Прикажи поруке
1
Приче 2015 / Одг: 3. круг Приче о ИО!
« послато: мај 28, 2015, 04:46:36 пре подне »Севастократор
Извештај први: Префектово устоличење
Лица светаца са ожиљцима урезаним у малтер, склад препознатљивог и традицији доследног стила у фрескопису нарушен варварским уметничким доприносом, визуелној проповеди љубави према ближњем мачем дописана историја ратовања. Живот на граници. Над малим градом, саграђеним да траје привремено, док за војни гарнизон у утврђењу постоји стратешки смисао, звона цркве, јединог солидног објекта ван зидина, у тешкој хармонији већ годинама откуцавају сате. Дрвени квартови су горели, рушени до темеља па опет грађени, док оскрнављени храм, пустошен, али постојан, бласфемним интерпретацијама слободе говори о трајању.
Док чека свештеника, младић у раним двадесетим покушава да препозна свете оце на оштећеним фрескама. Припадник царске породице, по казни протеран из престонице и постављен за новог гувернера градића у нестабилном пограничном појасу, Григор је дошао да упозна црквеног великодостојника. Још не зна чиме би желео да се бави, али зна шта не жели. Државни послови захтевају одговорност, а он са њом никад није био у најбољим односима. Начуо је од старијих да снага царства лежи у лојалности поданика и да црква, на начин њему неразумљив, игра велику улогу у неговању заједништва. Далеко од дворских привилегија, бачен у пограничну ватру да се сретне са собом, потпуно неспреман за улогу која му је дата, своју владавину започиње овде, у храму, на месту за које претпоставља да са владањем има неке везе.
-Помаже Бог, Ваше превасходство. Како вам могу помоћи?
-Бог вам помогао. По вољи његовог величанства данас ступам на дужност Префекта. Дошао сам да Вас упознам пре церемоније устоличења и да Вас позовем на кућни разговор. Верујем да добро познајете овдашње прилике па би било добро да ме упутите.
-Биће ми задовољство да помогнем, али ми црквене обавезе не дозвољавају да напуштам храм. Уколико немате ништа против, разговараћемо овде.
-У реду. Можемо ли да седнемо? Не? Слажем се да би то био израз непоштовања...
-Изволите. Шта желите да знате?
-Какво је стање духа у народу? Какав им је морал? Чуо сам да је током последњег упада варвара велики број људи страдао, да је град готово потпуно изгорео. Иако ме не импресионира стање у ком се насеље данас налази, имајући у виду чињеницу да је недавно срушено фасцинира ме брзина којом је обновљено.
-Како и сами можете да закључите, цивилно становништво је незадовољно. Војни инжењери су саградили куће преживелима па одатле и Ваш негативан став о њиховом изгледу - навикли на функционалност лишену естетске вредности неимари нису могли задовољити, нити им је то био приоритет, висок архитектонски стандард на који сте у престоници навикли. Обнова града је мало подигла морал народу, али се страх још увек осећа.
- Народни великаши? Има ли их?
- Група путујућих уметника већ дуже време држи представе на тргу пијачним данима. Њих неколико забављају народ досеткама и пошалицама на рачун власти, каналишу њихову негативну енергију и ослобађају је пре него што прерасте у организовану побуну. Нисам сигуран, ако ми дозволите да кажем лично мишљење, да ли они своју улогу тако разумеју, тј. да ли то раде из патриотских, или личних побуда, али корисни свакако јесу.
- Може ли неко да организује ту побуну?
- Ратна разарања овде су честа - број становника је немогуће утврдити. Нестале рачунамо као отете, али у народу круже приче да се у околним брдима окупљају одметници, млади људи који, незадовољни стањем у граду, прихватају номадски начин живота. Међу њима има свакаквих: ситних разбојника, нерадника и превараната, али и револтираних визионара, младих људи способних и вољних да преузму одговорност и поведу људе против власти глувих за њихове проблеме. Та група, ако постоји, није хомогена, али је довољно да се међу њима јави један рођени лидер и у проблему сте. Саветујем Вам да обратите пажњу на те приче, испитате их и предузмете кораке да младиће вратите у град, што у тамнице, што у јавни живот и на значајне положаје, тамо где по способностима и личним квалитетима припадају. У граду, бар међу људима који долазе у цркву, ни за кога не бих могао рећи да има такве амбиције.
- А кога имамо на положајима? Да ли су ти људи квалификовани за посао којим се баве и какав је њихов углед у народу? Колику тежину има њихов став?
- Бирократија углавном долази из мирнијих места у царству. Стручни јесу, али са становништвом немају, осим када им то природа посла налаже, никакве контакте. Себе сматрају вишим слојем и са народом се не мешају. Ретко и у цркву долазе, ех, не свиђа им се руинирано стање здања. Колико знам, међу њима су наугледнији дворски саветници, са којима ћете имати прилике да се упознате, већ поменути инжењери и други војни званичници, као и начелници овдашњих јавних служби.
- Добро, то би отприлике било све. Хвала Вам. Видимо на церемонији, надам се...
-Свакако. Могу ли да вас питам једно лично питање?
-Наравно, изволите.
-Близак сте рођак Василевсу. Овде нико не долази из његове благонаклоности, нарочито не Ви, кога, по обичају, ниво сродства са владаром пре квалификује за неки висок положај у администрацији престонице. Нешто сте му скривили?
-Да.
-...Опростите на радозналости, али... Шта?
-Једна... Хм, сада могу рећи једна бивша драга особа наговорила ме је на превару. То је била њена идеја и иницијатива, њена бизарна игра, учествовала је у томе ревносније и преданије него ја, али су мене ухватили, а њу не. Она је остала тамо, у престоници, и даље је блиска двору и још увек игра своју игру, а ја сам изгубио углед, прокажен сам као неморалан и, након моје импулсивне реакције, ненормалан. Уштогљена и опора друштвена елита осудила ме је без суђења и сад сам овде, служим своју казну.
- Какву превару?
- Намештали смо извлачења на точку среће, лутрији у престоници.
- Опростите на отворености, али то јесте неморално.
- Јесте!
- Надате ли се да ћете се вратити једног дана?
- Надам се да нећу.
- Зашто? Ако признајете грешку и кајете се биће Вам опроштено. Овде нема перспективе.
- У праву сте, на периферији су ми изгледи да постанем припадник престоничке елите заиста никакви.
- Није ваљда да је та елита разлог? Мушкарац млад као ви ретко себе одређује у односу на друге.
- Мој отклон према родном граду није проистекао из размишљања о мом положају међу суграђанима. Живим и радим како осећам и мислим да треба. То одређује мој положај.
- Одређују га и други људи, зар не? Један исти човек различит је у пограничној забити и просвећеној престоници. Зашто онда, ако не због тога? Ако није страх од осуде у питању, шта вас одвраћа од повратка?
Грегор се замисли и, након пар тренутака, одговори са нарочитом озбиљношћу:
-То није тачно. Ако је конструктиван и продуктиван човек ће увек и свугде бити виђен као успешан, а ако очекује од народа да му величину призна зато што он за себе мисли да је вреднији од других, увек и свуда ће се осећати као пропалица.
-Свештено сам лице па морам да бирам речи... Људи су некад једноставно зли. Рушиће те зато што им се не свиђаш, што квариш просек, што си довољно дрзак да се не потчиниш правилима игре. Проблем није у томе што ће нераднике назвати пропалицама, проблем је што ти успех неће признати ни кад то заслужиш.
- А који су то људи? Успешни, самосвесни и самозадовољни, или они који су и сами пропалице?
-У граду као што је наш нема успешних.
-Онда ћемо их направити. Питали сте ме зашто не желим у престоницу и ето вам одговор. Тај град је већ обликован, огроман и тром у променама, ташт. Овде, на граници, наш град испуњава свој дијалектички смисао - гради се стално изнова. То је пракса која овдашњи живаљ неће успавати, напротив! Они ће градити и то ће их учинити већим грађанима од престоничана. Позитивном енергијом, свежином и задовољством због обављеног посла, опипљивим резултатом град ће се родити изнутра, у душама својих житеља и тако неће постојати провизорно, тек физички, као војна касаба - ма колики био, биће град духом и културом, односом својих становника према њему. То желим да постигнем, а са престоницом је то немогуће. Осим ретких и вредних изузетака у главном граду људи су учаурени у наслеђене представе о тековинама своје културе, таштина им обликује идентитет и таштином тај идентитет бране. Народна пословица каже: "Коло среће се окреће" па хајде да проверимо може ли наш мали град да се такмичи са престоницом.
- Нек Вам је Бог у помоћи млади господине. Јесте ли сигурни да... Како то да кажем, а да не звучи погрешно? Прошлост вас не мучи?
Грегор уз топао осмех потапша свештеника по рамену и показа на једну од оштећених фресака:
- Григорије Богослов, ако се не варам?
- Тако је.
- Покушаћу да обезбедим средства за обнову храма, чим се за то укаже прилика.
