ИМПЕРСКА ЈЕ ТУГА НАЈГОЛЕМА, ПРЕГОЛЕМА
(лирска песма XI номадског циклуса)
Имперска је туга најголема, преголема,
А-а-ај препуче ми срце, а резервног ми нема.
Види, мајко, како знаш, како знаш, како знаш,
За номада да ме даш, да ме даш, да ме даш.
Кад га први пут видех, у сред липовачке шуме,
Кад ме спасио из канџи помахнитале сврљишке пуме,
Заљубих се на први поглед, сведок ми је липовачка шума,
Рекао је промуклим гласом: „Бићеш ми ханума!“
Моја је ружа још млада била, ал` већ зрела и румена,
Дадох му је тада, иако му се не сећам имена.
Кренуо је у опсаду до Суповца и Мезграје,
И вратиће се по мене да ме води у номадске бескраје.
Имперска је туга најголема, преголема,
А-а-ај препуче ми срце, а резервног ми нема.
Види, мајко, како знаш, како знаш, како знаш,
За номада да ме даш, да ме даш, да ме даш.
О, мајко мила, знам да други номад уби оца мог,
Знам да у самоодбрани стрелом устрелише човека твог.
Ал`, мајко моја, ноћима не спавам, данима га чекам ја,
Срце ми пуца, само њем` припада моја ружа румена.
Ма сам` да видиш његову номадску мускулатуру.
Ма све на своје место, неме потребе да радиш коректуру,
Такве у наши крајеви нема, а тек очи слободне и дивље,
А црна дуга коса у реп, мирише на номадско етерично биље.
О, мајко мила, знам да су нам драгане побили у овој инвазији,
То нам рекла Смиљка врачарка, јер имала у својој визији.
Знам да су нам драгани страдали у невиђеним опсадама,
Да су немилосрдно убијени у биткама на пољима и пљачкама.
Ал` моја је туга, мајко, најголема, преголема,
А-а-ај препуче ми срце, а резервног ми нема.
Види, мајко, како знаш, како знаш, како знаш,
За номада да ме даш, да ме даш, да ме даш.