, али да је старац, у тренутку кад су га везали, почео да гори плавом ватром и да неприродно дубоким гласом говори непознатим језиком. Трговци су се уплашили па су покушали да га убију, што га је разбеснело. Кажу да их је бацао са краја на крај логора, да је голим рукама развалио палисад и отишао у непознатом правцу. После се опет појавио као крепки и времешни пророк, као да се ништа није десило, и наставио да за ситнину предсказује будућност.
-Значи, то је тај...
-Тај, тај- устрепта старац. –Који су нам следећи кораци?
-Па ништа, пустићемо човека да прориче будућност. У варварском случају то и није неки проблем. Где још није била, Златна Гарда ће ускоро стићи. Нема ту нарочите неизвесности. Може озбиљне паре да заради.
-...?!
-Хе хе, шалим се Вукомане, седи да попијемо по једну. Послаћемо шпијуне у извиђање терена, наћи ће га већ.
Старини паде камен са срца. Он се смести на столицу са друге стране стола и пристаде на саучешће у Царевом растројству. Окрете се према хоризонту, наже се у наслон и не гледајући према Небојши заусти:
-Него, како Вам је мали Симеон? Је л’ расте? Је л’ здраво?
-Мали ће за деценију бити планина. Зове се по деди, али, искрен да будем Вукомане, он мени више личи на неког другог. Нећеш се смејати ако ти кажем?
-Таман посла...
-Личи ми на гардејца Миленка. Исти он.

15
Приче 2015 / Одг: 1. круг Приче о ИО
« послато: фебруар 02, 2015, 20:38:31 поподне »
Hvala, Elemirac. Dobra je i tvoja prica :)

Странице: [1] 2