Прикажи поруке
1
Приче 2014 / Одг: 7. круг конкурса - приче
« послато: јул 12, 2014, 18:41:34 поподне »
JEDNA, JEDINA I NAJBOLJA
После још једне битке и велике победе , после одбране града нашег савезника , док су се сви веселили на бојном пољу испред дворца, ја сам стајао са мачем у руци , преморен и крвав и гледао негде у даљину. Окренуо сам главу улево и поглед ми се сусрео са једном дамом , гледала је у мом правцу и осмехивала се. Од њеног погледа ме прошла сета, спустио сам главу , јел једном сам и ја имао неког ко ме је тако гледао, од чијег погледа сам био најсрећнији на свету. Дигао сам опет главу и видео сам да ме та дама и даље гледа и да је раширила руке. Кренуо сам у њеном правцу и на тридесет метара од ње , приметио сам да је то тај поглед због којег сам био сретан , да је то моја принцеза , да смо се коначно опет срели и по раширеним рукама да ми је опростила. У том трену крв ми се узбуркала , адреналин је прорадио , бацио сам штит и мач и кренуо трчати према њој. Таман кад сам хтео да викнем њено име , осетио сам туп ударац у моје тело и хладан зној ме облио. Само сам успео рећи прво слово њеног имена К и погодила ме стрела право у срце , пао сам на колена , погледао у њеном правцу и насмејан отишао са овог света. После толико рана на мом телу , од стрела , мачева које ми нису могли ништа , зар је ова морала пресудити и то у трену кад су ми снови постали стварност. А опет сам задовољан , испунио је Бог моју највећу жељу да је угледам бар још једном насмејану и ја сам отишао у царство снова насмејан.
Као млад приликом напада на моје село , регрутовали су ме у одбрани села, иако смо изгубили успели смо побећи и прикључити се царској војсци . Као нов и неискусан био сам на дну , без утицаја и пријатеља . Марљиво сам тренирао и учио од старијих ратника. Ређале су се битка за битком , а моје искуство је расло , моја глад за победом је чинила да нема немогућег. Оженио сам се , реда ради, али моја љубав је била борба. Све више и више смо ратовали , путовали по целом свету. Упознао сам пар пријатеља са којима сам постао нераздвојан . После успеха у биткама стигла је и награда да будем вођа чете од 50 војника. И тако смо лутали светом , освајали и бранили царства , упознавали нове људе и био сам задовољан. Мој утицај је полако растао , упознавали смо ратнике и ратнице из свих земаља света. Они којима је част и лојалност значила нешто прихватио сам у моју групу. И тако негде 211 године сам имао случајни контакт са једном принцезом , променили смо пар реченица и она је нестала , као и многе друге. Дани су пролазили а ја и моја дружина смо све више и више били на гласу.
Борбе и битке су ишле дан за даном и моје заслуге су довеле до тога да постанем витез. А моји другари командири . Добили смо од цара огромну војску да их предводимо. И онда дође септембар 213 године и игром судбине опет сам се сусрео са оном принцезом. Почели смо да шаљемо једно другом писма и било је то неко лепо време. Писма сам слао све чешће и чешће која су такође и долазила нон стоп. За заслуге после једне велике битке , као награду сам од цара тражио 2000 голубова писмоноша , пошто ових 50 што сам ја имао је било мало. Цар се насмејао и од срца ми дао . Тако сам дана проводио писајући писма , једва сам чекао да устанем да је чујем тако преко слова. Дани су ми били лепи и весели и ми смо уживали. Битке су ме све мање и мање занимале , било ми је битно да видим како је она . Та босанска принцеза ми је изменила живот , био сам на седмом небу. Нисам је никад ни видео и била је далеко али нисам могао без ње да замислим дан. Чим сам очи отворио ујутру прва помисао ми је била она. Сви су приметили да сам постао другачији , био сам весео и сретан и само сам чекао писма од ње. У битке сам ишао само да се што пре заврше да се могу вратити мојим писмима. И онда је дошао дан кад смо се на кратко видели . Тај дан ће вечно остати у мом сећању , дан кад су емоције обузеле моје тело , нешто најлепше што ми се догодило у животу . Дан кад сам остао без речи и само сам гледао у ту прекрасну и прелепу принцезу. Кад је отишла са нашег састанка , лежао сам насмејан и потекле су ми две три сузе од среће.
После тог дана , кад сам се вратио у своје краљевство , јако ми је пуно недостајала . Стално сам мислио о њој, која ми је улепшала живот. Створила у мени нешто ново , нешто лепше. Дани су пролазили и почео сам мислити да је не заслужујем , да она тако добра заслужује неког бољег. После неке расправе отишао сам од ње , мислио сам да неће више. Међутим написала ми је писмо и ја сам питао јел могу да се вратим. Пристала је и био сам срећан. Али како то обично бива ђаво не спава, и почеле су са стране да ми причају да јој не пишем , да јој не досађујем , да нисмо једно за друго иако смо ја и она причали лепо. Помислио сам да су то њене речи и да није искрена , тада сам јој написао да јој није стало , да је била без емоција и јако сам је повредио . Да не испадне да трчим за њом био сам груб да не бих испао шмокљан. А у ствари сам испао идиот. Све ми је било помешано и рекао сам нешто због чега се кајем . Наљутила се и нестала , покушавао сам да јој приђем на све начине , да схвати , безуспешно. Речи нисам могао повуци а толико сам желео . Схватио сам да је требало само да слушам своје срце али прекасно. ИЗГУБИО САМ ЈЕ .
После тога сам окупио своје људе и кренули смо у борбе . На све стране смо ратовали и није било милости према ником. Нисам штедео ни себе ни друге. Наша моћ је расла свакодневно . Како је расла моћ тако су ми разне даме , принцезе прилазиле да се упознамо , али није било успеха, ниједна није могла ни да се приближи моме срцу . За мене је постојала само једна , једина и најбоља . После успешних борби , док су се сви веселили , ја сам седео , повучен и сам и размишљао о њој . Никако је нисам могао заборавити. Добијали смо ратове и добијали поклоне од цара у виду поседа . Ја своје нисам узимао , били су ми бескорисни све сам давао мојим верним пријатељима. Где год је требало ићи у битке ми смо ишли , мени је био циљ да преврнем сваки камен на свету док не нађем моју принцезу да затражим опроштај. Да видим ту дивну особу која ми пуно значи бар још једном у животу . Ране од мечева су сваким даном биле све веће , али оне су биле безболне за разлику од оне која је била на срцу . И онда је стигао позив за помоћ у одбрани царства нашег савезника на који смо се први одазвали . Тај позив је донео оно што сам желео највише , видео сам своју принцезу на трен и сада спавам вечним сном - насмејан .
После још једне битке и велике победе , после одбране града нашег савезника , док су се сви веселили на бојном пољу испред дворца, ја сам стајао са мачем у руци , преморен и крвав и гледао негде у даљину. Окренуо сам главу улево и поглед ми се сусрео са једном дамом , гледала је у мом правцу и осмехивала се. Од њеног погледа ме прошла сета, спустио сам главу , јел једном сам и ја имао неког ко ме је тако гледао, од чијег погледа сам био најсрећнији на свету. Дигао сам опет главу и видео сам да ме та дама и даље гледа и да је раширила руке. Кренуо сам у њеном правцу и на тридесет метара од ње , приметио сам да је то тај поглед због којег сам био сретан , да је то моја принцеза , да смо се коначно опет срели и по раширеним рукама да ми је опростила. У том трену крв ми се узбуркала , адреналин је прорадио , бацио сам штит и мач и кренуо трчати према њој. Таман кад сам хтео да викнем њено име , осетио сам туп ударац у моје тело и хладан зној ме облио. Само сам успео рећи прво слово њеног имена К и погодила ме стрела право у срце , пао сам на колена , погледао у њеном правцу и насмејан отишао са овог света. После толико рана на мом телу , од стрела , мачева које ми нису могли ништа , зар је ова морала пресудити и то у трену кад су ми снови постали стварност. А опет сам задовољан , испунио је Бог моју највећу жељу да је угледам бар још једном насмејану и ја сам отишао у царство снова насмејан.
Као млад приликом напада на моје село , регрутовали су ме у одбрани села, иако смо изгубили успели смо побећи и прикључити се царској војсци . Као нов и неискусан био сам на дну , без утицаја и пријатеља . Марљиво сам тренирао и учио од старијих ратника. Ређале су се битка за битком , а моје искуство је расло , моја глад за победом је чинила да нема немогућег. Оженио сам се , реда ради, али моја љубав је била борба. Све више и више смо ратовали , путовали по целом свету. Упознао сам пар пријатеља са којима сам постао нераздвојан . После успеха у биткама стигла је и награда да будем вођа чете од 50 војника. И тако смо лутали светом , освајали и бранили царства , упознавали нове људе и био сам задовољан. Мој утицај је полако растао , упознавали смо ратнике и ратнице из свих земаља света. Они којима је част и лојалност значила нешто прихватио сам у моју групу. И тако негде 211 године сам имао случајни контакт са једном принцезом , променили смо пар реченица и она је нестала , као и многе друге. Дани су пролазили а ја и моја дружина смо све више и више били на гласу.
Борбе и битке су ишле дан за даном и моје заслуге су довеле до тога да постанем витез. А моји другари командири . Добили смо од цара огромну војску да их предводимо. И онда дође септембар 213 године и игром судбине опет сам се сусрео са оном принцезом. Почели смо да шаљемо једно другом писма и било је то неко лепо време. Писма сам слао све чешће и чешће која су такође и долазила нон стоп. За заслуге после једне велике битке , као награду сам од цара тражио 2000 голубова писмоноша , пошто ових 50 што сам ја имао је било мало. Цар се насмејао и од срца ми дао . Тако сам дана проводио писајући писма , једва сам чекао да устанем да је чујем тако преко слова. Дани су ми били лепи и весели и ми смо уживали. Битке су ме све мање и мање занимале , било ми је битно да видим како је она . Та босанска принцеза ми је изменила живот , био сам на седмом небу. Нисам је никад ни видео и била је далеко али нисам могао без ње да замислим дан. Чим сам очи отворио ујутру прва помисао ми је била она. Сви су приметили да сам постао другачији , био сам весео и сретан и само сам чекао писма од ње. У битке сам ишао само да се што пре заврше да се могу вратити мојим писмима. И онда је дошао дан кад смо се на кратко видели . Тај дан ће вечно остати у мом сећању , дан кад су емоције обузеле моје тело , нешто најлепше што ми се догодило у животу . Дан кад сам остао без речи и само сам гледао у ту прекрасну и прелепу принцезу. Кад је отишла са нашег састанка , лежао сам насмејан и потекле су ми две три сузе од среће.
После тог дана , кад сам се вратио у своје краљевство , јако ми је пуно недостајала . Стално сам мислио о њој, која ми је улепшала живот. Створила у мени нешто ново , нешто лепше. Дани су пролазили и почео сам мислити да је не заслужујем , да она тако добра заслужује неког бољег. После неке расправе отишао сам од ње , мислио сам да неће више. Међутим написала ми је писмо и ја сам питао јел могу да се вратим. Пристала је и био сам срећан. Али како то обично бива ђаво не спава, и почеле су са стране да ми причају да јој не пишем , да јој не досађујем , да нисмо једно за друго иако смо ја и она причали лепо. Помислио сам да су то њене речи и да није искрена , тада сам јој написао да јој није стало , да је била без емоција и јако сам је повредио . Да не испадне да трчим за њом био сам груб да не бих испао шмокљан. А у ствари сам испао идиот. Све ми је било помешано и рекао сам нешто због чега се кајем . Наљутила се и нестала , покушавао сам да јој приђем на све начине , да схвати , безуспешно. Речи нисам могао повуци а толико сам желео . Схватио сам да је требало само да слушам своје срце али прекасно. ИЗГУБИО САМ ЈЕ .
После тога сам окупио своје људе и кренули смо у борбе . На све стране смо ратовали и није било милости према ником. Нисам штедео ни себе ни друге. Наша моћ је расла свакодневно . Како је расла моћ тако су ми разне даме , принцезе прилазиле да се упознамо , али није било успеха, ниједна није могла ни да се приближи моме срцу . За мене је постојала само једна , једина и најбоља . После успешних борби , док су се сви веселили , ја сам седео , повучен и сам и размишљао о њој . Никако је нисам могао заборавити. Добијали смо ратове и добијали поклоне од цара у виду поседа . Ја своје нисам узимао , били су ми бескорисни све сам давао мојим верним пријатељима. Где год је требало ићи у битке ми смо ишли , мени је био циљ да преврнем сваки камен на свету док не нађем моју принцезу да затражим опроштај. Да видим ту дивну особу која ми пуно значи бар још једном у животу . Ране од мечева су сваким даном биле све веће , али оне су биле безболне за разлику од оне која је била на срцу . И онда је стигао позив за помоћ у одбрани царства нашег савезника на који смо се први одазвали . Тај позив је донео оно што сам желео највише , видео сам своју принцезу на трен и сада спавам вечним сном - насмејан .