24
« послато: фебруар 03, 2014, 09:57:49 пре подне »
Било је то још једно, суморно јутро. Долина је била прекривена маглом,
лагани поветарац играо се дечијим тракицама окаченим по дрвећу. Сунце се стидно пробијало
кроз маглу, играјући се са непостојећим другарима и ратним заставама, које су биле поређане около.
Заробљеници су били смештени у централном делу, поред ватри, везани једни за друге. Неколико
стражара наслоњених на копља, дремало је уживајући на појединим зрацима сунца који су им
играли по уморним лицима, још више их увлачећи у слатки дремеж. Најбољи ратници краља равнице, искористили су ту
непажњу и опуштеност стражара и ослободили свог принца и остале затворенике. Кретали су се као
сенке, користећи и најмањи заклон, да се дочепају равнице.
Око поднева камп је почео да се буди, синоћна прослава узимала је данак, мамурни војници су открили
да заробљеника нема више. Измењивали су зачуђене погледе, обилазили онеспособљене стражаре. Сав
труд, сва мука, сва одрицања која су прошли на задњем походу, сад су једноставно нестали.
Циљ да се преко таоца осигура мир са ратничким племенима равнице, сада више није постојао.
Вођа се дотетурао до излаза из шатора, све је проврело истога трена. Кроз главе ратника је пролазила само једна мисао
каква ће бити казна, ко ће да сноси последице за ову срамоту, за ову несрећу која их је задесила.
Два преживела стражара изведена су пред вођу, казна је била страшна. Платили су цену за не вршење дужности.
Наредба је пала. Сви у кампу добили су наређења. Најбржи коњаници су кренули у извиђање, витезови
на бојним коњима у пратњи штитоноша одмах за њима, на крају кренула је и пешадија. Извидници су брзо
пронашли траг бегунаца и јавили остатку снага којим правцем да прогоне непријатеља.
Војници су давали све од себе да стигну и поново заробе одбегле, али није им све ишло по плану.
Предност бегунаца се повећавала, често су мењали правац кретања, отежавајући потери да прати њихов траг.
У смирај дана већ исцрпљени, морали су да прекину потеру, да одморе исцрпљене коње. У непрегледним равницама
без коња си нико и ништа. Нису палили ватру јер би ју непријатељ могао видети са велике удаљености, што би им само донело нове невоље.
Чим је почело да се раздањује кренули су даље у потеру. Сунце је немилосрдно пржило њихова лица, а ветар је само одмагао
ратницима. Жеђ је постајала неиздрзива, воде је било мало и то што су имали чували су за коње, јер без њих све је готово.
Прошао је још један исцрпљујући дан, људи и шивотиње су били на измаку снага, кад је дојахао један од извиђача и рекао са су пронашли бегунце.
Улогорили су се недалеко од њих, вероварно исцрпљени тешким условима, четрдесет сатног бежања. Најискуснији су кренули да се увере да је извештај извиђача тачан, привукли су се тихо и осмотрили логор, сви коњи су полегали, што значи да су стали јер нису могли даље.
Та племенита животиња носила би свог господара до смрти, али и они имају свој лимит.
Обруч је полако почео да се формира око бегунаца, све је изгледало савршено, кад одједном као да је прокувао крајолик, са свих страна појавили су се коњаници равнице, познати по својој окрутности према непријатељу. Уз бојне покличе напали су изморене прогонитеље, све је било готово за пар минута. Нису имали мислости ни према коме ко је пружао било какав отпор. Кад се прашина слегла, сви прогонитељи су били свезани или мртви. Ратници равница
су још једном показали своју суровост, са собом су повели само лакше рањене, све остале су оставили равничарским лешинарима.
По ко зна који пут се показало да ловац, лако постане ловина, нарочито ако срља и ако само гледа где је плен.
Прикажи поруке